КАКО СУ ХРВАТИ ПОБЕДИЛИ СРБЕ/ РАЗМИШЉАЊА НАД КЊИГОМ ЖАРКА ВИДОВИЋА „РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА: ПОЕТОФИЛОСОФИЈА И КОМЕНТАРИ“, Задужбина „Жарко Видовић“, Удружење „Ђорђе Оцић“, Београд 2021.

ЗАВЕТ 

Жарко Видовић, најдубљи наш историософ, однос православног Српства са Богом одређује као Завет (који извире из Новог Завета Бога са људима, а међу Србима се учвршћује подвигом Светог Саве и Светог кнеза Лазара). Нација је заветна заједница, оно Његошево Коло око Цркве. Без тога, нисмо ни људи, ни народ:„Националност је духовност, зато што је (аутентична) нација духовна заједница (умно–чувствена), као што и историја значи живот нације, јер нација (у личности човековој) духом–чувством превазилази време (то јест пролазност и смрт бића). Зато Србина по крви и нема (…) Како је Србин могуће бити само по осећању–као „бити“ и за уметност, за љубав, за веру, за Цркву – то је српство  могуће само као духовност, у трансцеденцији, као Божји дар. За српство је зато потребан таленат. Не може медиокритет или мртва душа бити Србин. Јер српство је Завет, Божији народ, као и свака друга литургијска празнична заједница на свету“…

Српство није нација у оном смислу који нацији приписује Француска револуција: оно је, запамтимо, Његошево „коло око Цркве“.

Али, шта ми, модерни Срби, да радимо? 

 

МИ, ИЗГУБЉЕНИ 

Модерни човек више није само изгубио традицију, заједницу, поредак, меру и вредност, него је почео да сопствену деградацију прихвата као слободу, побуну, науку, напредак или нови идентитет. Разбуцали су нас популарна музика, научни рационализам, „ослобођена“ сексуалност, политичко насиље, нови облици власти, подземна култура и потрага за ванземаљским животом. Свет се завршава онда када човек више не уме да препозна сопствену висину, када пристане да буде потрошач, функција, маса, тело, број, случај или сигнал у свемиру.

Јесмо ли пристали на то? 

И каква је улога српско – хрватског сукоба у нашем губитку самоистоветности? 

 

ВЕЛИКИ САГОВОРНИК ЖАРКА ВИДОВИЋА 

Велики саговорник Жарка Видовића, Ђорђе Оцић, у свом роману „Ако има царства“ ( о Оцићевим делима Жарко је написао читаву студију – „Романи Ђорђа Оцића/ Поетофилософија и коментари“, који и користимо за овај оглед) каже: „Побједа интереса је тренутна, побједа смисла вјечна. Побједа смисла је пораз рачунице. (…) Косовска жртва се уздигла на Небо, а онда се Небо спустило на Косово, на Србе. Да на Косову није пропала рачуница, не бисмо добили смисао у историји. Да нисмо гинули на Косову, било би више народа, неког народа, али српског народа не би било нимало. (…) Да би постојао, мораш да се бориш за смисао постојања. Ко се бори само за голи опстанак, његова изгубљена битка је коначно изгубљен рат, крај опстанка, бесмислен завршетак постојања безсмисла. Реци: Наш смисао је наш Завјет! Кажи: …Косовски Завјет је нови Завјет српског Смисла“.

Српство због тога није и не може бити мржња и нетрпељивост према било коме. Оно се одређује афирмативно, а не одречно. Стваралачко саздавање и пресаздавање сопственог постојања у историји, са гресима и покајањем, падовима и успонима, то јесу потомци Савини и Лазареви. 

 

КРОАТОЦЕНТРИЧНА СРБОФОБИЈА 

Што се кроатоцентризма као идеологије тиче, његов темељ је србофобија. (  Наравно да ово није оптужба на рачун Хрвата као таквих – таква генерализација била би недостојна слободне и човечне мисли – понављамо, реч је о кроатоцентризму, чији је отац, Анте Старчевић, тврдио да су и Немањићи „прејасна херватска династија“ ). Мржња према православном идентитету Срба, коју је у многе, премноге Хрвате ( од којих су неки потомци бивших Срба) усадио Ватикан, вечно киван на „шизматике“ несавитљиве кичме, трајна је одлика хрватско – српских односа. 

Треба, наравно, гледати и ширу слику наше трагичне прошлости ( али и садашњости и, по свему судећи, будућности ). А ту ће увек бити Ватикан, со соли „хрватског питања“ на Балкану.

 

ДУХОВНО ПИТАЊЕ

Као и увек кад је заветни народ у питању, наша тема је, пре свега, духовна, религиозна, „мистичка“. 

Питање је, да поновимо, духовно. Ако га тако не схватамо, ништа нисмо појмили.  Однос према Богу је кључни. Исповедање Бога учи човека правилном поретку молитве: најпре слава, затим благодарење, па прозба. Страх Божији учи га правилном односу према греху: не да се плаши света, него да се плаши одвајања од Бога. Учење о битију и небитију учи га да сопствени живот не сведе на пролазну земаљску корист. А питање живота и смрти ставља пред њега коначну одговорност: човек је створен за вечност, а његов земаљски живот је место опредељења.

Тако је и са народом: ако не стреми вечности кроз Завет, народ је изгубљен и поражен. Поразиће га они који су се утемељили у духу овога света, ма какви да су. 

Срби су призвани да буду заветни. Метафизичко – етатистички народ, васпитан у духу великоинквизиторског западног рационализма ( а Хрвати су такви ), победиће заветни народ чим тај народ заборави ко је и шта је и куда треба да иде. 

 

СА КОСОВА НА ДУНАВ

Жарко Видовић нас опомиње да је, још у доба Сеоба Срба, 1690. године (па и раније), Косовски завет премештен са Косова на Дунав, на линију отпора Ватикану:„Зато је Косовски завет, усмерен на Север и Запад, постао Подунавски; завет као свест о трансценденцији коју нам замрачује хрватска идеја, југословенство, „братство“ са Хрватима, заједничка држава с њима. И у нашем односу према Европи (свету, Ватикану, НАТО–у) битан је однос према Хрватима, јер они су на страни свих могућих непријатеља Срба. Такође, у сваком могућем сукобу Срба са другим (било да је то Америка, Немачка, Француска, Русија, комунизам, Ватикан, црногорско или македонско „православље“ итд.) агресор ће се ослонити на Хрвате, проверене и непоколебљиве, смртне непријатеље Срба.Оно што се зове завером Света против Срба, уствари је завера Хрвата против Срба. Србофобија је хрватска национална идеја, пренета у свет као став света и Европе према Србима.“

Европа је кроатофилна јер је србофобна: запамтимо овај аксиом! 

Тако је било и пре Другог светског рата, када је Милан Стојадиновић покушао да Конкордатом с Ватиканом реши питање незадовољних Хрвата. И све је кренуло низбрдо. Јер је питање хрватско промишљано наивно – етатистички, а не духовно. 

 

КОНКОРДАТСКА КРИЗА КАО СИМПТОМ

Конкордатска криза 1937. године не може се разумети изоловано, него само унутар укупних политичких и економских прилика у Краљевини Југославији и тадашњој Европи. Време је Шпанског грађанског рата, италијанског рата против Абисиније, припрема Немачког рајха за експанзију у Европи и јапанског ширења на Далеком истоку. Версајски поредак је после 1935. фактички мртав, а комунизам јача не само у Совјетском Савезу него и у Француској. У таквом поретку, Југославија, због свог геополитичког положаја, природних ресурса, социјалне слојевитости, хетерогене структуре становништва и заоштреног хрватског националног питања, постаје простор у коме различите међународне снаге преко својих упоришта настоје да остваре властите интересе. У тим условима се не бирају средства: користе се интриге, дезинформације, лажи и манипулације јавним мњењем, како би се учврстила она политичка снага која одговара ширим интересима њених покровитеља.

Српска Црква у то време не може пристати на потчињавање Ватикану, а и међу српским интелектуалцима југословенски идеализам коначно нестаје. 

Јер Југославија је била илузија. Можда племенита, али илузија. И покушај сарадње са Ватиканом је илузија, коју Срби не могу да прихвате. Папа Пије Једанаести прети Србима што нису прихватили његову „руку помирења“. И долази Павелић, 1941. 

 

ЛАГАЛИ СМО СЕБЕ

Српска политичко – интелектуална елита је, стварајући заједницу са Хрватима, настојала да прећути стварне чињенице, и да нас увери да „брат је мио које вере био“. Затварање очију нас је скупо стајало. 

Видовић подсећа:“Та историја сталног а скривеног сукоба Срба с Ватиканом и његовом предстражом крсташком, са Хрватима, битна је: свест о томе Злу је угушена југословенством, а када су хрватски комунисти и Тито осудили југословенство, тада више није било илузија које су хрваћанске Србе упућивале на сарадњу с комунистима; Срби су истерани на чистац.“

Не схвативши то, Срби су суштински поражени. Они су у 21. век ушли са поломљеним рукама и ногама, расути на све стране, распамећени, прожети осећањем краха, страха и кривице (кривице што су такви, неспособни да се уклопе у „евроатлантске интеграције“). А у 20. век су ушли на таласу епске еуфорије. И уочи распада СФРЈ били су у епској еуфорији: „Ко то каже, ко то лаже: /„Србија је мала“?/ Није мала, није мала, /трипут ратовала!“ А после епског пијанства долази мамурлук и мурдарлук… 

Зато и не живимо у држави, него у Апсурдистану. Поражени смо; мамурни смо.

И то траје, не престаје. 

 

СРБИ СА ЗАПАДА 

Жарко Видовић нам објашњава да се то десило зато што нисмо схватили да је судбина Срба са Запада судбина свих нас:

„Десна обала Дунава: Ердабово=Ердут, Даљ, Борово, Вуковар, (Илок, Петроварадин, Сланкамен, Земун) била је Limes (Граница) Запада: још од Рима, па Тридента (1557). Та граница – у решењима Источног питања (питања источних граница Запада, империје; Карловачки мир, 1699) – била је насељена и запоседнута Србима. Ти Срби „периферни, западни“ део Срба који су иначе били, (углавном) под Турском, источна нација, били су Источним питањем доведени у питање!“

По Видовићу, требало је схватити да смо ми Срби Крајишници, граничари, који морају да живе у непредаху, стално будни, ако хоће да опстану:

“Али су ти ердабовски Срби били (од 1556. па до 1867.) ипак КРАЈИНА: тј марка–крајина Аустрије, Хрватске, Аустроугарске, Беча… а кад им је (од 1750 до 1867) постепено укидан статус слободних крајишника (који нису кметови, као Хрвати), они се опредељују за Исток, почев од сеобе за Русију (од 1751) итд…

Но претежна српска већина постаје одлучујућа г. 1918.

То није искоришћено, па је, услед југословенства, сада та ердабовска Србија постала дунавска граница Хрватске.

Тако је Хрватска постала држава која се протеже од Јадрана до Дунава!“

Хрвати су нас, да поновимо, ма како болно звучало, победили. Опет: зашто и како? 

 

РАЗЛОЗИ ХРВАТСКЕ ПОБЕДЕ 

Видовић сведочи:

“То се догодило зато што:

прво, није схваћено Косово (као назив за трансценденцију – завет), тумачено је као место битке и пораза, и

друго, што није схваћено да тај завет угрожавају Хрвати, римокатолицизам, идеологија Бечке, па западне империје (јер римокатолицизам није вера, него идеологија империје), па југословенство,

треће, није схваћено да се судбина српске државе (као заштите српске нације) решава на Дунаву, на Лимесу, у Ердабову, а не–по примитивном и епско–војничком схватању – на Космету.“

Крајње необично звучи, али значење пораза је јасно. Видимо га свуда око себе.

 

НЕСХВАТАЊЕ ХРВАТСКЕ СТРАТЕГИЈЕ

Хрвати су увек ишли у више колона, али са истим циљем: створити државу, потиснути Србе. Тако је било и у доба Конкордатске кризе.  Владко Мачек изјављује да је конкордат за Хрвате неважна ствар, јер га не закључује римокатоличко становништво Хрватске него Ватикан са „српском православном владом“. Ова формулација је веома значајна јер открива дистанцу хрватског политичког вођства према самом спору: оно не види конкордат као своје прворазредно питање, већ га пре свега посматра као унутрашњи сукоб у српском политичком и црквеном простору. Истовремено, римокатолички епископат, нарочито Бауер и Степинац, јавно реагује на критике српске стране, а Бискупска конференција упућује оштар протест Стојадиновићу. Овде се види да се хрватско политичко и римокатоличко црквено становиште не поклапају у свему, али да обе стране пажљиво прате развој кризе и реагују кад процене да су угрожени њихови интереси или ауторитет.

То Срби, са својом епско – десетерачком свешћу која је ишла путем примитивног етатизма, нису могли да схвате. Као ни данас што не схватају због чега су Хрвати у ЕУ, а и даље славе усташлук. 

 

АУСТРИЈСКО ТУМАЧЕЊЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ 

Аустрија је, по Видовићу, Србе преваспитала да Косово схвате епски и антитурски, користећи их за своје циљеве. Панонски клерикализам, коме су подлегли и ноги српски црквени великодостојници, лишило нас је свести о трансцеденцији, коју, по Видовићу, „не угрожавају више Турци, него Запад, метафизика (теорија нације као империје, просветитељство, култ интелигенције, презир осећања као ослонца заветненације). Тако је већ Карађорђе, као аустријски фелдвебел (у Кочиној Крајини) схватио завет само војнички, антитурски.

На тај начин је отклоњена српска опасност по хрватску (панонску и бечку империјалну) идеју, те је сва снага Срба, као војна, усмерена против Турске, и то у време кад Србима више не прети Турска, него Запад, Ватикан (нарочито и коначно 1944. и 1989).

Тај антитурски, застарели шаблон (епски, незаветни) потврдио је – у корист Запада –и сам капетан француске Легије части, књаз Петар Карађорђевић, а онда и аписовци…“

А коначни заборав Завета настаје у Срба са бечким Просветитељством (Вук Караџић, Доситеј, Орфелин): с култом интелигенције…“

Почетак овог култа је оно Томе Аквинског – „верујем да бих разумео“ ( „credo ut intelligam“, „да бих био интелектуалац“). Самообоготворење интелекта водило је отуђењу од Завета. 

 

О ТОМИ АКВИНСКОМ 

Отац Серафим Роуз, у свом „Курсу православног опстанка“, бави се баш Аквинским. Тома, каже Роуз, пише огромну „Суму теологије“, у којој се питања о Богу, човеку, греху, ђаволу, свету и спасењу деле на категорије, приговоре, одговоре и закључке. На пример, поставља се питање: „Да ли је ђаво директан узрок човековог греха?“ Православни приступ би, по аутору, почео од живог опита борбе са грехом, од Светог Писма, од Отаца, од духовне праксе и трезвења. Схоластички приступ почиње од формалних приговора и логичког испитивања. Наводе се мишљења, граде се противаргументи, затим се све разрешава рационалним путем. Проблем није у томе што се поставља питање о греху, него у томе што се оно раставља на апстрактне делове, као да је духовна борба механизам који се може потпуно логички описати.  

Још јаснији пример јесте питање да ли би деца наследила првородни грех да је само Ева сагрешила, а Адам није. Аутор то наводи као пример апстрактног питања које показује како схоластички ум почиње да „цепа длаку на четири дела“. Уместо да се грех схвата као трагедија пада човека и прекид заједнице са Богом, он се анализира кроз хипотетичке случајеве и логичке конструкције. Тома разматра приговоре: да човек постоји и у мајци као и у оцу, да мајка даје материју потомству, да се грех можда преноси и преко мајке. Потом одговара супротно, позивајући се на апостолску реч да је „кроз једног човека“ грех ушао у свет. За оца Серафима, суштински проблем није у појединачном закључку, него у самој врсти питања: оно показује да се богословље удаљило од целовитог светоотачког осећања стварности.  

Из таквог односа према Богу јавља се инквизиторска логика, која се, на крају, претвара у покатоличовање Срба под претњом ножа и крижа. НДХ и јесте то: схоластичко – јуридичко схватање вере, чији је видљиви израз римски папа, квазидржавотворни сентиментализам који „тисућљетну културу“ „осећајно“ надграђује, и нож којим се „шизматици“ приморавају да се „крижају“. 

 

ХРВАТСКИ АНТИЗАВЕТНИЦИ 

Дакле, оно што ми нисмо схватили, а што је Видовић, као родољуб кога не само да све ране његовог рода боле (како каже Алеска Шантић), него и као онај ко уме да осмишљава историјска збивања, одавно видео, јесте чињеница да су нас Хрвати – победили. 

Опет и опет: зашто? Зато што смо славили наше епске победе, од 1804. наовамо, неспремни за суочење са „хрватском националном идејом“, која је крижарска, „антизаветна сила империје Запада“. Нама ће Бог помоћи само ако схватимо свој пораз, и из њега извучемо поуку, ако схватимо да је наша ситуација, како каже Видовић, светска:

„Ситуација Срба је светска, јер је Источно питање светско, јер је светско питање источних граница империје Запада, светско (ватиканско) довођење Срба (и Светог Саве) у питање. И наша литерарна могућност је светска, јер само литература (тј. роман, као нововековни и модерни, од Сервантеса до данас) тај панорамски преглед историје, као националне а интероризоване у ликове; само литература (осећање), а не философија („мишљење=битије“) може да сагледа светски и трансцендентни карактер српског питања. Као и у Одисеји и Тројанском рату…“

У песми је наша трансцеденција. По Момчилу  Настасијевићу, певати значи „живу душу спасавати“.

 

ТРОЈАНСКИ КОЊ ЗАПАДА 

Запад нам је дао Тројанског коња титоистичког комунизма – Хрвате и југословенство. 

Видовић нас подсећа:“Припремљени смо били да примимо тај „поклон“ култом метафизике, просветитељства (интелектуализма) у Панонији, па и клерикализма, како посредством петровске Русије, тако и самог запада (Доситеј, Вук). Као што су Тројанци били припремљени култом коња као божанства, па у коњу добили Данајце.

На исти начин допуштамо да гласови евентуалног Лаокоона (који опомиње, као Његош!) буду угушени – да змије угуше глас Лаокоона: стварањем црногорске државе и нације као државе, на Берлинском конгресу 1878., поистовећењем нације са државом, затрпавањем Његошевог завета епским тумачењем (гусле, хајдуци, истрага потурица, исл.).

Тако ни данас не допуштају Змије да се чује глас Лаокоона. А Србима (српској Троји) прети разор, нестанак.“

Има нас петсто хиљада мање него 2016. Не живи нам се, очито.

Срби не могу да верују да постоји овако неправедан свет. 

А постоји. То је свет Запада, метафизике која прождире стварност.

 

ЈУГОСЛОВЕНСТВО 

Југословенство је српски „источни грех“, пад у пропаст, нихилистичка срж под образином космополитизма. 

Видовић вели:

“Југословенство је идеологија а не правна држава у којој би Срби слободно живели и деловали од Битоља до Алпа. Лек против југословенске идеологије (и њене државе) могла је бити само правна држава: да у њој нација буде, као завет, ствар вере, а не државе и њених закона и граница. (Али југо–комунисти презиру право и државу која им„одумире“.)“

Свест о злу које нас разара је Љубав која се, по Видовићу, пројављује као Брига. Без ње смо бесловесни:“Свест (и о Злу) феномен је осећања а не мишљења: само смо осећањем свесни човека, ако зањега нешто осећамо. Иначе нисмо свесни њега.

Свест је феномен осећања (поезије, романа) а не философије. Није довољно знати опасност: њу зна наука, али наука није свест. Само осећање је свест.

А без свести о Злу (без Љубави која је словесност) нема историјске свести. Без историјске свести нема ни морала, ни разумевања за савременике, сроднике, сународнике, суграђане, укућане…

Ако немамо ту свест – коју у нама, као огањ живе душе, одржава уметност (религиозност уметника), роман, поезија, филм (као у Руса: Тарковски, Михалков), музика (тужна домаћа!) – Империја Запада ће да нас уништава као „пацове“, као кртице које „подривају њен источни бедем“, као термите који поткопавају темеље њихове тврђаве (каубојске).

Наука и просвета су неопходни за знање о свету, па тако и о Злу, те се тако и научна историја (историографија) мора заснивати на науци и научним доказима.

Али наука још није свест: тек је осећање (чувство умно, трансценденција) свест (словеност личности), па је зато и историјска свест могућа само као осећање (религиозност уметника).

За свесто Злу није довољна наука (искуство, знање), јер знање може да буде (а најчешће и јест) несвесно знање, несвесно искуство, те оно постаје активно и усмерујуће тек кад га освестимо.“

Без свести о злу, вели Видовић, нема историјске свести.

 

ИСТОРИЈСКЕ И МЕТАФИЗИЧКЕ НАЦИЈЕ 

Срби и Хрвати су две различите нације. Српска је нација, како видимо, Завет, а хрватска је, умногоме, србофобија. У том смислу, Видовић нас опомиње, да је западноевропска антисрпска политика увек геноцидна. Рецимо, у Другом светском рату Немци су водили (и добили) рат против државе Срба, а онда су Хрвати повели рат против српске нације, коју није имао ко да штити. Туђман је, деведесетих година XX века, потврдио „геноцидност и лешинарски карактер хрватске националне идеје“. О чему је ту реч? 

Ево шта каже Видовић:

„Нације се, по својој „националној идеји“ (тј. историјској свести која је осећање, а не „идеја“, тј. појам) дела на историјске (аутентично историјске, као Срби, или Јевреји) и метафизичке (империјалне), спремне да објаве рат Небу: Хрвати, Немци – доминантни елеменат у западним нацијама. Историјске нације – или историјски здрав, духован елемент у нацији – оне су чија „национална идеја“ значи моћ поистовећења с ликовима предака и њиховим вредностима: као Јевреји с Праоцима, Авраамом, Исаком, Јаковом (сам Исус се поистовећивао). А метафизичке нације одређују себе и своје вредности местом и улогом у (фиктивној) „целини света и светске историје“: најчешћи пример су Немци, али и Енглези (Тојнби). Те нације су заправо анти–нације (најпре против других нација, а онда против сопствене нације, у метафизичком осећању бесмисла).

Како објаснити (пре свега нама самима, себи, па тек онда, евентуално, и свету) да су за Хрвате зло Срби (па нас зато сатанизују, на исти начин као што своју метафизичку државно–империјалну идеју обоготворују, тј. идолизују) а да смо ми Срби бесловесни, јер свест о Злу (неопходну историјској свести као духовној) немамо. (Не верујемо у постојање Сатане сем када тражимо савез сњим).

Хрвати имају свест о Злу, али болесну, неопходну њиховој болесној идеји нације– државе. (Као што је за Сатану Зло – сам Бог, Христос.)

Наша свест о Хрватима изазива у нама (ако ту свест имамо) потребу да се перемо, купамо („љигави су!“), а Хрвате њихова свест о нама – да нас убијају!“, каже Видовић.

Зашто нас многи Хрвати мрзе?

 

КОРЕН ХРВАТСКЕ МРЖЊЕ 

У корену те мржње је папистичка мржња против православног хришћанства као истините вере Истока и Запада у првом миленијуму.

Зашто се Срби осећају „кривим“ због хрватске мржње?

Зато што немају свест о злу; зато што су пубертетлије, које, из еуфорије самопотврђивања, падају у очајање самопорицања, јер их „другари“ (Европа, Америка, свет) виде очима Хрвата (као „Цигане“, „вирус који треба уништити“, како још 1994. рече Дејвид Гомперт из Рокфелеровог Савета за међународне односе.)

Хрватска је, скупа са Западом, кренула у понор. А ми не можемо да се извучемо, јер смо прихватили координате западних вредности. 

 

УМРЕЋЕМО, СА ЗАПАДОМ: АКО СЕ НЕ ОТРЕЗНИМО

Западна цивилизација, преносећи своје медицинске, технолошке и комуникацијске тековине у незападне просторе, руши старе регулаторе, али не ствара стабилне замене. У југоисточној Азији, Африци и Јужној Америци настаје демографски раст који превазилази могућности привреде. Истовремено, неправедни систем размене између индустријализованих и неразвијених земаља продубљује кризу. 

Супротна страна тог процеса је западна имплозија. Док једни простори трпе експлозивни раст становништва, Запад губи унутрашњу вољу за трајањем. Јер, човек ствара потомство када има вредности које жели да пренесе. Ако више нема вредности, или ако више не верује у њихову будућност, онда нестаје и дубљи разлог рађања. Тако су експлозија и имплозија две стране истог процеса нихилизације: једна показује распад традиционалне равнотеже под ударом западних техника, друга показује унутрашње пражњење самог Запада.

А Срби нису успели да створе културолошку алтернативу. 

Не успеју ли, нестаће. 

 

НАША САМОКРИТИЧНОСТ? 

И о томе нам говори др Жарко Видовић:

„Питајући се (чиме изазивају), Срби су самокритични, спремни на покајање.

Или индивидуалисти – спремни да напусте своју нацију?

Али начело аутентичног (заветног) српства је личност (а не индивидуа), док је начело аутентичног хрватства етатизам, обожавање своје државе (и Папске империје). Права војска су Хрвати (у складу са хрватском националном идејом: нација=држава=војска) а Срби, као индивидуалисти (што није похвала!), нису војнички народ.

Запад се (од 1648) држи Вестфалског принципа: „Чија власт, његова вера“, тј. нација=држављанство (које има значај и снагу вере, тако да је Црква заобиђена, смештена у приватност, јер творевина „Апсолутног ума“метафизике је – држава, а не Црква).

Вера је значи, искључена: нема историје и нације као трансценденције (превазилажења реалности света, па и државе, световне установе, овоземаљске). (Завет није европско начело, мада је изворно то био док је Запад био окренут Медитерану – свом искону!)

Држава осигурава човеку као индивидуи (и индивидуалисти, егоисти) право на такмичење (за моћ и власт) до победе или пропасти!

Тако је 1989. завршен период самоуверености хуманизма који је почео Вестфалом, г. 1648. (миром који се заснива на религијској индиферентности, па и на атеизму и арелигиозном етатизму Хегеловом).

А пошто не знају за другу веру сем за идеологију империје (од папске империје – „Цркве“!), онда је и мир могућ само на безверју: као и рат!

Вестфал 1648, Дејтон 1995, Париз 1999…

Тако је сукоб трију вера на Балкану (започет 1204. или 1389) завршен (?) на Балкану: Дејтон 1995.

Српска православна Црква се држи у тим условима!“

До када ће? То и јесте кључно питање. 

Модерни Запад је заиста простор у коме су нестали центар, мера и јасна хијерархија вредности.  Садашње стање културе која више не уме да разликује стварање од разарања, духовни преображај од техничког уништења, слободу од празне негације, живот од навике на распад значе удаљавање човека од центра и постепено пристајање на свет у коме се крај више не препознаје као крај. Али, у свему томе Запад је и даље инквизиторски. Он нам не дозвољава да продишемо. Он нас и даље вуче у понор свог нихилизма. А све је почело од римокатоличког свођења лика Божјег у човеку на разум. 

 

ЧИМЕ ИЗАЗИВАМО ХРВАТЕ

Српска варијанта српског питања (али српска у Срба Хрваћана!) гласи, дакле:

„Чиме ми изазивамо Хрвате?“ Јер су Хрвати – као следбеници (самопроглашени наследници) Аустро–Угарске у Југославији, знали да се поставе тако да Србима наметну комплекс, баш онако „да им пукне усна“ (као кнезу Алекси Ненадовићу кад је видео бечког цара у Фенеку!).

Тако је и Тито успео да себе наметне: да „Србима пукне усна!“ (партизанима–комунистима): да ћуте и слушају.

Српски комунисти, као Пенезић–Крцун („Штета, друже Тито, што ниси Србин!“) не знају за елитизам, те се „демократија у њих састоји у томе што је краљ Петар „Чика Пера“. (…) А хрватско–европска (ватиканска) варијанта српског питања је – србофобија.Она, као садизам, тражи од Срба одговарајући мазохизам самооптуживања, „сарадње са тужитељем“, „конструктивну кооперативност“.“ 

И све то да бисмо „ушли у Европу“.

У свет привида и, како би рекао Бодријар, провидног зла.

Србин више не живи у свету, него у догађајима, информацијама, медијским сликама, техничким моделима и машинским имитацијама сопствених способности. Ријалити замењује стварни догађај, кибернетика човека посматра као машину, вештачка интелигенција показује фетишизацију изоловане функције, а масовни медији претварају јавност у публику која све више губи критичку дистанцу. Модерни свет не уништава човека само насиљем, нуклеарном претњом или економском зависношћу, него и тиме што га учи да себе више не препознаје као целовито, духовно и слободно биће.

У таквом свету нема места за Србе. 

Хрвати су прихватили такав свет само да би се ослободили Срба. Нестају и они, али у загрљају Запада, у који ми никад нећемо похитати. Јер не можемо. Јер то није наш свет. 

 

ЛАЖ О ВЕЛИКОЈ СРБИЈИ 

Др Жарко Видовић додаје:

„Велика Србија“ је била само провокација: да се силом ЈНА власт „источних“ комуниста прошири  и на западне Србе, да се тако одржи партизанија и петокрака…

А то је била само провокација НАТО–у, антиамерички став комуниста.

А да су тражили демократију, људска права, изборе, власт закона, Срби у Хрватској – знајући да престаје сарадња Хрватске (хрватских комуниста) са Србијом (с влашћу комуниста) – афирмисали би веће српско право у (некомунистичкој, као по Рашковићу) Хрватској.“

Али, партизанија ( која је, с једне стране, постала удбократски неокомунизам на једној, а другосрбијанштина на другој страни ) није нам дала се нађемо и снађемо, да створимо Српство коме је и нација и демократија неопходна као најбољи начин да се изразимо.

Као што је говорио Борислав Пекић: и демократија и нација. А не ИЛИ демократија или НАЦИЈА. Без слободе и права личности нема ни слободног народа, чија је химна упућена Богу правде.  

 

ПРАШТАМО, АЛИ НЕ ЗАБОРАВЉАМО? 

У односу Срба и Хрвата, често је помињан исказ патријарха Германа у Јасеновцу: „Праштамо, али не заборављамо!“ Шта то значи? Какво је праштање у име побијених у Јасеновцу могуће? Јер су они душе праведника побијених за Реч Божју, које су под олтаром Небеског Храма, и које непрестано опомињу Бога, и траже правду, како и пише у Откровењу. ( Откр.6,10) Ко у њихово име сме да прашта? И о томе Жарко Видовић говори:

„…Патријарх Герман – са изјавом: „Праштамо, али не заборављамо“ – нема право да прашта. Тиме чини Грех.

Човек има право да прашта само ономе ко је њему лично нешто учинио и за оно што је њему лично учињено. А о Греху који је учињен (сад већ упокојеним) Србима може да суди само Бог: „Суд је мој“.

Патријарх Герман је могао рећи само то да се ми нећемо светити („јер освета је Божија“, кад је реч о нацији), па управо зато нема начина да судимо некој нацији за „колективну кривицу“ већ само индивидуално.

А нацији, као колективу и кривцу, суди само Бог, одузима им или ускраћује осећање које би их окупило у заједницу око Бога, Христа.“

Запамтимо – нацији суди само Бог. Зато је Енрико Јосиф рекао да је Бог Хрвате казнио НЕПОКАЈИВОШЋУ: то се види и данас, на Томпсоновим концертима.

БЛАЖЕНИ СТЕПИНАЦ? 

Видовић нас опомиње:“Ево, рецимо, то што папа проглашава Степинца „свецем“, „блаженим“: то је дело србофобије, сатанизације Срба, охрабривање Хрвата да Србе схвате као „сатански народ“, а Хрвате као „анђеле“, Божију војску: то је дуализам, који је прагрех, пад Хрвата, одвајање од Бога, од Христа.

…Само римокатолици узимају себи право да у име Бога праштају (кад праштају Хрватима у име убијеног Србина, или крсташима у име „јеретика“ које су крсташи побили). То опрашта Сатана, а не Бог. А у православних: право да ти опрости има само онај, лично, коме си згрешио, па ако он опрости, и Бог ће… Герман је поступио католички (папски). Све су то форме несвесног (или свесног?) унијаћења, тј. „екуменизма“ који је папски империјализам.

То су компромиси које само дуализам може да замисли: између Сатане и Бога као између два божанства. Зато није чудо што Ћосић свој гностицизам–дуализам приказује (попут академика Чајкановића) као „српску религију“, „српског Црн–  бога“. А дуализам је прагрех, најдубљи и најефикаснији узрок раскида заједнице са Богом, са Христом.“

Дуализам, по коме су добро и зло подједнако божански, један је од главних изазова са којима се суочавамо, у свету који нестаје у привидима. 

А шта можемо?

Можемо бити конкретни у чињењу добра.

 

ЧИНИТИ ДОБРО У ДОБА СЛОМА

Страдање Срба није низ спољашњих несрећа. Оно је огледало савести. Када смо 1999. гледали избеглице, разорене мостове, празне бензинске пумпе, војнике који се враћају са Косова и монахиње које остају у угроженим манастирима, морали смо да се питамо: шта човек ради онда када више нема политичке, војне или дипломатске сигурности? 

Човек тада гледа икону, прима патника, остаје на стражи духовној, моли се, носи крст, целива руку свештенику, тражи благослов и наставља да чува оно што се може сачувати. Сваки његов „мали“ чин постаје важнији од великих декларација, јер је конкретан и личан.

 

О ЉУБИ ПОПОВИЋУ, „ПРАШТАОЦУ“ 

Говорећи о Љуби Поповићу, сликару који „прашта“, као и патријарх Герман, тј. заборавља побијене рођаке и претке у Босни 1941–45, Жарко Видовић вели:

„Сва је мајчина родбина Љубе сликара, Парижанина („Пољупце је чак из Лувра…“) поклана. Заклана 42 Митровића, презимена и породице Љубине мајке!…

А Љуба бојећи се (свог!) национализма, осуђује и српски национализам, није смео да говори о клању рођака… Људи желе да забораве срамоту, а Љуба Поповић да заборави зло, да нема свест о злу, и да не би осећао дужност према свом народу и бригу и тако, стрепећи од српског национализма чини злочин заборава, затирање историјске свести. То је српски геноцидни мазохизам (духовни). А све, да би се допао „Европи“ ињеној србофобији: уносно је то!

Љуба осуђује митинг на Ушћу, а не осуђује него, са „Мондом“, одобрава „хрватско прољеће“, тј. буђење усташке србофобије.

Зло је заборављено, и то је узрок разбијању Југославије (која је послужила као појас за спасавање хрватској националној идеји).

Љуба, крунски сведок, одбија да сведочи у Паризу, а Шабац и Ваљево („Пољупце је чак из Лувра…“) часте свог Љубу (Поповића) признањем и Салоном Љубе Поповића.

Све је то разбијање српске нације, затирање историјске свести, наркоза која служи коначном убијању или идиотизацији нације“.

Љуба то чини зарад космополитизма.

Или зарад удобности, као многи Срби којима није до страдања. 

Хришћански поглед на свет је веома строг према удобности. Опасно је када народ који трпи НАТО бомбе почне да ропће тек онда када нестану струја, топла вода и свакодневни комфор. У то доба, опасна је и приморска култура забаве, уз кафане, разодевеност и заборав вечности. Духовни живот се губи онда када човек страдање других претвори у позадину сопственог уживања. Имамо да бирамо: ноћну забаву на обали и монашку службу у полумраку храма, гужву кафића и тишину келије, телесну раскалашност и војничко лице исцрпљено одбраном Косова. Треба бирати. И не заборављати поклане претке. 

 

КРИВИЦА ДОМАЋИХ КОМУНИСТА

Српски комунисти су вишеструко криви српском народу. За разлику од словеначких и хрватских комуниста, који су умели да уђу у „дил“ са својим ватиканослужећим земљацима, српски комунисти су ратовали и против Цркве и против нације којима су пореклом припадали. 

Зато нас Видовић не сустајући поучава:

„У Београду усташа Месић постаје председник СФРЈ! (А пре тога Шиптар, држављанин Албаније, Фадиљ Хоџа!).То је југословенство, ЈУЛ!

Српски комунисти су нацију поистоветили са државом, с влашћу, да би онда разбијањем државе била разбијена и нација. Уосталом, до државе–која је „отуђена“ и треба да „одумре“ –њима је стало колико и до нације./…/

Најважније у догађајима 1989–1999: свеједно је да ли смо рат изгубили или добили, да ли је могао, или не, бити добијен, једна ствар се није смела догодити: да нација буде разбијена, од момента кад се 1989, појавила могућност њене обнове: уз Цркву.

Значи: Завет (тј. „Косово“) године 1989 на Дунаву! Против југословенства и хрватске националне идеје! А не на Косову! Јер нас ни на Космету нису победили Шиптари, него југословенство које се јавило као антисрпски програм хрватске националне идеје!

Смисао Завета (Косова): чувати нацију, чак и по цену губитка суверене државе, јер је нација изнад државе, те је и одвојена од државе управо зато да бисмо је могли бранити и без државе, и кад пропадне држава (њен суверенитет), тј. и кад је држава комунистичка.

Јер субјект историје је нација (и осећање историје, историјска свест је зато национална), а није субјект историје држава (као у Хегела): она је само инструмент којим се субјект историје служи и који зато може да створи државу, а дабуде и одржи се и без државе, као Срби од 1459. до 1804. и 1815.

Зато се није ни смело допустити да буде разбијена нација; може да буд разбијена и држава (не може се то спречити кад навали сила), али не сме бити разбијена нација, субјект историје, континуитета.“, опомиње нас Видовић.

А за очување нације потребна је, ни мање, ни више, него хришћанска аскеза. Човек најпре мора препознати страсти, затим чувати чула, привести тело у послушност постом, васпитати ум молитвом, пробудити савест покајањем, очистити душу исповешћу и почети да живи по заповестима. Све је усмерено ка једном циљу: да се човек ослободи ропства свету и да његова душа поново постане место у коме може да живи молитва. Што више таквих људи, то живљи народ Божји. И њега је немогуће обманути. 

 

ШАНСА ЗА ПОКАЈАЊЕ

Још је Хелдерлин знао да „где је опасност, расте и оно спасоносно“.

Срби су у 20. веку почели политичким и војним победама, а завршавају тешким поразом, губитком територија, расејавањем. Усташки програм у западним српским земљама је остварен – трећина Срба је побијена, трећина протерана, трећина покатоличена (укључујући у ту трећину оне бивше Србе који су католичени од XVII века на овамо, и који су биолошка основа савременог хрватства). Али, рекосмо – свако зло, ако га постанемо свесни, може се претворити у Божју поуку и осмишљавање историјских збивања. 

О томе Видовић каже:

„Држава није у хармонији непосредно са Црквом и нацијом, него с правима грађана, а Црква и нација су (треба да су) у хармонији вере са вољом грађана! А у хармонији су само Црква и нација (не и држава, јер хармонија је осећање, а држава не почива на осећању, него на законима који описују поступке, тј. човекове могуће одлуке).

Православље ће оснажити Србе, јер оно је антропологија – свест живе душе о својој суштини – те та истина човека уводи у српство, као у уметност, осећање, чувство.“

Србија је, као духовни простор, разорена, запуштена, опасна, пуна замки. И баш таква је какав је данашњи свет: то је простор борбе, искушења и невиђених опасности. Човек који улази у тај простор не може то чинити било како. Он не сме да буде самоуверен, агресиван, брзоплет. Спољашња сила, власт, организована моћ – све оно што функционише у свету идеологије – овде се показује немоћним. Унутрашње, духовно подручје не осваја се „генијалним политичким решењима“, него преображајем.

 

ПРЕОБРАЗИТИ СЕ

Србија данас је, као и човеков унутрашњи свет, препуна замки. То нису само препреке споља, него мреже греха, заблуде, гордости, очајања и духовне неосетљивости. Прави Србин осећа тугу због стварног стања света и људске душе. Човек није слободан само зато што се креће – он је опкољен невидљивим препрекама, и зато му је потребна посебна врста унутрашње будности. 

Одговор на ту ситуацију није интелект, није храброст схваћена као наметање себе, није техничко знање, него смиреномудреност. Управо се у одговору који блажени Антоније добија од Бога – „Смиреномудрени ће избећи те мреже“ – налази кључ за стање Српства, које је потонуло у ништавило због негдашње епске гордости, која ослепи човека. Смиреномудреност не значи слабост, него способност да се стварност тумачи јеванђељски, да се у појавама света препознају њихове дубље духовне димензије. Зато је Жарко Видовић неопходан као учитељ. 

 

ОСМИШЉАВАЊЕ ПОРАЗА 

Жарко Видовић каже:

“Ипак је овај рат,1991–1995, добијен на бојном пољу против Хрвата и Муслимана, а онда изгубљен вољом великих сила (и пристанком смањене Југославије) које су остале на страну поражених, Муслимана, Шиптара, Хрвата.

Тако су се велике силе, тј. САД, Америка, показале као конкретна, реална појава зла, као идеологија империје која угрожава право, а онда и веру, уколико неко није у стању да се вером уздигне изнад приземља империје, у Завет.

Тако је данас српска национална идеја најзрелија: сазрела на искуству пораза државе неосвешћених Срба пред светом, световношћу, мондијализмом.

У томе поразу Срби су, као ниједна друга нација, стекли искуство:

– и о хуманизму (који нас је учио да је „Бог мртав“),

– и о комунизму,

– и о Југославији и Европи (о суштини и смислу европске идеје),

– и о хришћанству (као вери, као заједници, Цркви – насупрот Вавилону, империји, сектама, „теологији“, маски вере…),

– и о историји (и Вечности), за разлику од времена и од будућности као тобожњем есхатону хуманизма и метафизичке и филозофије историје,

– и о нацији (као телу историје), „Православље је изнад српства“, као Црква изнад нације, као Вечност изнад трајања у времену, као Историја изнад времена: Историјска свест вере.

Без Православља је Србин лишен свести трансценденције као искона нације који је вечност (Бог).“

Жарко Видовић је Србима, да би се смирили под руку Господњу, нудио „дијалошко успоравање“: журба, брзоплетост и непрестано убрзавање света одузимају човеку могућност да се задржи, ћути, мисли, моли се Христу и позна себе. Брзина модерног живота није неутрална ствар, већ оружје расејаности. Потребан је својеврсни противудар тој цивилизацији брзине. Видовићев позив на  „спорост“ промишљања је сасвим словесан: спорост ума који сазире Истину приморава човека да не живи више у ритму техничке ефикасности, него у ритму унутрашњег суочавања са Смислом. 

 

РУШИТЕЉСКИ ЗАПАД

Видовић сведочи да је „Запад (империјални!) рушио наше државе (наше домове!) комунизмом, а сада анархијом либерализма, аморалним индивидуализмом, агресивном заштитом индивидуализма у нашој држави (и неопаганизмом, идејом „европског интелектуалца“).

Запад у служби Сатане управо на тај начин жели да уништи Исток, једини ослонац медитеранске цивилизације, хармоније, завета, искона и саме Европе.

        Он уништава Исток најпре унијаћењем, па комунизмом, па тито–комунизмом, па агресивним сатано–национализмима (Хрвата, „Бошњака“, Шиптара), па либерал– анархизмом који ужива заштиту Америке против могуће правне државе Срба, па „екуменизмом“, индијским религијама, „Трансценденталом медитацијом“ („Моћ Мишљења“ хоће да „продре“ или „проникне“ у – трансценденцију).

Ту је и подршка Сороша „шесетосмашима“, аморалним индивидуалистима, „антропологији у персоналистичком кључу“, титоизму социолога са Филозофског факултета у Београду (књига проф. Куљића, „Тито“, изд. 1998.)“.

Данашња Србија је слика онога што је са душом учинио век материјализма, али и слика простора у коме је чудо још могуће. Замке су стварне, мреже су свуда, али смиреномудрени у Христу и даље могу проћи. Видовић нам је водич, као неко ко не пориче опасност, али и саље показује да пут ка Истини, упркос свему, још постоји.

 

КАКО ПОЈМИТИ СЕБЕ 

После читања др Жарка Видовића, знамо да је српска нација данас на испиту – како ће схватити себе… Да ли ће Српство бити „крв и тле“ и метафизика (што се све изроди у удбашко–мафијашке карикатуре какав је СНС–„национализам“) или нација која је, по Видовићу, „крштена, лутургијска, празнично–хришћанска, Божји народ, Црква православна“, за коју нам је потребан подвиг самопознања, откривања истине о Злу и тајни битија, покајања и борбе против зла у себи. Нисмо поражени док год не напустимо „завет мртвих пријатеља“, док, док год смо спремни на жртву и док год наш народ није изгубио историјску свест управо као спремност на жртву.

Против нас се бори дух ужурбане таштине, рационализма, технике, потрошачке обмане и духовне неосетљивости. Насупрот томе, начин Видовићевог мишљења је сабран и окренут савести. Он не припада култури забаве, него захтева покјаничко самосабрање. Видовићева побуна је у смирењу које разобличава грозничаву празнину савременог света.

То је једини начин да победимо „Југославију у себи“, ону Брозову, сробоубилачку. 

 

ОСНОВНА ЗАБЛУДА 

Јер Југославија је постала гробница Срба: она је била заснована на безбожништву, коме се православно хришћанство чинило као препрека „суживоту“ и „толеранцији“, још у доба „троименог народа“ (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца), а нарочито у Титославији. И неокомунисти били су за Југославију, а не за Србију: Народна скупштина Србије одбила је, 30. маја 1991. године, Републику Српску Крајину–која је желела да се уједини са Србијом. Јер, шта је југословенство (од оног предратног, преко Титовог, до данашњег „грађанистичког“)?

Ево шта нам каже др Жарко Видовић: „Југословенство је идеологија кукавичких Срба који се боје свести о Злу. Зато се одричу српске историјске свести“.

Оно што нам преостаје је памћење основних чињеница, које Видовић излаже на следећи начин:

„Косово је изгубљено 1389, и то се потврђује 19.., а ипак остаје Завет.

Год.1389. узели су га Турци, а 1999. Американци, тј. Шиптари у служби Америке (а у служби Турске 1389. и 1689).

Зато за наш Завет данас није битно да буде антитурски усмерен, тј. да нас упозорава на Турке (кад бранимо Небо), него на Американце (мондијализам, империјализам) и комунисте – главне (сатанске) опасности по Небо, јер негирају нацију.

Јуриш на Небо су били:

–Турци, па

–Хрвати, па

– комунисти, па

– кроато–комунисти, па

–Американци, па

– сви они „уједињени“ (каже Оцић).

Јуриш на Небо био је на Косову, а године 1989. погрешно смо проценили: мислили смо да се битка води на Гази-Местану, а она се водила у Београду! И онда у Ердабову, на Дунаву, за Завет подунавски!

Тек сад смо приморани да Православље схватимо као истину не само Срба, него као истину универзалну, која више није метафизичка („универзалне вредности“, и сл.), него православна.“

Предстоје нам, по Видовићу, драма греха, ћутања, покајања и благодатног преображаја, драма савести, стида и повратка Оцу, драма потраге за изгубљеном душом усред рушевина безбожног света. Морамо ићи ка унутрашњем сагледавању и ка потреби да се поново успостави заветни однос са Богом. 

Оно што повезује све српске драме јесте неопходност покајања: кроз молитвену усрсдсређеност и постепено стицање благодати, кроз кризу савести која доводи до стида и клечања пред Оцем. Неопходно је трагање за изгубљеном душом, као потреба да човек изађе из безбожног очајања и прође кроз замке сопственог унутрашњег света. Судбина Срба се везује за преумљење. Не можемо наћи новог човека у ономе што већ човек већ јесте, него у ономе што доводи до пораза горде умишљености и до могућности новог почетка.

 

НАЦИОНАЛНИ ИМПЕРАТИВ

Жарко Видовић каже:

“Императив човеков није „категорички“, кантовски, него национално– православни.

„Коперникански обрт“ те истине је у следећем: не изводи се истина човека „из знања о космосу“, из положаја човека у космосу (Шелер, учитељ Војтиле), него, обрнуто:

Истина Космоса се изводи из истине човека (ради очувања свести о трансценденцији).

А то значи: личност човекову не одређују световни услови, него обрнуто, те је императив категорички, јер је безусловно лични, императив трансценденције, а не света и материјалних услова.

За тај „коперникански обрт“ се човек не оспособљава образовањем (тј. није одлучујуће оно), него подвигом.“ 

Тако нам каже Видовић.

Покајање није само једна тема међу другима, већ темељни покрет читавог бића. Човек мора најпре да види своје стање, затим да се постиди, а потом да почне да се мења.

Лепота покајања се јавља као благодатни одговор на људску слепоту и рањеност, која нас је коштала Јасеновца, кад смо помислили да „брат је мио које вере био“. Она не поништава трагедију, него је преображава. Жарко Видовић је сведочио – и страдао због тога, доживевши потпуну маргинализацију. Ако је свет организован тако да потисне Бога, онда ће онај који Њега враћа у средиште пажње неминовно бити у сукобу с тим светом. 

И то је добро, јер је истинито. 

 

ПОЛИТИКА И МИСТИКА 

Однос Срба и Хрвата одавно није политика, него мистика. Зато се он не може решавати пуком причом о „људским правима“ и „демократији“. Кад су Срби у питању, код Хрвата никад неће бити ни „људских права“, ни „демократије“. У свом односу према папином „предзиђу“, ми још увек ништа нисмо схватили: ни одакле нам прети опасност, нити да су наши сународници, који су пали од усташког ножа, неприкосновени темељ српске заједнице. 

Зато овај преглед Видовићеве историософске мисли о српско–хрватском спору завршавамо његовом опоменом:

„Панонски, Подунавски завет… преселио се с Косова на Запад још онда кад су мошти Светог Лазара пренете у Срем. А мошти Светог Саве спаљене су у Београду, јер се борба Завета већ тада (1594) пренела са Југа на Север и апад. Већ тада је то нама била велика опомена – а ми то 1989. нисмо схватили.

Ништа нисмо постигли враћањем моштију у Раваницу моравску. Као ни Газиместан–популизмом 1989…

Нисмо схватили велику промену из 1689: да је Завет потражио упориште на северу, да нам опасност прети од Хрвата (не као католика, него као „папежника“), слугу империјалне ватиканске идеологије која негира Светог Саву, Завет и нацију. (Хрвати су искористили ватиканску и (империјалну) идеологију за негирање српске нације и за нацистичку афирмацију своје нације.)(…)

…Осветити (пострадале Србе) значи: да невине жртве сународнике сматраш светињом, јер је светиња национална заједница (као у Шиптара, донедавно племенска), те је кажњавање злочина освета, по Божјој правди, чиме се доказује да Србију сматраш небеском, да си спремна за поистовећење стом Србијом и стим жртвама, као што је Христос осветио своје претке (од Адама и Авраама, Исака, Јакова, преко Јесеја, Давида, до свог 42–ог колена) – осветио их својом смрћу и зато васкрснуо, а Сатану (који је био обесветио Божију заједницу) бацио у Ад.

Освета и битка је духовна, победа вере, обнова (Васкрс) нације као заветне заједнице!

Не можеш осветити претке и сународнике без своје спремности зажртву која је спремност на ризик! А то не мора бити смрт, него је довољно одрицање и брига (Хајдегерова Befindlichkeit, Sorge), али као аутентичност идентитета–бића у његовој тежњи трансценденцији (у нас као брига за Завет)!“

Мудрац српски, др Жарко Видовић опомиње нас, и са оне стране гроба.

 

ОБНОВИТЕЉИ ЗАВЕТА

Увек нам је говорио да Завет могу обновити само монаси и деца, као у Достојевског. Манастири српски су жива мрежа памћења. Сваки манастир носи своје памћење: Раваница косовски избор, Манасија Стефана Високог и Високу Србију, Љубостиња монашку судбину кнегиње Милице, Жича црквену историју и сећање на Владику Николаја, Студеница светородну лозу, Градац поклоничку тишину, Сопоћани величанство древног живописа, Соколица непосредну близину косовске опасности, Дечани светлост нашег Средњег века, Острог страхопоштовање пред светитељем. Наши манастири су унутрашње кретање од гнева ка молитви, од политичке побуне ка црквеном памћењу.

И тај пут нам је насушан. 

Или, како би рекао Богдан Златић у свом огледу „Човек 25. часа“, посвећеном управо Жарку Видовићу:“Краљевина, у којој се родио Жарко Видовић, стварала је привид да је остварена заветна мисао српске нације. Али заветна мисао никада није значила да треба створити институције световности, односно државу, која ће потом да ствара нацију. Оно што је Видовић открио је да нацију као заветну заједницу не ствара држава и да је српску нацију, подељену у више туђих држава, створила Црква.“

Мислимо о томе, док није касно. И чланови лаоса, народа Божјег, и клир, свештеници и епископи. Или нас неће бити.