Зашто за Путина гласа 87 посто Руса: Прича из Переславља и о монасима из Тројице Сергијеве лавре

© Сергей Бобылев / РИА Новости

У Русији први пут био сам у јесен 1990. године. Нас двојица студента новинарства на Београдском универзитету ту прву ноћ у Москви заноћили смо збуњени и – гладни. Од Кијевског вогзала до улице у којој смо становали, те вечери, шест – седам поподне је било, нисмо ни у једној продавници нашли хлеба, а камоли шта друго.

Следећих недеља у Москви гледали смо слике пропасти. Велика земља била је на коленима. У Тверској, добро се сећам, од Црвеног трга па благо узбрдо продавнице редом биле су празне, рафови пусти. Ни ујутру, а камоли поподне, увече, у продавницама, некаквим баракама склепаним од дасака, није било хлеба, просто, ни векне. Сећам се жена са цегерима, некаквим торбама у рукама како бесциљно и безнадежно ходају улицама у потрази за векном хлеба, за литром млека за децу.

Само је, однекуд, вотке било на претек. На сваком углу, да се Руси опију и да не гледају пропаст.

И просјака се сећам, било их је на сваком кораку, на улазима у станице метроа где је било топло, на улицама, на плочницима, испред продавница, око Црвеног трга, Бољшог театра. Десантники са препознатљивим плаво-белим мајицама, неки без руке, неки без ноге, без ока, ветерани Авганистана, у ритама, просили су за корицу хлеба, молили за коју копејку, тек да преживе.

И Тројице Сергијеве лавре се сећам до које смо дошли возом приградске железнице препуним суморних људи, празним торби и цегера. Светиња запуштена, црни зидови, падала је киша, на све стране било је блато. И, монаха се сећам, сећам се неких добрих људи како у лаври, испред једне од цркава, пред крстом и иконама ничице леже у оном блати у понављају молитве, бескрајно… За Русију тужну и сломљену.

То је, тих тужних, страшних дана, била једина слика наде коју сам видео у Русији.

Тридесет година касније, у граду Северодвинску, где се праве руске нуклеарне подморнице, боље а дупло јефтиније од америчких, рекли су ми, Едуард Сергејевич Борисов, заменик генералног директора “Севмаша” причао ми је о 90-им. О томе како су њих у “Севмашу” из Москве убеђивали да “европска породица народа” једва чека Русију, да ће Русија у ту “европску породицу народа бити примљена као равноправна”.

Како су им у Москви, кад су ишли да траже новац за плате, за нове пројекте, рекли да “Русији подморнице више неће требати”, “да Русија више нема непријатеља”, да и оне оперативне треба исећи у старо гвожђе. Причао ми је о данима када су подморничари из “Севмаша” и “Звездочке” хлеб куповали на црту, само децу да прехране, када су уместо плата, једном, добили телеће полутке, па од тога после месецима преживљавали.

Те 2018. године, капетан првог ранга Виктор Леонидович Кањишевски, некад заменик командира ескадре тешких атомских крстарица а тада официр задужен за модернизацију атомске крстарице “Адмирал Нахимов” причао ми је о развоју хиперсоничних ракета “Циркон” које ће летети брзином од 10 маха.

Те 2018. године био сам у Северодвинску гост Артура и Јулије Гаджијевих запослених у “Севмашу”. Јулија и Артур и њихова деца живели су у стану од 60-так квадрата намештеном као да су у Паризу или Лондону, купљеном од родитељског додатка од 7.000 евра који је Јулија добила за друго дете и од кредита од ког им држава отплаћује сваку трећу или четврту рату.

Тих зимских дана 2018. године Северодвинск, “затворени град” у коме се праве атомске подморнице сијао је као Лас Вегас. Маркети су били пуни робе, и западне и руске, плесне и позоришне дворане пуне људи, и улице су, на минус 40 биле пуне људи, млади варилац из Севмаша причао ми је како он и његови колеге имају плате преко 1.200 долара.

Био сам тих дана и Архангелску, и у Санкт Петербургу и у Москви. Ни трага сликама пропасти из 1990-их. Велика земља била је на ногама, обновљена, поново моћна, јака, своја.

Русија се вратила себи.

И, ето одговора на питање зашто је Владимир Путин на синоћ завршеним изборима у Русији добио 87 посто гласова, зашто су за њега гласале десетине и десетине милиона Руса.

Зато што је Русију вратио себи, зато што је Русија поново велика и моћна, своја, зато што је Русима вратио понос. Зато што они не стоје више по редовима за хлеб и млеко. Зато што је Русија од када је он на челу велике земље направила “цирконе” и “буревесник” и “авангард” и “посејдон”, зато што у његово време “Севмаш” ради пуном паром. А Северодвинск је анђеоски град, рекли су ми Руси пре коју годину, зато што, да није “Севмаша” и његових атомских подморница, овај свет давно би изгорео у атомској катаклизми.

И зато што су после 2014. године официри Црноморске флоте поново поносно могли да шетају по Севастопољу и читавом Криму. И зато што су маркети пуни робе произведене у Русији, и зато што је Русија у међувремену, од земље глади постала земља рекордер, светски лидер у производњи пшенице, кукуруза.

И зато што Русија не гледа више како на њеним границама угњетавају и убијају Русе, и зато што десантники више не просе по трговима и станицама метроа, него поносно, гледао сам их пре коју годину на Илиндан у Перслављу и у Рибинску, носе своје плаво-беле мајице и марширају улицама руских градова. И зато што су у две и по деценије владавине Путина широм Русије обновљени сви храмови разорени, спаљени, порушени, девастирани, оскрнављени, претворени у пекаре и домове културе у деценијама пре тога. И зато што храм Христа Спаса у сред Москве сија поново у свој својој величини. И зато што је Русима вратио радост и наду, оптимизам.

Био сам пре коју годину, поново, и у Тројице Сергијевој лаври, слици, огледалу данашње моћне, велике, славне Русије. Обновљеној лаври, свој у злату и сјају, гледао како сијају њени крстови.

Испунио Господ молитве оних монаха који су 1990, оне тужне јесени, у блату ничице клечали пред иконама и молили се.

За Русију. Један велики круг је затворен.

То она блебетала на једној београдској телевизији која су синоћ сатима причала о диктатури у Русији, о Русима који мрзе Србе, о Русији која не уме да направи пеглу и шпорет, “бензинској пумпи са атомским ракетама”, никад неће схватити.

А не вреди им ни причати. Ово је прича о пробуђеној нади, о земљи која се вратила себи, не о мржњи.

Зоран Шапоњић
?>