Америка више не помиње међусобно признање, већ споразум прихватљив за Београд и Приштину

© Sputnik / Artur Gabdrahmanov /

Сједињене Америчке Државе немају намеру да се више баве „изградњом нација“ у нашем региону, али се окрећу економским мерама како би потиснули руски и кинески утицај, како наводи најновији извештај Стејт департмента.

Реч је о документу од седам страница који је упућен Конгресу, у складу са америчким прописима.

„Ера изградње нација под вођством САД је готова. Америчка политика на Западном Балкану не бави се спасавањем или обновом, већ стабилношћу и узајамно корисним партнерствима“, каже се у извештају.

Приоритет САД је да „локални актери реше сопствене изазове, уместо да наставе са претераним ослањањем на страну интервенцију или надзор“, наводе аутори.

Када је о Србији реч, извештај Стејт департмента је ред доброг, ред лошег. С једне стране, наставља се подршка тзв . Косову, односно „транзицији мултиетничких косовских безбедносних снага у професионалну територијалну одбрану“.

Такође, САД хвале Албанију и тзв. Косово због чланства у „Одбору за мир“ у Гази и најављеном учешћу у мировној мисији, у којој ће наводно да учествује и БиХ. То, по ауторима, „показује транзицију региона из потрошача у снабдевача безбедности“.

САД наставља да „охрабрује Србију и Косово да остваре напредак у нормализацији односа, с циљем да постигне трајан договор прихватљив за обе стране“, наводи се у извештају, што је знатно мекши став од оног прописаног резолуцијом која је прошле године „прошверцована“ у закон о финансирању Пентагона, која заговара „међусобно признање“.

Занимљива је и реченица у којој се каже да САД намеравају да „прошире безбедносну и одбрамбену сарадњу на начине који доприносе америчким интересима“.

У извештају се каже да Западни Балкан има кључну географску локацију, природна богатства и стручну радну снагу.

У извештају се потенцира да САД занимају „активности које имају директну и очигледну корист за америчке интересе, где су приоритет краткорочни и опипљиви резултати а не неодређена изградња институција“.

Москва се оптужује да „подстиче етничке сукобе, финансира факторе дестабилизације и користи снабдевање нафтом и гасом за притисак на политичаре и слабљење поверења у западне институције“. Као један од приоритета САД спомиње се „елиминација небезбедног руског гаса у региону“.

У том контексту, САД најављују подршку новим енергетским пројектима, диверсификацији снабдевања и већем присуству западних компанија на тржишту Западног Балкана.

Стратегија истовремено потврђује да ће питања енергетике, инфраструктурних инвестиција и геополитичког позиционирања остати у средишту америчко-српских односа у наредним годинама.

Кина наводно шири своју „меку моћ“ тако што користи „трговину, државне зајмове, мито, пропаганду и партнерства на нивоу елите“ да ојача свој утицај у региону. Као начин да се супротстави овом утицају Пекинга наводе се мере за јачање „транспарентности“ и институција система, што донекле противречи раније изнесеним приоритетима.

Као један од вектора америчког утицаја који треба да омогући „већу конкурентност у стратешким пројектима“ у односу на „непријатељску конкуренцију која има ниже стандарде“ наводе се билатерални међудржавни споразуми, а као конкретан пример спомиње се споразум о енергетској инфраструктури са Србијом из 2024.