Ранко Гојковић: Стаљин је тајна коју само Господ може сагледати (2)

Насловна фотогра фија: AP Photo

Жестоке критичаре Стаљина питао бих да ли су размишљали шта би било са Русијом да је победио троцкизам? Одговорићу тој господи – троцкизам је Русима наменио судбину америчких индијанаца

Први део интервјуа можете прочитати овде.

Владимир Владимирович каже да је потребно усвојити све фазе руске државности. Да ли је, са ове временске дистанце, вријеме да се подвуку резултати Фебруарске, а потом и Октобарске револуције? Да ли је Русија увучена у тај догађај или је то законит производ кретања отуђене елите? Или обоје?
– Апсолутно сам сагласан да за руског државника није добро занемаривати ниједно историјско раздобље руске државности.

Драго ми је да сте истакли прво Фебруарску, а тек потом и Октобарску револуцију. Код нас људи скоро да и не помињу Фебруарску револуцију, а у суштини она даје одговоре и на сва питања везана за Октобарску револуцију. Дакле, револуција као истинска трагедија Русије наступила је у фебруару, а њен завршни чин одиграо се у октобру доласком бољшевика на власт. Бољшевици ту власт нису преузели од монарха, то јест од монархистичке власти, него су је преузели од масонске „Привремене владе“, дакле од већ републиканског режима.

У књизи Свети Цар која је изашла 2018. године поводом стогодишњице убиства Светог Цара Николаја и светих Царских Мученика, коју сам приредио, написао предговор и превео све текстове, одлично је приказана ситуација како у предреволуционарној Русији, тако и у ратним и послератним годинама. Рад на тој књизи омогућио ми је да много јасније дефинишем кључне узроке трагедије која је 1917. године задесила Русију. Тешко је то пренети у одговору на једно питање у интервјуу, па ћу покушати да истакнем, по мени, најважније моменте.

Хиљадугодишња историја Руса као хришћанског народа овенчана је владавином једног високо духовног цара и тај уистину дивни дар од Бога уништио је руски народ, наравно уз обилату подршку капитала из земаља лажних савезника. За такву лакомисленост морала се платити жестока казна. Господ је допустио на Русију тешко искушење – власт богобораца. Чињеница је да је руски монархизам срушен и уз обилату помоћ споља. На томе се не бих задржавао, многе ствари о тој прљавој завери познате су и у нашој јавности – овде бих акценат ставио на унутрашње разлоге који су омогућили пад Руског царства и трагичну судбину последњег руског монарха.

Дакле, никакве завере, издаје (било их је и раније, али се Царство није рушило), „црни пи-ар“, стране службе, лажни савезници итд. не би довели до рушења Руске империје да тешка болест дехристијанизације Русије није обузела пре свега руску елиту, руску интелигенцију. На страшну опасност од те дехристијанизације – која је за последицу имала и губитак духовне везе руског народа са својим царем, Божијим помазаником – упозоравали су многи руски великани током друге половине ХIХ и почетком ХХ века, попут Гогоља, Достојевског и кружока око великих словенофила. На то су се надовезали и велики руски духовници, свети оци РПЦ, који су упозоравали на погубност секуларизације руског друштва.

У поменутој књизи Свети Цар објавио сам два сјајна огледа високопреосвећеног Аверкија (Таушева), архиепископа сиракуског и тројицког, о двојици руских светилника – Светом Теофану Затворнику и Светом Јовану Кронштатском. Из тих текстова сазнајемо да су ови велики светилници Руске православне цркве попут вапијућег у пустињи упозоравали обезбожену руску интелигенцију до какве катастрофе ће доћи ако се настави са секуларизацијом Русије, тачније са њеном дехристијанизацијом. Пад руског монархизма и мартиријска историја православних Руса (а са њима и Срба) у ХХ веку потврдили су сва страховања великих руских светитеља.

У принципу се државни организам може поредити са људским. Око нас је хиљаде заразних бацила, бактерија и вируса које удишемо, али здрав организам са јаким имунитетом побеђује те „спољне непријатеље“. Кад организам ослаби, кад је имунитет слаб, обичан, не превише опасан вирус може бити кобан за људски организам. Тако је било и са државним организмом Руског царства уочи његовог пада. Руска елита, окружење царево, било је тешко оболело од западног вируса и либералних идеја, и сви су желели свргавање цара. Чак и врх његове армије – од 16 најважнијих војних руководилаца, сви су тражили одречење цара осим двојице генерала који нису били етнички Руси – по националности Азербејџанац, генерал Нахичевански и по националности Немац, генерал Кеплер, једини су у војном врху Руске империје били спремни да дају живот за руског цара!

Чак и многи црквени великодостојници поздрављали су „долазак новог доба“ после масонске Фебруарске револуције. Да и не говоримо о тадашњим индустријалцима, данас би их назвали олигарсима, или о многим посланицима Думе. Речи цара Николаја које је изговорио у опкољеном возу близу Пскова, уочи насилног одречења, болно су истините. Он је тада записао: „Око мене страх, кукавичлук, издаја“. Од лажних савезника до руске елите – сви су га издали, сви осим његове дивне породице. У таквој ситуацији, нажалост, ништа није значио невероватан привредни раст, невероватан прираштај становништва, развој науке…, у епохи Николаја II. Са издајницима није био могућ тријумф и само његова величина спречила је да пропаст не наступи још у револуцији 1905. године.

Посебно је тужна чињеница да је издаја цара наступила у време Часног поста. У понедељак Крстопоклоне недеље Часног поста, уместо молитви и поклоњења Часном крсту, руља у Петрограду кренула је у рушилачке демонстрације и на јуриш заузела затвор који се звао – каква симболика – „Крстови“.

Због свега реченог, сећајући се речи светог србског златоустог владике Николаја да су Турци били „бич Божији“ којим је кажњена србадија због грехова своје елите („великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство“), исто можемо рећи и за Русију – бољшевици који су у октобру преузели власт од масонске републиканске владе били су својеврстан „бич Божији“ који је оплео по Русији због греха њених великаша који такође „на комаде раздробише царство“.

Ми православни Срби треба да благодаримо цару Николају за спасење нашег српског рода, да памтимо његове високо моралне светоотачке речи – „Јер нема те жртве коју ја не бих поднео за благо отечества мојега“ – схватајући да је то значило и зарад ближњег и тада на крст разапетог србског рода православног због кога је ушао у рат. Ако нисмо спремни за подвиг, можемо бар посведочити своју љубав према цару, српском спасиоцу, и рећи „не“ савременим христораспинитељима. Захваљујући и подвигу Светог цара Николаја и Светих Царских Страстотерпаца Русија и Србија су живе, преживеле су сва искушења ХХ века.

И да се вратимо у Вашем питању поменутом Владимиру Владимировичу Путину. На трибинама и промоцијама на којима говорим, често истичем да, уз сво уважавање које гајим према Владимиру Владимировичу због несумњивог „дизања с колена“ руске државности после срамне Горбачов-Јељцинске епохе, плашим се да ово помахнитало планетарно зло, овај сатанизам који се више уопште не прикрива, може зауставити само Божији помазаник, православни руски цар. Због тога се надам да ће и Србија, заједно са Русијом, дочекати и препород великог православног царства, јер по речима великог српског песника Јована Дучића – „брак са крвником је патолошка појава“…

Пред нама је још један Дан побједе над нацизмом. У својим текстовима указујете на нелогичности које се јављају чак и међу патриотским медијима у којима се одаје почаст великој побједи, а истовремено у свакој прилици уз личност Јосифа Висарионовича иду квалификације да је зликовац и злочинац. Како то објаснити?
– Питање о личности Стаљина је изузетно комплексно, а код нас се о овом државнику још увек углавном суди на основу историографских клишеа насталих још у периоду владавине два богоборца и прогонитеља цркве православне – Јосипа Броза Тита и Никите Хрушчова. Читајући Солжењицина, пре више од тридесет година, као младом студенту изгледало ми је да је коначно раскринкана црвена олош и тиранин Стаљин. Улазећи мало дубље у изучавање руске историје и културе, схватио сам да најгори мрзитељи свега што је свето руском православном човеку са невероватном мржњом пишу о Стаљину. Вишедеценијским бављењем руском историјом и културом, па и том темом, дошао сам до једног закључка који је тешко оповргнути – међу три најоклеветаније личности светске историје налазе се три руска владара – Иван Грозни, Свети Цар Николај и Јосиф Висарионович Стаљин. Зашто? Један од разлога је прост – ови владари нису желели да играју по западним нотама.

Неосновано блаћење Стаљина (нико не би имао ништа против конструктивне критике којој свакако подлеже и Јосиф Висарионович) има и своје опасне стране, јер то блаћење Стаљина представља увод у један бестидан покушај ревизије историје Другог светског рата коме смо данас сведоци. Наиме, Европски парламент је 2. априла 2009. године тај дан прогласио за „Европски дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма“! Замислите какво је лицемерје изједначавати победника над нацизмом са нацистима?

Два светска рата у ХХ веку покренута су да би се Русија и руски народ бацили на колена и наивно је мислити да се тај суноврат и повратак са ивице пакла на пут нормалног историјског развоја Русије могао остварити „демократским средствима”. Специјалне операције Запада против Русије којима смо сведоци (попут кијевског Мајдана), не воде се због Путина, као што се ни Хитлеров напад на СССР није одиграо због Стаљина. Дакле, иза потпуне сатанизације Стаљинове личности крије се подмукао разлог, да се будућим руским владарима не остави као узор неко ко је тако успешно спречио западни пројекат о потпуном уништењу руске државности. О томе су писали многи велики умови Русије, делић одговора зашто је то тако покушао сам приказати и у неким својим ранијим текстовима (у Печату 2014. године, а нешто касније и на порталима „Фонд стратешке културе“ и „Саборник србско-руски“…)

Говорећи о Фебруарској и Октобарској револуцији, истакли смо да је дух одступништва од живота по Јеванђељу овладао многим ученим људима тог периода и да је и добар део епископата РПЦ, нажалост, поздравио „долазак новог времена“. У филму „Сунчаница“ Никите Михалкова имамо поучан приказ младића који је у детињству био сведок похлепног, а не пастирског деловања једног свештеника. Када је то дете одрасло, приступило је бољшевицима. Поставља се питање да ли би то дете залутало у бољшевизам да је одрастало уз благочестивог пастира. У таквој ситуацији Стаљин свакако није био једина личност која је из богословије закорачила у револуцију. Говорећи простим језиком, може се рећи да је студент богословије Јосиф Висарионович Џугашвили у својој младости залутао, улазећи у посао „усрећивања човечанства“, али је брзо увидео да у срцима његових партијских другова нема светлости, незлобивости, некористољубивости – него напротив – да је њиховим срцима овладала тама, злоба, користољубље, осветољубивост…

После Фебруарске револуције, на дан принудног одречења цара Николаја II од власти, промисао је подарила православним верницима у Русији утеху у виду јављања државне иконе Мајке Божије у Вазнесењској цркви села Коломенскоје 2/15. марта 1917. године. На тој икони је Пресвета Богородица приказана као царица на руском трону, са царским скиптром у руци. Била је то огромна утеха за сваког православног Руса, био је то знак да је Мајка Божија измолила од свог Сина спасење руске државности, био је то знак да безбожна секуларизована власт неће решити судбину Русије, него да ће њена судбина бити решена на Небесима.

Жестоке критичаре Стаљина питао бих да ли су размишљали шта би било са Русијом да је победио троцкизам? Одговорићу тој господи – троцкизам је руском православном народу наменио судбину америчких индијанаца. Троцки је тежио потпуном уништењу не само руске државности, него и Руске православне цркве, потпуном затирању истинске руске елите и поробљавању руског православног народа. Троцкисти су починили масовна убиства и чудовишне злочине у годинама после револуције. За разлику од троцкизма, за стаљинизам се може рећи да је тежио очувању руских државних традиција и да се постепено претворио у тежњу за системом друштвене праведности који је у себи сачувао традиционални државнички садржај. То је већ нешто што није било страно православном словенском духу руског народа.

Знам да ће многи на ове речи заграјати, питајући шта је било са репресијама? Нисам Стаљинов адвокат, и да јесам репресије се не би могле оповргнути. Дакле, у првом таласу репресија имали смо ситуацију да су прикривени троцкисти борбу против чекиста, што је и била сврха и основна замисао Стаљинова, у стварности окренули против Стаљина. Та подмукла борба троцкиста огледала се у следећем. Сваки оптужени чекиста (у огромном броју случајева оптужбе су биле на месту и ти прикривени троцкисти су заслуживали казну) на саслушању је оптуживао као своје сараднике мноштво потпуно невиних људи, притом углавном из Цркве или блиске Цркви. Тако је једна у суштини здрава идеја ослобађања од крвника троцкиста доведена до апсурда и репресије су захватиле и мноштво невиних људи, па је ствар измакла контроли. Већ у другом таласу Стаљинових репресија на удару су били само чекисти попут Јежова.

Иако Стаљин није био етнички Рус, многи заборављају или не знају да је то духовна категорија више него етничка, и по том критеријуму је Стаљин био већи Рус од милиона етничких Руса. Како овде не навести догађај са пријема у част Велике победе. Тада је Стаљин подигао чашу и наздравио великом руском народу и његовом трпљењу. Пришао му је маршал оклопних јединица Павел Рибалко и дирнут здравицом упитао: – Како Ви, друже Стаљине, као Грузијац, тако дубоко познајете руски народ и изузетно о њему говорите? Стаљин му је љутито одговорио: – Ја нисам Грузијац, ја сам Рус грузијског порекла!

Пре његовог доласка на власт, број Руса у руководству СССР под Лењином и Троцким рачунао се у промилима. Пре тога је Стаљин вратио историју у руске школе пошто су лењинисти и троцкисти били укинули тај предмет, укинуо је мноштво антицрквених закона Лењина и Троцког; у том периоду снимљено је мноштво дивних филмова о руским великанима, обележен је јубилеј Пушкина, снимљен је чувени филм Ејзенштајна о Александру Невском… Дакле, Стаљин је започео процес помирења поколења руских људи без кога победа над Хитлером не би била могућа.

Либерали који су у ОЕБС-у изједначили Стаљина и Хитлера – у ствари су модерни троцкисти који такође подржавају наци-фашизам (на Космету, у Хрватској, Кијеву…). Лажна историографија о Стаљину слична је историографији о Србима коју Запад ствара уз помоћ Хашког трибунала – своју кривицу свалити на жртву, учинити је кривом за злочине који су извршени против ње саме!

Борећи се против Хитлера, Стаљин је схватао да ништа већи пријатељи Русима нису ни западни „савезници“, па је у тајности радио на стварању атомске бомбе. Када су Черчил и Труман желели да то искористе као врсту притиска на Стаљина, он објављује да је СССР успешно извршио подземну пробу атомске бомбе. Национална безбедност Русије (тиме и целог света) и данас почива на том достигнућу.

Постоји читава хрпа потпуно неутемељених митова о Стаљиновој кривици за све и свашта, укратко о најважнијим:

– Први мит, наводна Стаљинова кривица због потписивања пакта Рибентроп-Молотов, где се лицемерно оптужује Стаљин за жртвовање Пољске. Пактове са нацистима и фашистима пре СССР потписале су све велике западноевропске силе, а сама Пољска се пре тога нечасно понела према суседној Чехословачкој. Стаљин је осетио опасност од Хитлера и предложио је западним „савезницима“ да заједничким нападом на Немачку предухитре велико зло које се спрема читавом свету, али су ти преговори пропали због лицемерја западних „савезника“ и тек после тога Стаљин креће на потписивање пакта са Немцима.

– Други мит, наивна конструкција да наводно Стаљин није заслужан за војну победу, и да би Жуков и остали генерали победили непријатеља и без Стаљина. На овакву глупост један руски генерал је одговорио да је то равно тврдњи да би глумци могли без режисера или са лошим режисером направити изузетну позоришну представу.

– Трећи мит је наводно непотребно чишћење војног врха у предратним годинама. Данас се поуздано може рећи да су то били издајници и да је „оправдање“ Тухачевског у Конквестовој књизи Велики терор потпуно раскринкано, јер је та књига написана по налогу енглеске обавештајне службе. Хитлер је по дојавама издајника Тухачевског и направио план напада Барбароса, тако да је оптуживање Стаљина због тога утемељено исто толико колико је утемељена историографија Хашког трибунала.

– Четврти мит је наводна Стаљинова борба против Руске православне цркве. Истински прогон Цркве имали смо у епохи бољшевичког лењинизма-троцкизма и у епохи Никите Хрушчова, док се то не може рећи за Стаљинову и епоху Брежњева (говоримо о историји СССР-а). Још за Лењинова живота бољшевици су покушали да уз помоћ „обновљенаца“ изнутра разбију РПЦ и Стаљин је био једини политичар који је заступао „тихоновску“ линију у РПЦ.

– Пети мит, који се надовезује на претходни, јесте да се Стаљин „окренуо Цркви тек кад је постао свестан да без њене помоћи неће моћи победити Хитлера“, јер до чувеног састанка Стаљина са тројицом архијереја није дошло 1941. године него пошто је сломљена кичма Хитлеру после победа Црвене армије под Москвом, Стаљинградом и у Курској бици. У књизи митрополита Јована Сничева Руска симфонија овај доктор црквене историје пише да су резултати тог разговора превазишли сва очекивања, да су апсолутно сва питања која су изнели архијереји говорећи о насушним потребама клира и пастве, била решена позитивно и толико радикално, да се принципијелно изменио положај православља у СССР-у.

Значајан део конзервативног национално-патриотског руског духовенства и мирјанства захвално је Ј. В. Стаљину због судбоносних помесних Сабора РПЦ 1943. и 1945. године, због обнављања Патријаршије, због његове одлучне борбе са политичком и духовном агресијом и прозелитизмом римокатолика, због јаче осуде папизма са догматске тачке гледишта, због сламања покушаја да се РПЦ увуче у Светски Савез Цркава, због ликвидирања Брестске црквене уније из 1596. године која је укинута 1946. године на Сабору у Љвову, због преодољења унутрашњих раскола и шизми, као и за победу над антихришћанским и русофобним троцкизмом.

Такође, треба знати да је управо Стаљин забранио ликвидацију црквених здања и молитвених скупова, да је забранио религиозна хапшења, да је укинуо указ Лењина „О борби са поповима и религијом“, да је издвојио колосална средства за обнову православних храмова, да је наредио да се отвори православни часопис, да је донирао отварање богословских курсева у Новодјевичјем манастиру, да је вратио РПЦ Свето-Тројичко-Сергијевску лавру коју су троцкисти били одузели и помогао почетак рада Духовне академије у лаври.

Због свега побројаног, данас канонизовани светитељ Свети Лука Војно-Јасеницки на вест о Стаљиновој смрти је написао: „Стаљин је сачувао Русију, показао шта она значи за свет. Због тога ја као православни хришћанин и руски патриота ниско се клањам Стаљину“. Однос Стаљина према РПЦ мењао се током времена, међутим, Стаљин је непрекидно уклањао једну по једну антируску и антицрквену уредбу донету у доба Лењина и Троцког (да поменемо и забрану часописа Безбожник и укидање антирелигиозне пропаганде). Стаљин је за време рата слушао савете црквених људи, па и Матроне Московске, вратио је у живот идеју руског патриотизма због које се у време Троцког кривично одговарало и под плаштом „совјетског патриотизма“ полагано је уклањан агресивни русофобни марксизам-лењинизам. Његово прво обраћање јавности после почетка немачке агресије почело је речима „браћо и сестре“, што је манир обраћања проповедника православним верницима, а никако манир марксисте-лењинисте.

Када се све ово има у виду, постаје јасан смисао пројаве Државне иконе Мајке Божије са руским царским скиптром у руци, постаје јасно да је овај најоклеветанији човек ХХ века промишљу Господњом залутао у комунизам да би руску државност спасао од пропасти. Како је могуће да православни људи могу схватати преображај многих људи (попут Владимировог који је од распусног блудника, који је имао по двеста љубавница, досегао равноапостолну светост), могу схватити како један такав прогонитељ хришћана Савле постаде највећи сасуд Духа светог, могу схватити како Марија Египћанка (ово пишем у петој недељи Великог поста која је посвећена овој великој покајници) од велике блуднице поста велика светитељка – све то могу схватати, а не могу схватити да је могућ био некакав преображај и код бившег студента богословије Јосифа Висарионовича Стаљина?

И на крају, да ли се ти православни људи запитају да ли је „домом Пресвете Богородице“, како су руски светитељи називали Русију, без Њеног одобрења и после пројаве Државне иконе Мајке Божије, деценијама могао владати и руску државност очувати у таквим околностима жестоки богоборац?

Многи Срби замерају Стаљину због доласка на власт Јосипа Броза Тита, међутим и то је само мит: Тито није био Стаљинов, него Черчилов избор.

Свакако да није мит баш све што се пише о Стаљину, али чињеница да је много више сатанизован и од самог Хитлера паметном говори доста. Он је наследио државу растурену у грађанском рату, разорену и духовно и материјално, са пројавама страшне русофобије. Победио је све унутрашње и спољне непријатеље, иза себе оставивши најмоћнију државу на планети, са изузетним достигнућима у свим сферама људске делатности, притом живећи врло скромно у приватном животу.

Годинама је „Гвоздена завеса“, успостављена због Стаљинове неспремности да игра по диктату Запада, сматрана великим злом за источноевропске народе. Данас, када су грађани држава „Источног блока“ суочени са гнусобама западне антицивилизације – содомијом, наркоманијом, бестидношћу и другим моралним посрнућима, као и са све већим економским тешкоћама (пре „европског пута“ те државе нису биле у дужничком ропству, а данас се њихова задуженост мери стотинама милијарди евра) – многи се са чежњом сећају совјетског периода своје историје.

Стаљин је тајна коју само Господ може у потпуности сагледати, јер са њим се наставља револуцијом прекинути смисао и континуитет самог постојања и историјске улоге православне руске државности у Васељени, о чему сам говорио у одговору на прво питање. Победа коју је руски народ однео над фашизмом, победа на чији је олтар стављено 30 милиона живота не само за спас Отаџбине, него и целог света, јесте света победа и вођа те победе није могао бити богоборац. Таква улога се не додељује богоборцу. То није питање волети или мрзети Стаљина, него питање ратовати или не ратовати против промисли.

Православном верујућем човеку јасно је да се победа над Хитлером могла извојевати само уз Божију помоћ. Овде ми пада на памет једна симболична епизода из Другог светског рата. У време Стаљинградске битке, после једне борбе прса у прса, када су се војне јединице удаљиле са бојног попришта, један руски дечак је изашао на ратно поприште препуно лешева војника. Увидео је невероватну слику – сви погинули немачки војници били су лицем окренути ка земљи, сви погинули црвеноармејци били су окренути лицем ка небу. Касније је тај дечак постао монах.

 

*Напомена редакције: на молбу аутора придев „српски“ ће се у овом тексту користити у форми „србски“

 

Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

 

Насловна фотографија: AP Photo

 

 

Извор

?>