Запад би да инсталира НАТО-православље: Вартоломејова замка за Бугарску православну цркву?

Бугарска православна цркве увучена је у игру Цариграда који уз помоћ својих евроаталантских покровитеља покушава да бар једну словенску цркву примора да призна украјинске расколнике. Случај који се недавно десио у Истанбулу говори да иза посредног признања тзв Православне цркве Украјине стоји замка Фанара
Саслуживање на литургији на којој је митрополит халкидонски поменуо Епифанија Думенка као митрополита кијевског, старозагорског Кипријана Бугарске православне цркве довело је под рефлекторе јавности, а светско православње пред питање: да ли после три грчке, и прва словенска црква клизи у велики раскол.
Наиме, мирополит Бугарске Православне Цркве саслуживао је у Истанбулу митрополиту халкидонском Емануилу Адамакису у цркви Светог Стефана, која припада бугарској заједници Истанбула али се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.
Приликом читања диптиха на литургији, ђакон Константинопољске патријаршије је међу именима предстојатеља Православних Цркава навео и „Епифанија кијевског“, иако Бугарска православна црква није признала такозвани томос о аутокефалности који је украјинским расколницима доделио цариградски патријарх.
Цариградски митрополит-мајстор провокације
Незанемарљива је чињеница да је митрополит старозагорски Кипријан почетком 2019. био на челу посебне комисије коју је основала Бугарска Црква а која се бавила питањем украјинске „аутокефалности“.

О томе да ли је могуће са Цариградом који крши каноне и прави раскол у православљу очувати литургијско јединство те у којој мери случај у Истанбулу упућује на „незванично признање“ украјинских расколника, а у којој на замку Цариграда, разговарамо са Валеријем Алексејевим, историчарем, професором на Ломоносову и директором Међународног фонда јединства духовних народа из Москве и правним историчарем Зораном Чворовићем.
Митрополит Адамакис је мајстор провокације, сматра Алексејев, и тако, уверен је, треба читати овај догађај у којем је своју улогу нехотице добио и митрополит БПЦ.

„Реч је, у хијерархији Константинопољске патријаршије, о другој фигури после патријарха Вартоломеја. Митрополит Адамакис је 2018. био организотор Црквеног сабора у Украјини, на којем је у присутству Петра Порошенка додељена аутокефалност украјинским расколницима. Помињање Епифанија Думенка на литургији на којој саслужује и митрополит БПЦ имало је за циљ да створи привид како је ова црква признала неканонску цркву у Украјини, а заправо по среди је лаж и провокација при чему се митрополит БПЦ нашао у врло незавидној позицији“.

Саборска осуда јереси источног папизма
На питање, да ли је могуће супротставити се неканонском томосу о аутокефалности Цариградске патријаршије, а истовремено са Цариградом одржавати богослужбено јединство, Чворовић каже да овај случај показује да епископи других помесних православних цркава које не признају тзв. цркву у Украјини али који нису прекинули богослужбено јединство са Цариградском патријаршијом која је отишла у раскол, могу доћи у ситуацију у коју је дошао митролит Бугарске цркве.

„Овакво стање неодрживо је на дуже стазе и помесне православне цркве које бране канонско јединство и не признају поступке и одлуке Цариграда у једном тренутку ће ради очувања јединства и канонског поретка морати да прекину богослужбено јединство са Цариградском патријаршијом и цариградског патријарха осуде на Сабору за јерес источног папизма. Или ће будући след догађаја утицати на Цариградску патријаршију да у једном тренутку поништи неканонски томос, ако не Вартоломеј, можда и његов наследник”.
Две струје у Бугарској Цркви
Такође, напомиње, и у БПЦ постоје две струје које нису сагласне по овом питању.

„У Бугарској цркви дуго се води борба између православне струје окупљене око бугарског патријарха која је одбила учешће на Критском сабору који је противно канонима и са врло проблематичним предсаборским документима сазвао цариградски патријарх Вартоломеј, и појединих епископа који су очигледно блиски Цариграду и одређеним гркофилским и модернистичко екуменистичким круговима. Та борба је дуга, уосталом БПЦ се налази на удару још од 90-тих година тако да је питање како ће коначно изгледати одлука БПЦ по питању украјинског раскола“, каже Чворовић уз напомену да се помесне православне цркве у оним државама које су чланице НАТО сигурно налазе под притиском световних политичких структура на које утицај врше евроатлантске структуре.

Важно признање од стране бар једне словенске цркве
Осим тога, за Цариград би необично важно било, указује Алексејев, да поред грчких цркава украјинске расколнике призна и једна словенска црква.

„Ниједна црква православних словенских народа није признала раскол већ само неколико грчких цркава и то под притиском патријарха Вартоломеја који ужива покровитељство Америке и Грчке. Користећи подршку Америке, Грчке и Европске уније, Вартоломеј би јако желео да и словенске православне цркве крену пут украјинског раскола. Но, на срећу то се не дешава и ми се надамо да ће Српска, Бугарска, Чешка и остале православне помесне цркве остати доследне својим ставовима“

Саговорници Спутњика упозоравају да случај у Истанбулу показује да потези које вуче Цариград нису део решења већ усложњавања проблема који постоји на свеправославном плану.