Вимер: И Немци ће скупо платити брбљање лидера Шолцове партије о „немачком лидерству“

Вили Вимер

Аутор: Вили ВИМЕР

АУСТРИЈСКИ дипломата је наставио да разговара са америчким представником. У авиону Луфтханзе на путу од Београда до Франкфурта разговор је био толико гласан да остали путници нису могли да не слушају шта је Бечанин непрестано причао човеку из Вашингтона.

Америка мора да покаже „лидерство“ на Балкану, лидерство, лидерство…

Оба господина су била на путу за Рамбује, последњи ексер у ковчег рата против Југославије.

Ретроспективно, са овим вођством, САД су вратиле рат у Европу преко свог „лидерства“. При томе им није био потребан подстицај из Беча.

Још од Волфовицеве доктрине из 1991. године, свима је било јасно шта САД желе у Европи. Касније сте то недвосмислено рекли на конференцији у Братислави 2000. године. Стратешка грешка генерала Ајзенхауера из 1944. морала је да се исправи на Балкану.

Године 1944. Ајзенхауер се уздржао од стационирања америчких копнених трупа на Балкану. То је морало да се промени током 1990-их, што је и учињено оснивањем највеће америчке војне базе „Бондстил“ на Косову.

Исто тако, радило се и о потискивању постојећег и традиционално нарастајућег руског утицаја са Јадрана – до иза Волге.

Нова „гвоздена завеса“ широм европског континента требало је да трајно држи Москву подаље од Европе којом доминира Америка. Москва треба да изгуби своје место у Европи и да више не припада европској породици народа.

Да ли је оно што су САД урадиле од тада, и то не само у Европи, изазвало господина (Ларса) Клингбајла (лидера владајуће СПД) да позове на „немачко вођство“ у Европи на начин да се тако нешто сада оправдава под куполама немачких тенковских хаубица у Украјини?

Осетљивост Берлина је очигледна из чињенице да се немачко тешко наоружање међународној јавности представља као да је стигло у Украјину оног дана када су се други сетили да је овај дан био, јесте и остаће повезан са нападом Немачког Рајха на тадашњи Совјетски Савез.

Звучи онда у правом смислу речи „историјски несвесно“ у смислу Рихарда фон Вајцзекера, када господин Клингбајл лапрда о томе да „има право да тражи вођство“.

Али, постаје још боље ако наставите да слушате господина Клингбаjла.

После завршетка Другог светског рата са Немачком, смртоносан рат у Украјини мора да је нешто попут „Буђења Успаване лепотице”. Према речима господина Клингбеjла, „после скоро 80 година повучености, Немачка сада има нову улогу у међународном координатном систему“.

Тако изгледа “Прекретница” (“Zeitenwende”) када се занемари умерена немачка политика заснована на компромису са суседним земљама од 1949. године, поражена и удаљена од било каквог унутрашњег или спољашњег убеђења.

Ево шта је дочекао, и поред тога што у Повељи УН и данас постоји формулација о пораженим државама.

Према господину Клингбајлу, Немачка мора да „војну силу посматра као легитимно политичко оруђе“.

Наслеђе Герхарда Шредера из рату у Ираку огледа се у томе шта је могуће очекивати од рата под контролом НАТО-а и у томе што је глобални пружалац услуга НАТО-у у глобалном интересу Америке.

Као да није довољно лагати наш народ из рата у рат и газити монопол УН на употребу силе.

Немачко вођство? Господин Клингбаjл вероватно није једини који има тако кратко памћење да је заборавио оно што је определило велике делове Велике Британије у њиховом антиевропском ставу током кампање за Брегзит: нису желели да буду под утицајем Берлина преко Брисела.

То је требало да се промени и то не само код Британаца?

Брз као ротор, немачки савезни председник Штајнмајер се последњих недеља опростио од утемељене немачке спољне политике, у чијем је обликовању и сам помогао.

Да ли признање сопствене погрешне процене говори за „немачко вођство“ у другима?

Да ли желите да угодите снагама у балтичким државама, које парадирају са ветеранима Вафен-СС на њиховим улицама, или снагама у Пољској, које су хтеле да инкорпорирају ово немачко срце са Русијом пре ескалације у Кенигсбергу?

Као што од Потсдамске конференције јавно траже украјинску Галицију и тако потапају европску границу на Висли?

Треба ли отворити буре барута повезанo са појмом „Одра-Ниса“?

У сваком случају, на Западу постоји „трговачки став“ који је одговоран за одржив оквир европских правила.

Уосталом, политика Вилија Бранта је била та која је дала одлучујући немачки допринос миру у Европи. Не само да би се требало усудити на „више демократије“, већ би из Немачке требало да потиче политика „добросуседства“.

Ратни говори данашњег председника СПД-а Клингбајла су последњи смртни ударац за пацификаторску политику Вилија Бранта. Наш народ, а и други, скупо ће платити ово неутемељено брбљање о „немачком лидерству“.

       (22. јунa 2022ге)

http://fakti.rs/