Украјинци у идентитетском котлу: Како се стварало антимосковско православље?

© Depositphotos

Чињеница да је Гркокатоличка унијатска црква, преместила из Лавова, традиционалног демографског и културног центра унијата, своје седиште у Кијев, разоткрива да су поред геополитичких и политичких фактора на задатку формирања данашње идентитетске ситуације у Украјини, упоредо са Фанаром, радили и други црквени фактори дугог деловања.
Када је Запад мапирао Украјину као слабу геополитичку тачку савремене Русије, процес идентитетске конверзије Украјинаца узео је маха, јер, како у разговору за Спутњик објашњава протојереј ставрофор Дарко Ђого, пројекат преумљења није почео са Мајданом него много раније и, кључно, водиле су га озбиљне црквене структуре без којих би, ово што данас гледамо на истоку Европе, било незамисливо.
Са њим разговарамо о томе које су црквене структуре биле у функцији спољне политике Запада, те како је у Украјини текао процес формирања нечега што би било антипод Русији, антипод Москви, али и антипод сопственој црквеној идентитетској прошлости?
Које су црквене структуре биле најактивније у стварању атимосковског православља у Украјини?
Гркокатоличка унијатска црква не само да има директан контакт са Ватиканом већ је деценијама правила озбиљну мрежу високошколских установа и једно културно зрачење кроз које су наметали, као показну вежбу, припадање европској цивилизацији украјинског друштва. Они су оформили читав један појмовни апарат који се појављује у Украјини крајем 90- тих када се почело говорити о кијевској богослужбеној традицији као нечему што би могло објединити тадашње расколничке структуре, али и неке канонске са јаким украјинским локал патриотским набојем. То је требало да у успостављеном моделу антимосковског православља буде платформа између унијатске и ПЦУ. Уосталом, поред премештања престонице из Лавова у Кијев, упитно је зашто је у Кијеву финансирана импресивна катедрала украјинске гркокатоличке цркве за коју није постојала никаква врста богослужбене и демографске потребе .
Да ли то објашњава упадљиво велики број унијата на улицама Кијева у време Мајдана 2014?
Преузимање од гркокатолика Евромајдана није било спонтано. Данас се мало ко сећа да се током првих сукоба демонстраната и Јануковичеве полиције појављује монаштво канонске УПЦ и кроз крсне ходове настоји да својим присуством прекине насиље које се као грудва одломило и које је индуковано за потребе Запада. Такође, много говори чињеница да је Јанукович пристао на захтеве Кличка и опозиције дан два пре коначног слома структуре и Евромајдана. Значи никада није постојала могућност да се нешто реши црквеним посредовањем и политичким договором. Коначна резултанта је била одлучена, али је требало наћи довољну масу. Огроман број људи је био изманипулисан.
Како објаснити да је било немогуће заокружити НАТО пројекат на истоку Европе без помоћи Цркве. На чему конкретно почива моћ Васељенске патријаршије која је прва бацила семе раздора међу Украјинце?
Наравно да је било немогуће да преко неке америчке православне заједнице НАТО нешто уради у Украјини. Била је потребна једна структуисана, симболичка моћ, релативно великог симболичког потенцијала као што је то Цариград. Када говоримо о Америци и Европи сетимо се само да је последњих дана Трампове администрације, у јеку протеста, Фанар врло отворено стао на страну данашње администрације. У свему томе црквене личности источне обале узимају активно учешће. И ту није само у питању подударање интереса две струје него имамо једну структуру политичку, обавештајну, културну , атомску, енергетску па и структуру цркве. Људи су, пак, болећиви према Цариграду. Ми морамо да схватимо да сентименталне слике морамо да чувамо на сентименталном нивоу али када неко демонстрира своју политичку употребљивост од стране некога ко је показао да вас доживљава као поље агресије, онда немате другог начина него да се према тој структури, према њеном црквеном кругу поставите са врстом обазривости али и одлучности.
Где су корени украјинства као идентитетског пројекта и да ли би било исправно тражити га у совјетској Украјини?
Украјински идентитетски пројекат је постојао и раније, и носила га је Аустроугарска, а да ли је она измислила украјинство као конкурентан идентитетски пројект? Не. То је Пољско-литванска федерација која је такође чинила да све како би једно становништво које је имало сећање на заједништво у вери и заједништо у коренима са Москвом отргла од тог заједништва. А да ли је Пољско- литванска федерација која је кроз 16. век то покушала да уради? Можемо чак да тачку сместимо много раније, на почетак 13. века када кнез Данило Галицијски прима круну од папе и једно време се заноси политичком унијом и помоћи коју Запад обећава да би ослободио кијевску Русију од монголског јарма.
Били сте предавач Кијевске духовне академије, човек који има чврсте везе са јерархијом УПЦ Московске патријаршије али и пуно пријатеља у Украјини. Да ли сте у комуникацији са њима, како су дочекали вест о специјалној операцији?
Треба узети са великом резервом нешто што вам данас неко из Кијева говори с обзиром да га то може коштати живота. Украјина се трудила да преко сајта Миротворац успостави брутални облик надзора и контроле и тако угуши сваки облик нецензурисаних вести. Судбине пријатеља су различите. Дешавало се много шта. Не треба заборавити да су Украјинци рођени 1991. иако можда етнички Руси одрастали уз украјински пасош, украјински буквар и неко конциповање украјинског идентитета. Код једног броја људи дошло је до свесног али и несвесног идентификовања са политичком агендом. С друге стране, многи су натерани на то. Мислим да ће се десити једна врста трајног ослобађања људи у моменту када виде да стега под којом се налазе, попушта.
rs.sputniknews.com
?>