СВЕДОЧЕЊЕ РАЊЕНОГ СВЕШТЕНИКА: Не осећам озлојеђеност, само сажаљење

Дана 23. јуна Оружаних снага Украjине су отвориле артиљеријску паљбу на Доњецк из оружја добијеног од НАТО-а, калибра 155 милиметара. Један пројектил је пао у порту храма Благовести Пресвете Богородице, ранивши председника црквеног одбора и старешину храма – протојереја Виктора Педченка. Свештеник је издржао тешку операцију и још увек се налазили у болници. Он је у свом интервјуу укратко испричао о догађајима који су се десили тог дана.

– Двадесет трећег јуна у два сата после подне радили смо на територији храма Царских мученика у Доњецку. Припремали смо се за празник Свих светих који су у Руској земљи заблистали. Тога дана је била годишњица мог рукополагања за свештеника. Косили смо, склањали траву и заливали. У принципу, радили смо колико смо могли. Нема људи, па смо сами радили. И одједном је на 5 метара од мене сасвим изненада пао пројектил.

Прилазили су ми официри и говорили: „Оче, ово је невероватно, могли сте завршити само на један начин – исход је у таквим случајевима искључиво смртоносан.“ У близини, на двадесетак метара, налазио се један човек. Он је убијен. Сахранили смо га пре недељу дана. Јелени, мојој помоћници, веома је повређено раме, а налазила се далеко од мене. Ја сам био код споменика цара Николаја Александровича. Наш храм је назван у његову част и потпуно сам сигуран, верујем и схватам да ме је Господ помиловао само заступништвом и по молитвама цара Николаја. Нису ми погођени животно важни органи, већ сам рањен у руке и ноге…

– Оче, знам да сте се налазили на операицоном столу и да су вам извадили гелере…

– Јесте, гелере. Данас су ме опет прегледали – један гелер нису пронашли. У рату многи имају гелере у телу, зато што је рат страшна ствар. И има врло много рана од гелера. Оперисан сам, гелери су извађени и сад сам на терапији, испирају ми ране хидрогеном – све како је прописано. Лекари ми посвећују пажњу, хвала Богу. Ја само лежим овде, на институту централне болнице града Доњецка.

– Да ли то значи да су намерно гађали храм?

– Да. Све време гађају храм, не знам зашто. Већ смо га неколико пута обнављали – мењали смо и прозоре и врата.

– То је насеље Горњак?

– Да, насеље Горњак, али оно припада Доњецку, није ван града. Има 15 минута вожње колима.

– Данас смо ишли у Доњецк и све је било у реду. Јављено је да су опет гађали Буђоновски рејон, убијена је девојчица од десетак година. То се дешава сваки дан?

– Безбожници. То је већ сатанизам. Демони. Зар се могу радити такве ствари? Убијају свештенике, децу, старце и жене… Па шта човек може да каже? Не осећам озлојеђеност, само сажаљење. Нека би им се Бог смиловао и обратио их у православље, нека их упути на покајање. Нека гризу земљу, нека се кају и плачу, нека обнављају градове и нека доносе цвеће на гробове, нека се брину о мајкама чија су деца убијена. Мени се као свештенику чини да излаз може бити само у томе. Тако се може доћи до разумевања у обнављања односа. Све остало је тешко.

– Оче, да ли добро разумем да вас је овај гелер погодио у руку? (Свештеник на руци има огроман хематом).

– Да, овде је ушао, а овде је изашао (показује). Исто је и с ногом и бедром. Да. Али у томе видим Промисао Божији, зато што смо могли да служимо парастос код куће. Јутрос су дошли моји синови-свештеници, служили су молебан, обавили тајну јелеосвећења и причестили су ме. Данас сам одлично расположен, дух ми је бодар (осмехује се).

– Нека вас Господ спаси. У порти вашег храма се налази споменик цару Николају II. Реците нам нешто о том споменику. Како се нашао код вас, у близини Доњецка?

– Наш храм је најлепши на свету (осмехује се). Кад то кажем људи се понекад смеју: „Ево, отац воли храм, хвали се.“ Не хвалим се, али волим – то је тачно. Овај споменик су у наш храм донели моји другови: Михаил Михајлович, Василиј и Ренат. Донели су га иако је било препрека. Није све било глатко. Тешко им је било да га допреме, неки нису дозволили да цар-баћушка прође. Било је таквих фејкова! Преплавили су интернет: „Шта ће нам цар? Па он није радио у руднику!“ А да ли је Христос радио у руднику?

– Па, прошли смо поред грандиозног споменика Лењину који се налази у Доњецку на главном тргу…

– Засад стоји. Бог с њим. Нека стоји да не вређамо осећања других људи и да не буде међусобица међу нама. Не смета нам. Али цар… Знате, имамо најлепши споменик. Направио га је московски скулптор Аполонов. Видео сам много споменика цару: у Ливадији и другде. Направио сам вењак за цара-баћушку и сад је још боље. Царске заставе, двоглави орао… Боже, чувај цара 1)… Све ће бити одлично. И већ јесте – служимо тамо требу. Ово се десило недалеко од овог споменика, буквално поред.

– Реците нам да ли је погођен и храм?

– Замолио сам своје људе да погледају – наизглед се не види. Храм је погођен, а цар-баћушка изгледа нетакнуто, хвала Богу. Очигледно је то значајан догађај – мученички храм је окропљен свештеничком крвљу. Попадије су сакупиле (било је много крви) и закопале у башти, у царској башти – имамо лепу царску башту. Крв свештеника треба да буде склоњена на место које се не гази. Тамо су биле фонтане крви, сам сам повезао ране медицинском врпцом, људи су ми помогли. Али нема везе, све је прошло, страсти су се стишале. Наравно, није добро. Овај догађај је само нагласио сву истинитост трагедије овог братоубилачког рата.

Јелена Козенкова

8/1/2022

1) „Боже, чувај цара“ – химна Руског царства.

srpska.pravoslavie.ru