Рат против историје Другог светског рата: Удар на три фронта

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Sputnik / В. Боровский

Ако желите да мењате поредак установљен после Другог светског рата, укључујући и зоне утицаја великих сила, морате претходно да промените историју, отуда и покушаји њене ревизије и жеља да се умањи улога Совјетског Савеза у победи над фашистичком Немачком.

Постојећи поредак, објашњава др Александар Животић, историчар и професор Филозофског факултета у Београду, почива на договору постигнутом после Другог светског рата, у коме је један од стубова био Совјетски Савез чији је наследник Русија.

„Ако имате усвојени поглед на Други светски рат какав постоји не можете инсистирати на тој слици рата а истовремено на промени постојећег поретка. Ако хоћете да мењате поредак морате да мењате и слику о прошлости. То је суштина зашто се сада удара на Други светски рат“, наводи Животић за Спутњик.

Како истиче, то раде и Сједињене Државе, али и земље Источне Европе, посебно оне које су биле на пораженој страни.

Удар на Други светски рат на три фронта

Покушаји ревизије историје одвијају се, према речима историчара, на више фронтова: и кроз умањивање улога појединих земаља у самом рату, попут  улоге СССР-а, преко промене или искривљивања основног тока историјских догађања, па до хуманизације жртава под паролом да су све једнаке – „а не може бити све исто јер су неки у том рату били на погрешној страни историје“.

Животић подсећа да су међу земљама које су најгласније у умањивању доприноса Совјетског Савеза победи над фашизмом или његовој релативизацији оне попут балтичких држава, Бугарске, Румуније, чије су снаге ратовале и гинуле на страни Вермахта, али и оне попут Пољске која има, како констатује, наталожено историјско искуство сукоба са Русијом, од времена Руске империје па надаље.

То, али и жеља Пољске да наметне свој утицај у Украјини, сматра он, објашњење је зашто представници Русије нису били позвани на обележавање годишњице почетка Другог светског рата нити на обележавање годишњице ослобођења логора Аушвиц, упркос чињеници да је више од 477.000 совјетских војника погинуло у борбама за ослобођење Пољске, а та земља послератним договором великих сила проширила своју територију захваљујући управо залагању Јосифа Стаљина.

Политика заборава у Украјини

Штавише, према оцени овог историчара, однос земаља бившег совјетског блока према Другом светском рату често иде у крајности што се види у „рату споменицима“ – масовном уклањању или чак рушењу споменика совјетским војницима, док у Аустрији, Немачкој, Француској тако нешто никоме не пада на памет.

У Пољској је тако под паролом забране пропаганде комунизма уклоњено више од 420 совјетских споменика, у Прагу је 3. априла измештен споменик совјетском маршалу Ивану Коњеву, а слична пракса спроводи се последњих година и у Украјини у оквиру тзв. закона о декомунизацији.

У Украјини се, како каже Животић, упркос томе што су се и сами Украјинци борили у редовима Црвене армије, данас форсира „политика заборава“ а на таласу раскида са совјетском прошлошћу антифашистичко наслеђе оставља по страни и фаворизује националистичко, иако су украјински националисти током рата сарађивали са нацистима. Ипак, упозорава историчар, у негирању антифашизма шампиони су балтичке земље а посебно се истиче Естонија.

Срамотне странице историје

Заташкавање срамотних страница историје попут Минхенског споразума је и један од разлога зашто западне земље често потежу пакт Молотов-Рибентоп (пакт о ненападању између СССР и Немачке који су августа 1939. Потписали министри спољних послова две земље Вјачеслав Молотово и Јоахим фон Рибентроп) када желе да докажу тврдње како нацистичка Немачка и СССР деле одговорност за почетак Другог светског рата. Притом су Минхенски споразум годину дана раније с Немачком потписале западне силе Француска, Британија и Италија.

„Запад је изашао у сусрет Немачкој и њеним агресивним аспирацијама још средином 30-их година или је ћутао на њих. Та 1938. јесте година жртвовања Чехословачке Минхенским споразумом.  Кад је нестала Чехословачка у њеном комадању су учествовали и Мађарска и Пољска“, објашњава Животић.

Историја споразумевања с Хитлеровом Немачком била је, како подсећа историчар, много дужа а и сама Пољска била је у пакту с Немачком још од 1934. године, док је и изнуђени пакт СССР-а и Немачке уследио после краха совјетских преговора са Британијом и Француском.

„Инсистирање на пакту Молотов- Рибентроп стога има пре свега политички циљ везано за природу међународних односа“, констатује Животић уз закључак да сви пактови на простору Европе из тог периода заслужују озбиљнију историографску анализу.

Подсетимо, свет 2020. године обележава 75. годишњицу победе над фашизмом и капитулације нацистичке Немачке.

У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.

rs.sputniknews.com, Тања Трикић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.