Украјина спрема најтежи удар на православље и слободу вероисповести у последња два века

фото: © Sputnik / Стрингер

Уколико би украјински парламент (Рада) евентуално усвојио измене закона којима би забранио рад Руске православне цркве у Украјини, догодио би се најтежи удар на слободу вероисповести у Европи у последња два века. Тим потезом, кијевски режим показао би своје право лице, а показало би се и ко су прави властодавци кијевских властодржаца.

Овако на вест да је група посланика украјинске Раде поднела иницијативу о забрани РПЦ у Украјини реагује професор Правног факултета у Крагујевцу Зоран Чворовић. Подсећамо, изменама закона „О слободи савести и верским организацијама“, Украјинској православној цркви Московског патријархата забранила би се делатност и одузеле непокретности и друга имовина.

Показаће се право лице Брисела

Професор Чворовић подсећа да је слобода вероисповести као лично и колективно право цркве загарантовано Чланом 9. Европске конвенције о људским правима.
„Тиме би кијевски режим на најдрастичнији начин прекршио Европску конвенцију о људским правима. А ако за то добио прећутну сагласност Брисела, ако не би стигле критике на рачун Кијева, онда би се тиме јасно показало оно што већ одавно знамо – да постоје двојни аршини, када је у питању примена правних стандарда од стране Европске уније и да двојни аршини, чак, постоје и у домену заштите људских права када је у питању Брисел“, коментарише Чворовић.
Овакав предлог украјинских посланика правно је неодржив, додаје наш саговорник – слобода вероисповести подлеже одређеним ограничењима, али она, како каже, морају да се тумаче врло рестриктивно – са позивом на заштиту јавног поретка могу да се ограниче извесна права, али потпуно забранити рад једној цркви, потпуно је неодрживо.
Са друге стране, напомиње Чворовић, Украјинска православна црква Московске патријаршије ни једном својом изјавом или актом није угрозила интегритет и опстанак украјинске државе. Штавише, у протеклих осам година, након Мајдана и догађаја који су уследили успела је да сачува своју мисију у Донбасу и више пута се залагала за очување територијалног интегритета Украјине.
По томе се види, додаје Чворовић, да ни изјаве клира које су по оценама многих биле чак и превише компромисне и кооперативне у односу на украјински постмајдански режим и саму идеју Украјине као „Антирусије“, нису довољни.

„Кијевски режим од Украјинске православне цркве тражи да буде потпуно подређена пронацистичком режиму и његовој идеологији. То значи да у тој такозваној „проевропској Украјини“ за коју се залаже кијевски режим нема слободе вероисповести и нема слободе деловања цркве у односу на државу“, каже Чворовић.

Однос Кијева према православљу као у НДХ

Први корак ка забрани рада Украјинске православне цркве Московског патријархата већ је давно направљен, напомиње професор Богословског факултета у Фочи, отац Дарко Ђого. Пре него што су сукоби у Украјини интензивирани, кијевске власти су законом преименовали Руску православну цркву у православну цркву која долази из Русије.
„Тај закон је већ сугерисао да та црква није аутентична црква грађана који живе у Украјини, већ је у том преименовању сугерисано да се ради о некаквој окупаторској и агресорској цркви. То је врло слично ономе како данас у Црној Гори сви они који србофобију дишу и издишу, Српску православну цркву називају „Црквом Србије““, истиче Ђого.
Из реченог произилази да предлог којим би Украјинској православној цркви Московског патријархата било забрањено деловање није почетак, већ крај шиканирања и проглашавања канонске цркве за агресорску и окупаторску, додаје он. на тај начин само би се легализовало већ постојеће стање прогоњености.
„С обзиром да су верници Украјинске православне цркве већ појмљени као грађани другог реда и експоненти некакве „агресивне Москве“, како се то у кијевском политичком жаргону представља, ти закони су, нажалост, само легализација другокласности људи који су верници Украјинске православне цркве. То је само легализација њиховог прогона“, наводи Ђого.
Забранити рад неке цркве никоме нормалном не би могло да падне на памет, али многе ствари које су до пре три месеца биле незамисливе, сада се дешавају – ко је пре три месеца могао да замисли књижевност без Достојевског или музику без Чајковског, пита се Ђого.
Наш саговорник сматра да је оно што се дешава са Украјинском православном црквом Московског патријархата упоредиво једино са оним што се дешавало са Српском православном црквом у НДХ током ИИ светског рата, када су усташке власти створиле такозвану Хрватску православну цркву (ХПЦ). Начин мишљења украјинских власти иде линијом да држава мора да створи себи лојалну цркву и истовремено прогна и уништи ону коју сматра непоћудном и нелојалном.

„Ово је апсолутно идентичан начин размишљања. Апсолутно политички и квазилегални оквир употребљен за оно што се тренутно дешава у Украјини је оно што је НДХ урадила са проглашењем ХПЦ. Ако игде постоји аналогија која је нескривена, која је у детаље тачна, да је начин мишљења и начин деловања исти, то је то“, прича Ђого.

Ма колико канонска украјинска црква уверавала власти да је лојална, сама чињеница да одржава канонске везе са другим православним црквама од ње чини сумњив елемент. Тако је она сама по себи у очима кијевског режима провокација, јер према схватању кијевске политичке елите, Украјина треба да покида све везе са Русијом, па чак и црквене, вели наш саговорник.
„Ту говоримо о томе да је постојање било чега што подсећа нове идентитете и нове народе на њихове везе са другим народима и на старе идентитете, предвиђено за уништење код људи којима нови идентитети политички, економски и стратешки значе“, закључује Ђого.
Украјинска православна црква Московског патријархата има широку аутономију и једина је канонски призната православна црква на територији Украјине. Међутим, почетком 2019, васељенски патријарх Вартоломеј издао је томос, потврду о аутокефалности расколничкој Православној цркви Украјине; ову цркву признале су, под притиском цариградске патријаршије грчке цркве – Александријска патријаршија, Кипарска митрополија и архиепископије на територији Грчке.
rs.sputniknews.com, Никола Јоксимовић