Уморни од лажи: Више чак ни Запад не може да прогута украјинске Рачке и Маркале

© Sputnik / Илья Питалев / Уђи у фото-галерију

Лажне вести о масовним гробницама и „злочинима“ руске војске у Украјини губе на атрактивности и на Западу. Што више Буча ниче, мање је емпатије. Свет је уморан од већ виђене америчке пропагадне матрице која после Рачка и Маркала није смислила нови модел да побеђује у медијском рату.
Виртуелни свет западне пропаганде који је ових дана „опослио“ медијску истрагу о новим руским „злочинима“ почињеним у околини Кијева, наговештавајући да је на трагу некаве нове Буче, демонтирала је једна од учесница у том „ратном спектаклу“ – Људмила Денисова, донедавно омбудсман у Украјини.
Након што је смењена са ове позиције , претпоставља се, баш због излагања у италијанском парламенту о „чудовишним зверствима руске војске“, што се као огољена лаж показало контрапродуктивним за Украјину, Денисова је и сама признала да је претерала.
„Можда сам претерала, али покушала сам да постигнем циљ и убедим свет да нам достави оружје и настави да притиска Русију. Говорила сам о страшним стварима да бих их некако погурала да донесу одлуке које су потребне Украјини и украјинском народу“.
У италијанском Комитету за међународне послове, могла је, каже, само да чује и види умор од Украјине.

Запад ћути над стварним злочинима

Да ли ово признање баца ново светло на информативну кампању западних медија, те да ли нове Буче имају снагу да тргну светску јавност уморну од украјинског пропагандног фејк рата?
Ово је рат инверзија и све је окренуто наглавачке, оцењује политиколог Стеван Гајић.
Док западни медији ћуте над чињеницом да је у Краматорску „Точка У“ усмртила 50 цивила, и да се без икаквог војног смисла свакодневно гранатира Доњецк, тема „зверстава“ руске војске и даље је на топ првом месту. Ефекат је ипак, тврди Гајић, изостао.

„Људмила Денисова је у праву. Људи су уморни али не од Украјине већ од јефтиних фазона и неинвентивности Запада који ни после 30 година није успео да смисли нешто паметније од Маркала или Рачка. То указује на велику кризу креативности. Модел је идентичан, али другачије је време. Сукоб у Украјини пратила је хистерична реакција на самом почетку али пажња је убрзо пала. Сада сви знају за фору“.

Фејкови су истрошили потенцијал

Вест да су украјински истражитељи ексхумирали седам тела из импровизованих гробница у шуми у близини Kијева, те да су руске снаге које су окупирале ту област спроводиле систематске егзекуције чини се да, уз сав труд медијских креатора, није подигла јавност на ноге. Гајић тај феномен објашњава чињеницом да су фејкови истрошили свој потенцијал.
„Свако ко хоће да зна шта се устину десило, може, и зато изостаје жељени ефекат. Ми смо били на врхунцу те моде када нам је Запад приређивао гомилу операција које су у најмању руку биле сумњиве. Све то је било праћено са селебритијима, посетом Анђелине Џоли и Бернар Анри Левија. То исто сада гледамо у Украјини. Експеримент над нама показао се успешним, али сада, са ове временске дистанце, извештавања из Украјине делују отужно“, каже Гајић, подсећајући да је почетак рата у Украјини праћен хитовима попут песме „Ми никада нећемо бити браћа“ и да је исто виђено 1991. када су Хрвати певали „Моја домовина“.

Украјинци тврде једно, Запад друго

Естетски, каже, то делује јадно. И прича о силовању украјинских девојака и малтретирању деце истоветне су са онима које је пратио рат у бившој Југославији.
О томе најбоље сведочи изјава комесарке председника Украјине за права детета Дарије Герасимчук која је у програму пољског ТВ канала „Белсат“ изјавила да нема ни једног потврђеног случаја насиља над украјинском децом.

Ајфони не падају са неба

Популарност сексуалног злостављања такође је временом пала, каже Гајић. Он подсећа на писање Сабине Рамет о југословенском ратишту и каже да у украјинском случају тема више не анимира гледаоце.

„Мени је жао тог друштва јер они имају једну врсту каскања за епохом. Они су се надали и веровали у нешто у шта су одавно људи у Србији изгубили веру а то је култ ЕУ – ако се довољно молимо боговима из Брисела, пашће нам ајфони са неба“.

Ко саосећа са Хутима?

Свет осећа импотенцију свега, да је ова медијска хајка кратког даха, да је простор засићен и да ће са усложњавањем ствари у тихоокенаском региону, тема Украјине, нестати са хоризонта. Истовремено, уверен је, ницаће нове Буче али без почетног потенцијала да изазову емоцију.
Такође, мислећи свет зна да постоје делови света који су толико брутализовани без икаквог рата и да рецимо у јужној Африци годишње буде убијено између 30 и 50 хиљада људи. Слично је, указује, и у земљама Латинске Америке.
„Та врста лажне патетике коју гурају западни медији везано за Украјину, почиње да умара. Ко се саосећао са Хутима? У Конгу рат траје 30 година, мртво је пет милиона људи али монструозне ствари које су врло лако доказиве нису предмет интересовања“.
rs.sputniknews.com, Наташа Јовановић