Игор Мекина
Замка европске масовне психозе
Getty © Photo by Thierry Monasse
Док се свет бави ратовима и економским кризама, становници европских држава које себе сматрају предводницама „слободе говора“ суочавају се са све апсурднијим случајевима притиска на сопствене слободе.
Недавно је, на пример, британска полиција зауставила једну жену на железничкој станици и саопштила јој да је „под истрагом“ – јер се њена супутница у возу пожалила да јој је „непријатно због њених коментара“ о холокаусту.
Полиција је жени саопштила да се против ње води истрага због „нарушавања јавног реда“ на „расној основи“.
Жена, Фиона Роуз Дајмонд, изјавила је да је само изнела свој политички став о политичкој идеологији ционизма – и да јој је деда био Јеврејин.
Инцидент је поново покренуо дебату о слободи говора у Уједињеном Краљевству.
Али, није ништа боље ни другде.
Немачки тинејџер је недавно добио налог за хапшење због „вређања политичара“ – што је у Немачкој заиста кривично дело. Критиковао је бившег канцелара Олафа Шолца због – споре брзине интернета. Оптужбе су повучене тек пошто је младић обрисао објаву.
Амерички новинар Такер Карлсон упозорио је, коментаришући ове случајеве, куда све то води: ако немамо приватност и ако не можемо да критикујемо политичаре, онда наша слобода не постоји.
Упркос томе, државни органи и институције – као што је Европска комисија – свакодневно се све више труде да укину приватност на друштвеним мрежама и казне све који мисле другачије.
Када је реч о рату у Украјини, ова „партијска линија“ додатно је заштићена званичном цензуром руских медија.
Један од ретких европских лидера који је на то стално упозоравао – и за то платио високу цену – јесте Виктор Орбан.
„Ситуација је сада таква да у ЕУ на телевизији, радију или интернету можете чути само ону страну коју дозвољава Европска унија. То су извештаји који приказују искључиво украјинску страну. Истовремено, на снази је уредба која забрањује изношење руских аргумената који су супротни украјинскоме гледишту. Није реч о рату или о јачању украјинских ставова – реч је о томе да друга страна уопште не може да изнесе своје становиште, јер је то забрањено… То је наша свакодневна стварност“, упозоравао је Орбан.
И управо зато данас више не води мађарску владу.
А куда све то води чланице ЕУ?
Право у директан сукоб с Русијом.
Тако сматра Глен Дисен, норвешки професор и геополитичар на Универзитету југоисточне Норвешке, који је о томе писао у есеју на „Сабстеку“ под насловом „Прогноза: распад НАТО-а и нуклеарни рат“.
НАТО се вратио својој некадашњој улози „суочавања с Русијом“, али се то догодило у тренутку када је ера хегемоније окончана, сматра Дисен. То ће на крају пропасти, јер почива на лажној премиси да Русија жели да обнови Совјетски Савез – уместо да се призна да је Русија само хтела да „уравнотежи експанзионизам“ и „војни интервенционизам НАТО-а“.
Његова оцена потврђује да Запад овај рат одржава и подстиче лажном пропагандом. Последица је да ће европски лидери с временом изазвати снажан одговор Русије, „који ће се брзо ескалирати у – надајмо се – само ограничен нуклеарни напад“, упозорава Дисен.
То би могли да спрече само рационални лидери – и истина о овом сукобу.
Али Европа нема рационалних лидера.
Чак и залагање за дипломатију критикује се и цензурише као „проруска издаја Украјине“.
Што се тиче темељне истине о сукобу – да га је изазвао НАТО, а не Русија – ситуација је још гора. На Западу се та истина проглашава „руском пропагандом“.
То јасно показује да је ЕУ упала у познату замку о којој је Волтер Липман писао у свом делу Јавна филозофија (1955).
Липман описује понављајући образац у демократским државама у време рата:
„Рат је могао бити популаран само ако је непријатељ био апсолутно зао, а савезници готово савршени. Та мешавина отровне мржње и бесне праведности створила је јавно мњење које није допуштало промишљене компромисе које трајно решење захтева.“
Закључио је да демократске владе, како би мобилисале становништво за рат, систематски „демонизирају непријатеља“ као „непоправљиво злог“ – а сукоб приказују као борбу између апсолутног добра и зла.
Та пропаганда је ефикасна за стварање јединства и одржавање ратних напора, али ствара смртоносну замку: када се становништво једном навикне да непријатеља види као чисто зло, више није способно да прихвати компромисе неопходне за мир.
И тачно на тој тачки налазимо се данас у Европи, када је реч о миру с Русијом.
Липман је то запазио већ у случају Другог светског рата, када су победничке силе захтевале безусловну капитулацију Немачке и Јапана, јер су обе приказиване као непоправљиве. А мање од пет година касније, те исте демократије „молиле су своје некадашње непријатеље, Немачку и Јапан, да се поново наоружају“ – преокрет који је разоткрио сву апсурдност ратне пропаганде.
Липманов закључак остаје релевантан и данас. Показује да су у потрази за путем до мира у Украјини и Европи масовна психологија, пропаганда и колективно одлучивање надвладали рационалну просудбу.
О томе је први писао Гистав Ле Бон у делу Гомила: студија народног ума (1895).
Ле Бон је тврдио да појединци, када се прикључе маси, доживљавају „дубоку преобразбу“. Њихова свесна личност нестаје, а замењује је „колективни ум“. Масе се враћају у „примитивно и ирационално ментално стање“ у коме несвесно преовладава над рационалним мишљењем.
Због тога их демагози лако манипулишу, усмеравајући њихове емоције хипнотичким, сугестивним утицајем.
Парадокс је у томе што високо образовање није заштита од пада у ово психотично стање.
Напротив – што је нека особа образованија, то је већа вероватноћа да ће постати жртва масовне психозе, упозорава Ле Бон.
Ирвинг Џенис је у делу Жртве групног мишљења (1972) на сличан начин упозоравао да и високо интелигентне, искусне групе доносе катастрофалне одлуке када жеља за консензусом надјача критичко мишљење.
Џенис је дефинисао осам симптома групног мишљења, међу којима су: илузија нерањивости, неупитно уверење у моралну исправност групе, стереотипи о противницима као слабима, злима и глупима, самоцензура супротних мишљења, постављање „чувара ума“ који блокирају алтернативне информације и илузија консензуса, када се тишина тумачи као слагање.
Овоме можемо додати и појам „масовног формирања“ који је дефинисао Матиас Десмет у Психологији тоталитаризма (2022).
Десмет је утврдио четири предуслова који становништво чине подложним колективној ирационалности: општа усамљеност и социјална изолација, недостатак смисла у животу, распрострањена „слободно лебдећа анксиозност“, фрустрација и агресија.
Када ти услови постоје, вођа може да понуди конкретан предмет на који се та анксиозност усмерава – и становништво одмах улази у стање које Десмет назива „групном хипнозом“, у којој је критичко мишљење привремено искључено.
Десмет тврди да овај механизам објашњава не само тоталитаризме 20. века, већ и савремене појаве – климатски аларми, „воук“ моралне панике, пандемијски одговори – које све карактеришу строги нови морални кодекси, нетолеранција према различитости и псеудонаучна индоктринација.
И када погледамо савремену Европу, видимо да се управо тај образац понавља.
Сви централни медији данас су пуни упозорења како агресивна Русија припрема нападе на чланице ЕУ јер жели „још више територије“.
Над европским аеродромима појављују се дронови који се увек описују као „веома вероватно“ руски – иако доказа за то никада нема. Истовремено, становници су уплашени због све виших цена нафте и хране, погоршане јавне безбедности услед доласка великог броја миграната и опадајућег наталитета.
За све се окривљује рат који је „изазвала Русија“.
У таквом стању, демагозима који лаковјерним масама продају „змијско уље“ у облику „борбе против руског агресора“ посао је веома лак. Убеђују људе да је до коначне победе потребан још само мали напор.
У државама које су на почетку рата једва слале кациге Украјини, данас се тврди да ће све директнијим нападима дубок у Русији ускоро бити постигнут „стратешки пораз Русије“.
Сетимо се поштапалице још из времена ковида: „Кључне ће бити наредне две недеље!“
Владање над тако заведеним масама свакако је лакше него над критичким грађанима.
Али – где је излаз, ако масе, упркос напорима дисидената који се усуђују да изазивају етаблиране истине, не желе да се „пробуде“?
У разговору с Паскалом Лотазом, професор Десмет је рекао:
„Већ је Гистав Ле Бон рекао да су и дисиденти, који су проговорили били веома разочарани, јер су видели, да масе не желе да се пробуде. Али рекао је и да то не значи, да њихове речи немају ефекта. Када неки људи наставе да говоре на тих и искрен начин – када не тврде да знају све, већ само кажу: ‘Гледајте, ја се не слажем, по мом мишљењу нешто није у реду’ – ти људи неће моћи да пробуде масе, али ће да спрече, да масе дођу до последње фазе ‘масовног формирања’, масовне психозе, у којој обично покушавају да униште све који се не слажу с њима… Када масе не стигну до те последње фазе, уништиће саме себе пре него што униште све, које им се супротстављају. И обрнуто – када се они, који нису постали жртве масовног формирања одлуче за ћутање, масе ће најпре да униште оне који им се супротстављају, а затим и саме себе.“
Говорити истину, постављати им огледало, устрајати – то је једини пут напред, једини излаз из замке европске масовне психозе.
