Све дубље поделе: Шта се крије иза концепта „НАТО 3.0“

© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом

НАТО више није јединствен систем, а ратни сценарији и евентуални почетак стварних борбених дејстава брзо би распршили остатке некадашње, наводно монолитне структуре Алијансе. Док САД иза затворених врата разматра нове моделе организовања НАТО-а, а изостављање појединих чланица открива дубоке разлике у погледима на будућност сукоба са Русијом.

Затворени састанак представника одабраних чланица НАТО-а, планиран од 12. до 15. октобра у Пољској, отвара питање да ли се иза концепта „НАТО 3.0“ крије покушај Вашингтона да издвоји државе на које може највише да рачуна у будућим операцијама. На састанак, према писању америчког портала „Политико“, позване су Пољска, Немачка, Финска, Шведска и Холандија, док су Велика Британија, Француска и балтичке државе остале изван овог формата.

НАТО више није монолитан

Генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, сматра да таква окупљања треба посматрати у контексту све дубљих подела унутар западног војног савеза, које су посебно дошле до изражаја после украјинске кризе.

„Можемо слободно рећи да НАТО не постоји као хомогена организација од украјинске кризе и да свака година доприноси различитостима и другачијим виђењима, како у врху управљачке структуре, тако и међу водећим земљама, пре свега мислим на Америку и водеће европске земље НАТО пакта“, каже Ковач за Спутњик.

Према његовим речима, разлике више нису само питање новца и расподеле трошкова него и различитих процена о томе колико далеко треба ићи у конфронтацији са Русијом.

„Сада није довољна ни хомогеност унутар европског простора. Постоје другачија спољнополитичка опредељења и стратегије неких држава: оне које су спремније да улазе у потенцијалне конфликте са Русијом, које су одлучније да дају више средстава, и државе које цене да могу бити захваћене сукобом са Руском Федерацијом“, истиче Ковач.

„НАТО 3.0“ – Европа плаћа, Америка управља

Концепт „НАТО 3.0“, који се повезује са замеником америчког секретара за рат Елбриџом Колбијем, полази од идеје да европске чланице морају да преузму већи део одговорности за сопствену конвенционалну одбрану, док би САД више својих војних ресурса усмеравале према другим стратешким приоритетима, пре свега према Кини.

У том моделу од европских држава очекује се да повећају број војника, унапреде војне капацитете, ојачају наменску индустрију и издвајају знатно већи део БДП-а за одбрану. У расправама о новим циљевима НАТО-а помиње се достизање пет одсто БДП-а до 2035. године, кроз основне војне расходе и шире безбедносне издатке.

Суштина промене јесте да би Европа требало да финансира већи део сопствене одбране, док би САД задржале кључну улогу у одређивању стратешког правца Алијансе и наставиле да пружају оне војне капацитете које европске државе не могу брзо да надоместе. Тиме се отвара питање колико ће европске чланице заиста добити на самосталности ако буду издвајале све више новца, а кључне одлуке и даље буду зависиле од Вашингтона.

Додатну контроверзу изазива могућност да се већа издвајања и спремност на сарадњу са америчком администрацијом претворе у критеријум за привилегован положај унутар Алијансе. У таквом систему приступ америчком наоружању и политичком руководству могао би да постане предност за државе које се највише усклађују са приоритетима Вашингтона.

Тако се намеће питање да ли се НАТО постепено претвара у савез у којем нису сви чланови једнаки када је реч о утицају на одлуке, иако се од свих очекује да издвајају новац и прихватају последице заједничке стратегије.

Затворени састанак и могући ратни сценарији

Ковач сматра да сам назив новог концепта није пресудан колико оно што се у оквиру таквих састанака разматра. Према његовој оцени, различити формати окупљања појединих чланица представљају покушај да се превазиђу неслагања унутар Алијансе и пронађу државе које су спремније да подрже одређене војне и политичке одлуке.

„Верујем да на дневном реду јесте све оно што НАТО у Европи и Европска унија не успевају да постигну у смислу монолитности и прихватања тих милитаристичких одлука, односно прихватања стратегије која подразумева и непосредно укључивање у будућности у сукоб са Руском Федерацијом“, оцењује Ковач.

Он сматра да ће се слични формати појављивати и убудуће, у зависности од конкретних циљева и процена појединих држава.

„Верујем да тих различитих формата и различитих сценарија постоји још и да ће се периодично појављивати, а тај НАТО који има обрисе неке нове стратегије, решења, организације, функционисања по том моделу 3.0 не значи суштински ништа. То је само једна фаза преображаја политике и стратегије појединих чланица НАТО-пакта“, наводи наш саговорник.

Ипак, за Ковача је посебно значајно то што је састанак затворен за јавност.

„Тај податак да је затворени састанак значи да се разматрају различити сценарији ратних опција или непосреднијег укључивања у операције подршке украјинским оружаним снагама, односно ангажовања дела тих снага на угрожавању руских националних интереса, првенствено око Калињинградске области“, упозорава он.

Зашто нема Британије, Француске и балтичких држава?

Посебно је занимљиво што у разговорима о будућности НАТО-а не учествују Велика Британија и Француска, две европске нуклеарне силе, као ни Естонија, Летонија и Литванија, државе међу најгласнијим заговорницима агресије на Русију, док Лондон има значајну улогу у обликовању војне и политичке стратегије НАТО-а у Европи.

Зашто су онда остале изван састанка који би требало да разматра будуће функционисање Алијансе?

Ковач признаје да је одсуство балтичких држава тешко објаснити, имајући у виду њихову непосредну укљученост у безбедносне сценарије на источном крилу НАТО-а. Међутим, када је реч о Великој Британији, он сматра да формално одсуство не мора да значи и стварно искључивање из процеса одлучивања.

„За овај формат није баш лако објаснити ту улогу, зашто нема макар балтичких држава, пошто су оне непосредно укључене у те сценарије сукобљавања са Руском Федерацијом, а посебно не Велике Британије која је ослонац, окосница стратегије НАТО-а у Европи, која у крајњем гура и Немачку и Пољску, па и ове балтичке земље у конфликт са Руском Федерацијом“, каже Ковач.

Он дотле процењује да одсуство Лондона може имати формални карактер.

„Мислим да је то више учињено из формалних разлога, да не буде сувише индикативно да Велика Британија управља и овим форматом затвореног окупљања дела чланица НАТО-а, него да се формално нађе изван тог формата, али ја мислим да је она суштински део тога“, закључује Ковач.