РУСИЈА ЈЕ КОНАЧНО РАСКРСТИЛА СА ЗАПАДОМ: Притисци и напади отварају нове могућности – гради се нови светски поредак

Фото: Shutterstock/Илустрација

НЕПОСРЕДНО пре почетка самита Г7 у замку Елмау у Баварској прошле недеље одржан је састанак пет земаља БРИКС-а. На једном скупу се о Русији говорило као о претњи, док је на другом представљала кључног партнера, пише Дмитриј Трењин, члан Савета за спољну и одбрамбену политику Русије, у свом тексту за „Раша Тудеј“.

Трењин истиче да су давно прошли дани када је Москва могла да балансира између Запада и „не запада“.

– Након почетка украјинске кризе 2014. године, Г8 се вратила на претходни формат Г7. У светлу руске војне акције у Украјини, руско-западна конфронтација се изродила у „хибридни рат“, употпуњен стварном конфронтацијом – ако је до сада била само посредна. Пошто је након завршетка Хладног рата покушала да постане део новог Запада, и након неуспеха у том подухвату, Русија се сада фокусира на развијање својих веза са Азијом, Блиским истоком, Африком и Латинском Америком – пише руски аналитичар.

Он истиче да је ово тежак и неопходан задатак, из више разлога.

– Прво, постоји моћна инерција из прошлости. Од времена Петра Великог, руске елите су гледале ка западу, усвајајући западњачке начине изгледа и понашања (док су остали изразито руски испод одеће и манира); прилагођавање западних институција Русији (макар често само површно); позајмљивање западних образаца размишљања; настојећи да постане велика европска сила; затим, у совјетским данима, глобална суперсила; и, у скорије време, кључна компонента Европе од Лисабона до Владивостока – пише члан Савета за спољну и одбрамбену политику Русије.

Трењин тврди да је то пут од којег се Русија „тешко одвикава“, али да се сада први пут икада Русија сучељава са уједињеним снагама Запада – од Северне Америке, Европске Уније и Британије, до Јапана и Аустралије.

– Штавише, не постоје савезници на Западу којима би се Москва могла обратити – чак и теоријски неутралне државе као што су Финска, Шведска, Аустрија и Швајцарска су напустиле своју неутралност. Политички раскид Русије са Западом је стога потпун, а свака нова норма односа између њих може настати само као резултат „хибридног рата“, који ће трајати годинама, ако не и деценијама – пише он.

Руски аналитичар наводи да је једна од потешкоћа са којом се Русија суочава чињеница да је економске односе градила углавном са западним земљама.

– Историјски гледано, Русија је била ресурс за западноевропску индустрију, житница континента, и велики увозник индустријских производа и технологије. До недавно је само трговина Русије са Европском унијом чинила више од половине руске спољне трговине, а Немачка је била водећи извозник машина и технологије у Русију. Од раних 1970-их, нафтоводи и гасоводи из Русије у Западну Европу чинили су окосницу економских веза и обезбеђивали општу стабилност на континенту, чак и у опасним деценијама Хладног рата и у турбулентним временима распада Совјетског Савеза. Међутим, и оваква сарадња је на заласку – пише Трењин.

Он истиче да оштре санкције које су Русији увеле САД, ЕУ и Уједињено Краљевство неће бити укинуте чак ни када престану борбе у Украјини, и да ће болно искуство заплене руске имовине оставити печат на било који будући приступ економских веза Русије и Запада.

– Треће, у културном смислу, Руси су се традиционално идентификовали са остатком Европе. Хришћанство, наслеђе античке Грчке и Рима, идеје француског просветитељства и немачке филозофије, европска књижевност и уметност, музика и плес – све је то помогло у обликовању и формирању аутентичне руске културе, дајући јој снажан подстицај за саморазвој. Упркос недавном политичком слому и гео-економском помаку, темељи руске културе остају дефинитивно европски – тврди члан Савета за спољну и одбрамбену политику Русије.

Међутин, Трењин наводи и да се низ елемената данашње културне сцене на Западу – доминантни култ индивидуалног самоизражавања, „побеснели“ либерализам који се претвара у репресију, ерозија породичних вредности и „пролиферација“ различитих полова – судара са традиционалистичким културним кодом већине руског становништва.

– Неопходност Русије да сада гледа изван Запада значи да вероватно може да превазиђе културну инерцију, наслеђе претходних геоекономских приоритета и културне афинитете. Пошто Запад избегава Русију и покушава да је изолује, а понекад и „поништи“, Москва нема другог избора него да одбаци своје старе навике и допре до света изван Западне Европе и Северне Америке. Уствари, то је нешто што су руски лидери обећавали кроз историју, чак и када су односи са Западом били много стабилнији, али размишљање оријентисано на Европу, трговинска размена ресурса за западну робу и технологије, и амбиција да буду прихваћени међу западним елитама спречавали су да се та намера претвори у стварност – наводи руски аналитичар.

Трењин примећује и да људи почињу да раде праву ствар тек када нема других опција, и да капитулација пред Западом није опција за Русију у овом тренутку.

– Ствари су отишле предалеко. Осим потребе за ревизијом руских спољних односа, постоје стварне могућности које треба тражити. Од краја Хладног рата, водеће земље Азије, Блиског истока, Африке и Латинске Америке спектакуларно су се уздигле у свим аспектима, од економског и политичког до технолошког и војног – пише Дмитриј Трењин.

Он тврди и да је пре избијања „хибридног рата“ Кина претекла Немачку не само као главни трговински партнер Русије, већ и као извозник машина и опреме у Русију.

– Индија, традиционални увозник совјетског и руског оружја, сада се појављује као главни технолошки партнер Москве. Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати су главни партнери Русије у регулисању производње нафте у формату ОПЕК+. Турска и Иран су главни независни играчи у кључном стратешком региону. Чињеница да је већина незападних земаља одбила да осуди Русију за оно што се дешава у Украјини – многе од њих упркос снажном притиску САД – највише охрабрује Москву. У смислу да би они који нису против нас могли бити са нама – истакао је руски аналитичар.

Трењин пише да од Индонезије до Бразила, и од Аргентине до Јужне Африке, постоји много динамичних и амбициозних земаља са којима Москва жели да сарађује.

– Да би то могла да уради, руска спољна политика мора да осмисли одговарајућу стратегију. Изнад свега, треба дати приоритет односима са незападним земљама у односу на де факто чврсто замрзнуте везе са Западом. Бити амбасадор у Индонезији требало би да буде престижније од места амбасадора у Риму, а место у Ташкенту требало би да се посматра као важније од оног у Бечу. Неопходно је извршити ревизију потенцијалних економских и других могућности за Русију у земљама БРИКС-а и разрадити план за сарадњу са њима. Осим економије, требало би проширити програме размене студената, а руски туризам подстаћи да се креће на исток и југ. Руски медији би требало да повећају извештавање о дешавањима у кључним незападним нацијама, образујући руску елиту и ширу јавност о економској реалности, политици и култури тих нација – закључује Дмитриј Трењин.

Новости