Упозорење Џорџа Кенана: Не терајте Русију у ћошак

Познати амерички дипломата упозоравао је да би ширење НАТО-а на исток могло да испровоцира Русију, али у Вашингтону није имао ко да га чује

Чувени амерички дипломата и некадашњи амбасадор у Совјетском Савезу и Југославији Џорџ Кенан познат је, између осталог, по томе што је један од ретких који су предвидели распад СССР-а. Ипак, мање је познато да је он још 1948. године упозоравао да руска влада никада неће прихватити украјинску независност.

Предвиђајући сукоб између Москве и Кијева, Кенан је изложио детаљне предлоге шта би Вашингтон требало да уради у случају рата између Русије и независне Украјине.

Кенан се питању Русије и Украјине вратио четрдесетак година касније, када је крајем прошлог века, тада већ као деведесетогодишњак, упозоравао да би ширење НАТО-а на исток могло да испровоцира Москву и изазове нови хладни рат. О томе у ауторском тексту за “Форин аферс” пише историчар и аутор Кенанове биографије Френк Костиљола.

Кенан је Русију познавао боље него вероватно било која друга особа у америчкој влади. Чак и пре него што је 1933. године као двадесетдеветогодишњак допутовао у Москву како би обављао функцију помоћника америчког амбасадора у Совјетском Савезу, Кенан је научио руски и говорио га течно, готово као Рус. Током свог боравка у совјетској престоници он се удубљивао у руске новине и званичне документе, али и у књижевност, позориште, радио и филмове. Годинама које је провео у Совјетском Савезу, Кенан је постао близак не само са великим бројем Руса, већ и са целокупном руском културом и начином размишљања.

Након што је 1946. године послао свој познати “дуги телеграм”, у ком је изложио виђење америчке политике према СССР-у након другог светског рата, Кенан је враћен у Вашингтон, да би годину дана касније у свом чланку у “Форен аферсу” дефинисао стратегију “обуздавања” ширења совјетског утицаја.

Током своје професионалне каријере, Кенан је био изузетно цењен у америчкој дипломатији. Остаће упамћена анегдота када је на захтев тадашњег помоћника државног секретара Дина Ачесона једном колеги да му препоручи “особу попут Кенана” на једну значајну функцију у Стејт департменту, он одговорио: “Особа попут Кенана? Нико није као Кенан.” Радећи у канцеларији тик до државног секретара, Кенан је одиграо кључну улогу у формулисању Маршаловог плана и других важних америчких иницијатива у том периоду.

И Кенеди тражио савет од Кенана

Кенанов утицај опао је након 1949. године, када се успротивио све већој милитаризацији америчке спољне политике, али је његов статус највећег стручњака за Русију опстао и у наредним годинама. Хари Труман је његово мишљење тражио пре уласка у Корејски рат, Двајт Азјенхауер након Стаљинове смрти, а Џон Кенеди током берлинске кризе 1961. године. И поред тога што се отворено противио Вијетнамском рату и трци у наоружању, Кенанов глас могао се чути у Стејт департменту и ЦИА све до 90-их година двадесетог века.

Током 2003. године, деведесетдеветогодишњи Кенан јавно се успротивио инвазији на Ирак, а своје ставове о америчкој спољној политици делио је све до смрти у 101. години, у марту 2005. Током своје дуге каријере Кенан је говорио и писао о многим темама, између осталог и о односима између Русије и Украјине.

Сумњичавост према Украјини

У документу названом “Амерички циљеви у вези са Русијом”, објављеном 1948. године, Кенан је изнео циљеве које би САД требало да зацртају у случају рата између Руса и Украјинаца. Он је схватао да Украјинци “мрзе руску доминацију, као и да су њихове националистичке организације у иностранству активне и гласне”. Самим тим, “било би лако закључити” да би Украјина требало да буде независна. Ипак, он је сматрао да Америка не би требало да подстиче украјински сепаратизам.

Кенан је већ тад увидео два проблема, која су остала актуелна до данас. За почетак, он је сматрао да се Руси и Украјинци не могу лако разликовати по етничким мерилима. Он је једном приликом написао да “нема јасне границе између Русије и Украјине, нити ју је могуће повући”. Он је такође сматрао да су привреде Русије и Украјине нераскидиво повезане, а да би формирање независне Украјине било “као када би се плодни и индустријски развијени региони око Великих језера на силу одвојили од САД”.

Од када су добили независност 1991. године, Украјинци су се мучили да повуку јасну територијалну и етничку границу између себе и Руса, али и да успоставе економску независност од велике Русије на својим источним међама. Русија је након распада СССР-а вешто користила незадовољство становништва на истоку Украјине и свој положај као водећег извозника енергената да како би утицала на украјинску политику, што је кулминирало припајањем четири региона на истоку земље прошле године.

Чак и на врхунцу Хладног рата, Кенан је инсистирао на томе да “ми (Американци) не можемо занемаривати осећања самих Руса”, зато што ће Русија остати “најјачи национални елемент” на том простору. Самим тим, свака реална “дугорочна америчка политика мора бити заснована на прихватању сарадње са Русима”. Кенан је предвиђао да би независна Украјина “могла да буде одржавана једино силом”. Због свега тога он је сматрао да у случају победе у Хладном рату САД не би требало да намећу стварање независне Украјине.

У случају да Украјина независност оствари самостално, Кенан је говорио да Америка у то не би требало да се меша, бар не у првом тренутку. Било би готово неизбежно, сматрао је он, да би независна Украјина “била трн у оку Русији”. Уколико би до таквог сукоба дошло, САД би требало да се заложе са “решење које укључује федерализам (у Украјини)”.

Кенанови савети изнети пре 75 година остали су релевантни до данас. Федерација, која би источној Украјини дала широку аутономију, могла је да буде решење сукоба, које би омогућило обема странама да живе у миру. Многи аналитичари покушавају да представе сукоб у Украјини као “Путинов рат”, али Кенан је сматрао да би се мање више сваки снажни руски вођа пре или касније успротивио потпуном одвајању Украјине.

Коначно, географске и демографске реалности показују да ће Русија дугорочно остати доминантна сила у овим “крвавим земљама”. Зарад постизања како регионалне стабилности тако и дугорочне америчке безбедности, неопходно је разумевање за руске, али и интересе других народа у региону.

У Вашингтону, ипак, није имао ко да слуша

За разлику од Кенана, други “кремљолози”(стручњаци за Русију) нису предвидели распад Совјетског Савеза, што му је донело титулу “пророка краја Хладног рата”. Ипак, током 90-их година његови погледи на америчко-руске односе почели су све више да се удаљавају од консензуса који је постојао у Вашингтону, а најгласнији је био саветник председника Била Клинтона за Русију (и критичар идеје суверенитета држава) Строб Талбот.

Клинтон и Талбот су посетили Москву маја 1995. године, када су присуствовали паради поводом обележавања 50 година победе савезника у Другом светском рату. Иако је та посета америчког председника требало да симболизује нове и побољшане односе две државе, председник Клинтон се на састанку са својим руским колегом Борисом Јељцином поставио крајње агресивно. Он је од њега тражио да прихвати ширење НАТО-а на исток, али и учешће Русије у програму Партнерство за мир, покренутом како би се Русија умирила. Талбот је том приликом признао да су се “мање више сви битни играчи у Русији, широм политичког спектара, противили ширењу НАТО-а”.

До 1997. године Кенан је био забринут не само због одлуке Вашингтона да одобри чланство Чешке, Мађарске и Пољске у НАТО-у, него и због продубљења војне и поморске сарадње са Украјином. Новоформиране линије подела између Истока и Запада приморавале су Украјину и друге државе да изаберу страну, а “Нигде ова појава није толико опасна као у Украјини”, упозоравао је Кенан Талбота у приватном писму.

Он је бринуо да би заједничка војна вежба украјинских и НАТО трупа у Црном мору, у којој је Русија одбила да учествује, могла да изазове негативне реакције у Москви које би дугорочно имале тешке последице по будућност америчко-руских односа. Како се та војна вежба уклапа у покушаје Вашингтона, упитао је Кенан Талбота, да убеди Моску да ширење НАТО-а према њеним границама у Источној Европи нема војних последица?

Талбот, ипак, није био спреман да промени своје мишљење. Он је сматрао да ће економска слабост Русије бити довољна да је натера да прихвати западна решења. “Русија ће морати да напусти своје дубоко укорењене начине размишљања и почеће да сарађује уместо да доминира над својим суседима”, написао је Талбот Кенану. Русија ће морати да се привикне и прихвати америчко војно присуство на својим границама, сматрао је он. Клинтонова администрација “неће престати да сарађује са Украјином, већ ће удвостручити своје напоре да сарађује са Русијом”.

Поред Талботовог навода да САД “ове године планирају војне вежбе у Централној Азији, као и у региону Балтика” деведесеттрогодишњи Кенан је дописао два узвичника, шокиран овим потезом америчке дипломатије. Као и у случају Украјине, Русија је одбила да учествује у тим војним вежбама.

Кенанова промашена предвиђања

Ни Кенан није био прецизан у свим својим предвиђањима, па се може рећи да је у великој мери потценио значај “украјинског национализма”. Ипак, његова предвиђања из 1948. године да Русија неће бити спремна да тек тако препусти Украјину Западу, као и упозорења у вези са ширењем НАТО-а 90-их година, показала су се као тачна. Предлози о федерализацији Украјине могу, или су макар могли у једном тренутку, да представљају трајно решење сукоба у тој источноевропској земљи.

Кенан је највећи проблем видео у ономе што је историчар Пол Кенеди назвао “пренапрегнути империјализам”. Током Другог светског рата, он је проводио дуге прекоокеанске летове читајући књиге Едварда Гибона о слабљењу и распаду Римског царства, након чега је постао скептичан по питању способности држава, чак и оних најмоћнијих, да дугорочно одржавају војно присуство у удаљеним земљама. Иако је он потценио способност САД да одржавају активно војно присуство у Западној Европи током Хладног рата, његова предвиђања поново су постала актуелна по окончању ток сукоба.

Како год да се сукоб у Украјини буде окончао, САД ће бити приморане да одржавају значајно војно присуство на руским границама. Да је данас жив, Кенан би вероватно упозоравао на опасност од сатеривања Русије у ћошак, као на чињеницу да би САД више пажње требало да посвете проблемима код куће, уместо што улажу огромне ресурсе у гомилање војних снага на истоку Европе.