Велика анализа „Искре“: Нагорно-Карабах, прекретница у односима Русије и Турске, али и Турске са остатком исламског света !!!

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Sputnik/ AP Photo / Armenian Defense Ministry

Још једном су избили сукоби између Јерменије и Азербејџана, две бивше совјетске републике у региону Јужног Кавказа, на већ светски познатој локацији Нагорно Карабах. У средишту вишедеценијског сукоба налази се област која по свом богатству не представља ниша важно, нити тамо живи превелик број људи (испод 200.000) али област од које нико не жели да одустане. Она је призната као део Азербејџана, али је контролишу етнички Јермени (преко 95% становништва). Десетине хиљада људи изгубило је животе, хиљаде су напустили домове током рата који је званично окончан 1994. године. Међутим, сукоб никада није у потпуности заустављен.

Ове две земље су почетком деведесетих водиле крвави рат за ту област. Иако су прогласиле примирје, никад нису успеле да се сложе око мировног споразума.

Кавказ је стратешки важна планинска област у југоисточној Европи, пре свега зарад очување безбедности Руске Федерације, али и поновних аспирација Турске да постане сила. Вековима су се ове две државе једна хришћанска друга муслиманска , бориле за контролу над њим.

Савремена Јерменија и Азербејџан постали су део Совјетског Савеза кад је овај настао двадесетих година прошлог века. Нагорно-Карабах била је област са већинским етничким јерменским становништвом, али су Совјети дали контролу над облашћу азербејџанским властима. На челу СССР у том периоду био је Стаљин, етнички Грузин, а Грузија је још једна држава са тог простора, већински хришћанска али никада у добрим односима са Јерменијом.

Нагорно-Карабах је саставни део Азербејџана, али његово становништво је већински јерменско. Кад се Совјетски Савез распао почетком деведесетих, Нагорно-Карабах је гласао да се припоји Јерменији, изазвавши рат који је обустављен примирјем 1994. године. Треба напоменути да је тада Азербејџан представљао долину глади у СССР, те да није било руске интервенције малобројнији Јермени би ушли у сам Баку. Јерменија је окупирала (ослободила, како ко гледа) Нагорно-Карабах, али и територију која га окружује, величине колико и сам Карабах (не постоји директна физичка веза између Нагорно-Карабаха и Јерменије).

Од тада, Нагорно-Карабах је остао део Азербејџана, али га контролишу сепаратистички етнички Јермени које подржава јерменска влада (уз прећутну подршку САД и Француске). Преговори одржавани током наредних деценија, којима су посредовале међународне силе, никад нису успели да доведу до мировног споразума.

Јерменија је већински хришћанска (прва нација на свету која је примила хришћанство), док је нафтом и гасом богати Азербејџан већински муслимански. Турска одржава блиске везе са Азербејџаном, док је Русија у савезу са Јерменијом, мада има одличне односе и са Азербејџаном. У последње време може се рећи и боље јер су у Јерменији забрањене руске школе и телевизије.

Јермени у Нагорно-Карабаху су деценијама  од совјетске власти више пута тражили да буду подведени под јерменску власт. Али тек када је почетком деведесетих започео распад Совјетског Савеза, регионални парламент Нагорно-Карабаха званично је изгласао да се припоји Јерменији.

Азербејџан је покушао да угуши овај сепаратистички покрет, док га је Јерменија подржавала. То је довело до етничких сукоба и након што су Јерменија и Азербејџан прогласили независност од Москве, до крвавог рата.

Погинуло је хиљаде људи, док је расељено више десетина хиљада, а стално се извештавало о томе како су етничко чишћење и масакре чиниле обе стране. Јерменске снаге преузеле су контролу над Нагорно-Карабахом пре него што је 1994. године уз посредство Русије проглашено примирје. Након тог споразума, Нагорно-Карабах је остао део Азербејџана, али је њиме од тада углавном владала сепаратистичка самопроглашена република, којом су управљали етнички Јермени, а подржавала их је јерменска влада. Установљена је и Линија контакта Нагорно-Карабаха, раздвојивши јерменске и азербејџанске снаге.

Од тада су покретани мировни преговори уз посредовање такозване Минске групе, тела основаног 1992. године којим председавају Француска, Русија и САД, али до сада мировни споразум није потписан. 

Сукоб додатно компликује и подгрева геополитика. Турска била је прва земља која је признала независност Азербејџана 1991. године те дала директну подршку влади у Бакуу. Бивши азерски председник Хајдар Алијев (отац садашњег председника Алијева) једном их је описао као „једну нацију у две државе“. Обе деле туркофону културу и становништво, али се суштински разликују по томе што су Турци Сунити а Азери Шиити. Упркос томе  турски председник Реџеп Тајип Ердоган пружа пуну подршку његове земље Азербејџану, иако шиите у својој земљи прогони као и Курде. Парадоксално, већински шиитски Иран уопште није инволвиран у овај сукоб као ни већински православна Русија. Турска нема званичне односе са Јерменијом. Турска је 1993. године затворила своје границе са Јерменијом зарад подршке Азербејџану током рата око Нагорно-Карабаха, те се може рећи да је ставила у такозвани загрљај смрти власти у Бакуу.

Истовремено, Јерменија има добре односе са Русијом. У Јерменији постоји руска војна база, а обе су чланице војног савеза Организација Уговора о колективној безбедности (ОДКБ). Међутим у последње време ти односи су озбиљно нарушени, после обојене револуције коју је спонзорисао Џорџ Сорош.

У Јерменији је 2018. године дошло до „мирне“ револуције, у којој је с власти свргнут дугогодишњи владар Серж Саргасјан. Лидер ових протеста Никол Пашињан постао је премијер након слободних избора одржаних исте године. Јерменија остаје члан ОДКБ-а, али се постепено забрањују руске школе и телевизије, те је руски утицај знатно опао.

Са друге стране, Владимир Путин је изградио добре односе и са Азербејџаном, а Москва је, за разлику од  Турске која се директно умешала у сукоб, затражила обуставу ратних дејстава.

Као резултат, првих информативних „ратова“ на Западу репродукује се положај Турске. Још нема других слика и тумачења. Ово је главни оквир сукоба. Нема Јеррменско-азербејџанског сукоба. Постоји сукоб између Турске / Азербејџана и Јерменије. Истовремено, Азербејџан заузима подређени положај у овом сукобу, заправо улогу топовског меса за амбиције турског руководства да доминира регионом.

Положај Турске у потпуности је описан извештајима агенције Анадолија. Председник турског парламента изјављује да је „Јерменија терористичка држава“. Турски министар одбране тврди да је „Јерменија главна препрека миру у региону“…Написа има колико желите.

Турска је активни политички (до сада) учесник у сукобу, не скривајући свој анимозитет према Јерменији. У Турској се активно спроводи политичка студија „разлога“ за рат са Јерменијом, а не са НКР-ом. Сада Турска активно баца тезу да се Курди од противника Анкаре боре на страни Јерменије, као илустрацију потребе за интервенцијом у Јерменији ради уклањања „терористичке претње“ у односу на сопствену државу.

И Илхам Алииев и Турска су више пута рекли да је њихов циљ уништење „терористичке државе“ као такве. И не само колико физички постоје, већ и као историја, као сећање, као људи. Током последњих 20 година у Нахичевану, Азербејџану, Турској систематски се не уништавају само споменици архитектуре или историје – уништавана су гробља, рушене куће. Само зато што су тамо живели неки значајни Јермени – лекари, учитељи, свештеници.

Турска се додатно завадила са читавим Западом. Од Сједињених Држава, преко ЕУ као целине а понајвише са Француском, Грчком и Кипром због турског агресивног понашања у источном делу Средоземног мора, у Либији и Сирији, па све до НАТО савеза чији је и Турска члан и који нема политичке снаге да разреши озбиљне спорове између кључних савезника на његовом јужном крилу. 

Све то додатно усложњава и руско-турске односе који се посљедњих неколико година пре свега базирају на добрим личним односима руског предједника Владимира Путина и његовог турског колеге, а онда и на међусобној потреби да сарађују у име добрих и перспективних економских односа, али, не мање важно, и заједничкој жељи за избегавањем међусобног отвореног сукоба на појединим кризним жариштима, пре свега у Сирији, Либији али и на Јужном Кавказу.

Овде треба додати још један, нашој јавности мање познати али исто тако опасни сукоб Турске, онај са кључним арапским земљама, пре свега са Саудијском Арабијом са којом САД сада имају велике планове. Арапи једноставно не подносе Турке због историјских околности, када је Отоманско царство владало и њиховим животним просторима, а још више не трпе да се Турска сада меша у њихове унутрашње ствари, од Сирије и Либије, преко Ирака до Катара (све су то Арапи, са изузетком Курда који такође не желе Турке на својим просторима) јер садашњи турски интервенционизам доживљавају као експанзију и обнову пропалог вишевековног окупаторског царства.

Турски је народ почео да схвата како ће их политика председника Ердогана, стајати скупо и ставити економију земље у слободни пад. Турска се судара са приближавајућим губитком важних тржишта за свој извоз, нарочито тржишта Саудијске Арабије, Египат су већ изгубили, након што је кампања под називом  „бојкот турских производа“ ступила у одлучујућу фазу, пдобивши снажну јавну подршку. 

Турски председник Ердоган намерава да остане на челу Турске и након избора 2023. г. на којима жели да се  кандидује користећи недавно извршене промене у уставу те земље, које му то омогућавају. Али независно о томе ко ће бити на кормилу Турске, чињеница је како је у време дуге Ердоганове владавине снажна исламизација турског друштва и дух турског панисламизма пуштен из боце и да више нитко не може да га врати. Јер ко је тај који би се усудио да се одрекне  сада достигнутих турских националних интереса у нафтом богатој Либији (којих до недавно уопште није било), на Источном Средоземљу, Сирији и Ираку, а видећемо шта ће бити и са Нагорно Карабахом? Али већ је и сада јасно како је Турска у свој „челични загрљај“ чврсто стисла енергентима богати Азербајџан, из којега ће се Баку тешко извући.

Милош Здравковић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.