Радојка Тмушић Степанов: ОД БЕРЛИНА, ПРЕКО МОСКВЕ, ДО ХАРБИНА (Параде у част Победе у Другом светском рату)

Дана 2. септембра 1945. године је капитулирао Јапан и овај датум се не рачуна као датум Велике Победе, попут оне од деветог маја, него као стављање коначне тачке на ратна дејства у Другом светском рату.

Генерал-потпуковник Кузма Н. Деревјанко потписује акт капитулације Јапана

На палуби америчког ратног брода „Мисури“ је 2.9. 1945. потписан акт капитулације Јапана. Совјетски представник генерал-потпуковник Кузма Н. Деревјанко је као један од четворице ставља свој потпис на тај акт. Осим њега, на акт капитулације Јапана, су се потписали амерички кинески и енглески представници.

Након завршетка Другог светског рата, за Русе Великог Отаџбинског рата, одржане су четири Параде Победе, од којих две у Берлину (4.маја 1945. и 7. септембра 1945), највећа и главна у Москви, 24 јуна 1045. и четврта у кинеском граду Харбину 16. септембра 1945. У прве две и у четвртој су учествовали искључиво совјетски војници, а трећа је била прада савезника, одржана на иницијативу СССР-наравно.

Мало ко зна да је прва парада поводом победе над Немачком одржана само два дана након освајања Берлина, 4. Маја 1945. године.

Док су се у граду и даље чули пуцњи, совјетски војници су марширали преко трга код Бранденбуршке капије и срушеног Рајхстага. Параду је примио командант 5. ударне армије, генерал-пуковник Николај Е. Берзарин, касније командант Берлина.

Генерал-пуковник Николај Берзарин

врши смотру војске у Берлину.

 

Након пет година рата, Красноармејци су херојски промарширали  у истим униформама у којима су се и борили, и Берлин освојили. До победе, до коначног разбијања Немачке, тј. до потписивања акта о капитулацији Немачке било је остало још четири дана.

Карлхорст, Берлин, 8. маја 1945. Генерал  фелдмаршал Вилхелм Кејтел потписује капитулацију Немачке под будним оком  пуковника НКВД СССР

Александра Короткова

 

Вратимо се у послератну победничку Москву. Дана 24. маја 1945. године, у осам сати увече је у Кремљу почео велики свечани пријем који је одржан у част команданата Црвене Армије. У великој Георгијевској сали Кремља је било око 1000 гостију.

Генералисимус Иосиф Стаљин држи здравицу

„ЗА РУСКИ НАРОД“, Кремљ, 24.МАЈ 1945.

 

Баш на том пријему је Стаљин први пут јавно изнео идеју о да се у Москви, на Црвеном тргу  организује парада у част Победе над Немачком. Наравно да се главна Парада Победе морала одржати у Москви и заувек остати у сећању совјетских људи и целог антифашистичког света.

За организацију параде је био задужен Генерални штаб армије. Када су реферисали Стаљину, да је за припрему параде потребно два месеца, он је одбацио њихов предлог и сам одредио датум: 24. јуни 1945.

Припреме су вођене у највећој тајности и тек је 22. јуна у новинама била одштампана Стаљинов Указ бр.370 где се становништво обавештавало да ће се одржати Парада Победе на Црвеном тргу.

Стаљинов Указ 370 о одржавању Параде Победе на Црвеном тргу у Москви

 

Зборни пукови су 24. јуна заузели своја места на Црвеном тргу и околним улицама, још рано ујутро. У 9:55 на трибину над Маузолејом је са највишим политичким руководством СССР, стигао Иосиф Висарионович Стаљин. Он је по сценарију требао да прими параду и да на коњу обиђе све јединице. „Ја сам стар за примање параде“ – објаснио је Жукову. Предлагали су му да прими Параду у отвореном аутомобилу, али је он одбио јер је добро знао да је бели коњ симбол победе и да никакав аутомобил не може тај симбол заменити. Стаљин је наредио маршалу Георгију Жукову да прими Параду, а да командује парадом маршал Константин Рокосовски.

Маршал Георгиј Жуков, на белом коњу

ступа на Црвени трг

 

Тачно у десет ујутру су из Спаске капије, на белим коњима, маршал Жуков и његов ађутант, ступили на Црвени трг. Дочекали су их, јашући на вранцима,  маршал Рокосовски и његов ађутант. И Жуков и Рокосовски су својевремено служили у коњици и тог дана су на коњима изгледали величанствено. После рапорта су почели  смотру војске. Примивши параду Жуков је са трибине Маузолеја наступио са свечаним говором.  После троминутних салви почела је до тада невиђена, грандиозна  парада војске.

Маршал Константин Рокосовски рапортира Маршалу Георгију Жукову

 

Сви и најмањи детаљи су подвлачили свечаност догађаја.За старије официре су сашили мундире маринско плаве боје који су кројени према униформи императорске армије. Избор војника-учесника параде у Москви је рађен по веома строгим критеријумима. Главни кандидати су били хероји СССР, добитници Ордена Славе и других ратних признања. Бирани су војници који нису нижи од 170 сантиметара и да нису старији од 30 година, али је, наравно било и изузетака јер је ипак била важнија војничка заслуга од висине војника.

На Паради Победе у Москви 36000 војника, међу њима 2908 официра, 249 генерала и 24 маршала

 

Црвеним тргом је у саставу 12 зборних пукова, 10 са фронта, један пук морнарице и пук Народног комесаријата одбране, промарширало више од 36000 војника, међу њима 2908 официра, 249 генерала и 24 маршала, у војном оркестру је било 140 музичара. Испред сваког пука је ношен барјак-знамење фронта. То је било потпуно ново знамење сашивено у радионицама Бољшог театра. Свако од њих, тежак око 12 килограма био је још тежи јер је пре саме параде падала јака киша.

Бацање немачких војних и ратних застава у подножје Маузолеја 24. јуна 1945 године

 

Слике Када су совјетски војници и наредници дивизије НКВД „Дјержински“, уз добовање 80 добошара,  носили знамења и заставе немачких дивизија  и бацали их у подножје Маузолеја, су обишле цео свет. То је био један од најупечатљивијих делова Параде.

У подножје маузолеја је било бачено 200 немачких застава, знамења и других ознака немачких јединица. Авио парада није одржана због кише, али је на Лобном месту цео дан и само тада радила огромна фонтана.

Парада Победе, 24. јуна 1945. У левом углу се види фонтана на Лобном месту

 

Страни војни гости су пажљиво разгледали и фотографисали руску ратну технику, али тог дана нису видели ништа што би им било посебно интересантно, јер је на овој паради показана искључиво она војна техника, која је учествовала у рату и испоставило се да то није било случајно.

Ратна техника (тенкови ИС-2) на Паради Победе на Црвеном тргу

 

Грандиозна парада на Црвеном тргу је остала као светли симбол победе у Великом отаџбинском рату.

Али Други светски рат је још трајао. На истоку је Јапан водио жестоке битке са Великом Британијом и САД. Москва је обећала помоћ савезницима и СССР је 9. августа 1945. објавио Јапану рат. Другог септембра 1945. године, Јапан је капитулирао. Други светски рат је коначно завршен и по мишљењу Совјета, а по идеји Стаљина заједничка војна парада савезника је том рату морала поставити светлу и симболичну тачку, мада по значају, размаху и политичком значају Берлинска парада никако није могла превазићи Московску.

Парада у Берлину је имала високи војни и политички значај, иако на њој није планирано присуство председника победничких држава.

Првобитни договор је био да параду приме сви главнокомандујући савезних снага у Европи: маршал Жуков, амерички генерал Ајзенхауер, британски фелдмаршал Монтгомери и француски генерал Латр де Тасињи и на почетку су они дали своју сагласност, а онда се десило нешто сасвим неочекивано.

Када су све припреме већ биле приведене крају, сви главнокомандујући са запада, правдајући се својом заузетошћу, су отказали своје учешће и послали су своје представнике.

У Москви су у овом одрицању наравно видели политичку демонстрацију која је била јасан показатељ следећих и озбиљнијих акција против СССР. Жуков је из Берлина телефонирао Стаљину и овај приметивши да савезницима тешко пада подвлачење улоге СССР у победи, одговорио да њихово одсуство и није важно за одржавање Праде и додао: „Прими параду сам, ми смо то и залужили више од њих“. Парадом је командовао британски генерал-мајор Ерик Нарес

Маршал Жуков обилази постројене јединице на паради у Берлину, 7.септембра 1945.

 

Берлинска Парада је куд и камо била скромнија од Московске. Учествовало је око 5000 војника. Отворила ју је совјетска пешадија. Око 2000 војника и официра зборног пука пете ударне гардијске армије.

На челу колоне совјетске војске су ишли „Знаменосци“

 

Иза пешадије Црвене армије су прошли Французи, међу њима и партизани и тамнопути представници колонијалне војске. Американци су прошли својим чудним бојевим кораком.,као да су  „у шетњи“ , али највеће интересовање је изазвао шкотски оркестар гајдаша. Били су необична појава момци ни један нижи од метар и осамдесет у сукњама (килтовима)изнад колена.

Шкотски гајдаши на Паради Победе у Берлину

  1. септембра 1845.

 

Параду је посматрало преко 20000 Немаца.

Атмосфера у којој се одржавала парада у Берлину се значајно разликовала од атмосфере у којој је одржана парада у Москви и уопште од расположења народа у целој Москви 24.јуна 1945. у престоници СССР је просто царовала атемосфера потпуне радости, среће и најлепших надања. Људи су у групама певали, свирали, плесали.

Да подестимо, још у јуну 1945. године, савезници су поделили Немачку на 4 зоне окупације. На исте секторе је подељен и Берлин. Односи међу победницима су још увек споља гледано били топли, мада су се почеле појављивати и прве пукотине.

Да те пукотине нису случајне, нити су биле од јуче, сазнала је совјетска развједка још крајем зиме 1945. године

У Лондону је још од априла 1944 разрађиван план будућег рата против СССР, који је требао да почне одмах после разбијања Немачке. За овај план је осим премијера Черчила знало само неколико људи. Био је у потпуности разрађен 22. маја.

„ОВАЈ ДОКУМЕНТ ЈЕ ВЛАСНИШТВО ВЛАДЕ БРИТАНСКОГ ВИСОЧАНСТВА Кретање овог документа је строго ограничено“

Ова црвена слова у заглављу документа једино нису важила за совјетске обавештајце, који су га врло брзо послали у СССР.

Операција „НЕЗАМИСЛИВО“ (Unthinkable)

 

У плану је разматрана могућност почетка рата против СССР. Био је и одређен датум, за свега 38 дана, тачније 1. јула 1945. Уз то су на страни Енглеза и Американаца , а против Црвене армије требали да буду Пољска и војници Вермахта, који су се предали западним савезницима.

План је, по лично Черчиловом инсистирању добио тајни назив: Операција „Незамисливо“ (Unthinkable).

Још у марту 1945 године Черчил је наредио да се праве тајна складишта заробљеног немачког оружја, а да се заробљени Немци смештају у логоре са очувањем њихове војне организације и командног кадра.

Немци су се, иако без оружја, као и раније бавили војним припремама. Према плану „Незамисливо“ њих, је у датом моменту само треба наоружати њиховим оружјем из оних тајних складишта и послати на исток. Документи о овој операцији су престали да буду тајна 1989. године и предати у Британски национални архив. У овим документима се види план да се у нападу на СССР искористи 15 немачких дивизија и пољски корпуси, а главни део снага би биле америчка и енглеска војска. Читав план је био основан на неочекиваном и муњевитом нападу на СССР.

Главни правци напада би ишли са севера и југа СССР. Рачунали су на то да ће одмах након завршетка рата совјетска армија која је учествовала у разбијању Немачке бити исцрпљена и да ће ратна техника која већ коришћена у рату, бити слабо употребљива.

Када је 24. јуна 1945. у Москви пролазила Парада Победе, према плану „Незамисливо“ до почетка операција напада на СССР је остала свега недеља.

Код Руса има једна пословица, „Како брод назовеш тако ће и пловити“. Тако је и назив овог плана и определио његову судбину. Разлога је неколико.

Најпре совјетска развједка је готово истовремено са доношењем плана, сазнала за његово постојање. За то су се побринули совјетски обавештајци из чувене „Кембриџске петорке“. Американци су били за то да се нападне СССР, али се нису слагали са датумом напада, јер су рачунали да им Совјети још увек „требају“ у разбијању Јапана, па су предложили да се напад одложи.

Знајући све то, Стаљин је наредио маршалу Жукову да у јуну 1945. године изведе демонстративно појачање и прегруписавање војске у Источној Немачкој. Искусним западним војним агентима је било јасно да ови поступци показују да је Црвена армија у пуној бојевој спремности и нови „блиц криг“ против ње нема шансе на успех, као што није имао ни онај нацистички.

Черчил, Ајзенхауер и Монтгомери замишљају „НЕЗАМИСЛИВО“

 

Западњаци су ипак и даље и неуморно правили све новије и новије планове о нападу на Совјетски Савез, а совјетска развједка је уредно слала информације о томе. Многе изјаве су биле и јавне. Председник САД, Хари Труман је јавно говорио да ће атомска бомба која се појавила у САД, бити средство застрашивања СССР, а амерички генерал Џорџ Патон је директно изјављивао да је спреман да са својим тенковима стигне до Стаљинграда и заврши рат тамо где није могао да га заврши Хитлер.

Када се све ово узме у обзир, онда за Совјетско руководство није била изненађујућа одлука о промени западних позиција  о провођењу Параде Победе у Берлину.

После Параде Победе у Берлину, генерал армије САД Џорџ С. Патон је одустао од марша на Стаљинград,

 

Москва ни у ком случају није одустајала од параде, јер је Стаљин одлучио да искористи параду Победе у Берлину као би савезницима приредио одређено изненађење. То изненађење је требало да буде упозорење да се операција „Незамисливо“ за савезнике неће завршити ничим добрим. Сетимо се да су представници западних земаља, савезница СССР у Другом светском рату били на Паради Победе на Црвеном тргу (24. јуна) и да су својим штабовима могли реферисати о томе да је парада грандиозна, али да није виђено ништа ново, када је наоружање Црвене армије у питању.

Совјети су знали да Британци неће тако лако одустати од своје идеје Трећег светског рата, тј. напада на СССР и решили су да их на оригиналан начин упозоре да то не раде.  Датум параде у Берлину се ближио и тако је почетком септембра 1945. године совјетску границу пресекла огромна возна композиција са ознаком „строго поверљиво“, која се кретала ка западу. На отвореним вагонима је био терет необичних контура, прекривен тако да се није могло ни наслутити шта је у питању. Последња станица ешелона је такође била строго чувана тајна. Ускоро је композиција стигла у совјетски сектор Берлина и терет је ноћу, „скинут“, тачније „сишао“ са вагона.

Савезни агенти су јављали да се у Руском сектору дешава нешто необично: Војска ноћу блокира центар града, а иза те блокаде се чује рад моћних мотора. Петпостављали су да Руси испитују неко ново оружје.

У првом плану: генерал армије САД Џорџ С. Патон, Маршал Совјетског Савеза Георгиј К. Жуков, генерал-мајор армије Велике Британије Брајан Робертсон, генерал армије Француске Републике Мари-Пјер Кјониг

 

Упознајмо се и са војном теником на паради. Она је кренула након пешадије. Тај део Параде су отворили Енглези са 24 тенка А35 „Комета“ и око 30 самоходних оруђа и бојних возила. Французи су изашли са америчким оклопним возилима и тако, по мишљењу многих историчара, још једном потврдили да је Француска „преко везе“ уврштена у државе-победнице у Другом светском рату.

Американци су крајем рата имали моћну тенковску оклопну технику, али су у Берлину наступили веома скромно. Они су приказали 23 лака тенка М34 и 16 оклопних аута. Параду је затварала совјетска техника.

Током неколико година рата људи су се били навикли на буку разне технике, али тако нешто још никада нису чули. Трибини се приближавала и бивала све јача, не хука мотора, него грмљавина и ускоро су и публика и војни команданти на трибини угледали невиђену бојеву технику, тенкове налик на оклопне монструме. Људи су били запањени и доведени у стање шока.

У центру Берлина су се појавила 52 најновија тешка тенка ИС-3 (три) и управо су они били то изненађење које је Стаљин припремио ауторима операције „Незамисливо“. Очевидци говоре да је публика буквално устукнула када су ове грдосије праћене грмљавином својих мотора изашле на параду

ИС-3 7. септембра 1945. грми улицама Берлина

Савезници изненађени и застрашени

 

Тенкови ИС-3 су личили на каква оклопна чудовишта, доста ниски, са моћним топом од 123 милиметра и зенитним митраљезом, моћним оклопом и необичном конструкцијом корпуса и „куле“, који су још више појачавали њихову нерањивост.

Ако се погледају његове карактеристике није чудо што су у поређењу са оклопним возилима савезника, моћни ИС-3 изгледали као право супер оружје будућности. Тенк је дугачак 6.9 метара а са топовском цеви целих десет метара, широк 3,2 метра а висок 2,45 метара. Могао је да пређе ров од 2,5 метара ширине и савлада водену препреку од 1,4 метра дубине, као и вертикални зид од 1 метра висине. ИС-3 је имао мотор од 520 коњских снага и на равном путу је могао да развије брзину максимално 40 километара на час, а на неравном терену 20км на час. Запремина резервоара за гориво, од 1210 литара је обезбеђивала кретање 310 километара на равном или 150 километара на неравном терену.

Грдосија ИС-3  Дужина корпуса и цеви 10 метара

 

То је био јуришни тенк и није имао аналоге ни у једној армији у свету. Ови тенкови су у 1945 години били круна тенковске производње СССР и нису учествовали у рату. Њихова прва појава је била управо 7. септембра 1945. на паради у част завршетка Другог светског рата у Берлину.

Совјетски официри су наравно по одобрењу „одозго“ радо објашњавали својим западним колегама о општим карактеристикама тенка. Детаљи су ипак остали у фабрици трактора „И. В. Стаљин“ у Чељабинску, где је ИС-3 произведен  по констурукцијама стручњака Сверуског истраживачког института транспортног инжењеринга који је почетком рата евакуисан у град Чељабинск. У тој фабрици трактора је организована Експериментална фабрика за производњу тенкова № 100. Производња овог тенка је фактички почела у мају 1945 године и до септембра је било готово нешто више од 100 јединица.

Назив тенка ИС-значи Иосиф Стаљин, што је у општем погледу на моћ тенка давало још и додатни подтекст. Онај исти генерал Патон, који је говорио да ће са својим тенковима стићи до Стаљинграда је морао да умирује свог пренераженог помоћника речима. „Не бој се, они су за сада уз нас“.

После параде у Берлину, Жуков је послао извештај Стаљину где је подвукао да су војници и официри Црвене армије изгледали лепше од савезника, примето је и високу бојну готовост тенковских снага САД, али је подвукао да је утисак који су оставили совјетски тенкови у потпуности помрачило достојанство американаца и то је била кристално јасна истина.

Парада Победе одржана 7. септембра 1945. у Берлину је показала да Црвена армија без обзира што је прошла на најтежи рат у историји остаје најјача и најубојитија армија у свету и да ће је у случају рата бити немогуће задржати.

На западу су коначно схватили и достојно оценили ово „тенковско“ изненађење Стаљина па су врло брзо одбацили старе ратне планове и уместо „врућег“ прешли на „хладни“ рат.

А ја предлажем да пређемо у Кину, на 4. Параду Победе.

Четврта Парада Победе је одржана 16. септембра 1945. у кинеском граду Харбину у част победе над Јапаном.

Најпре мало предисторије.

Улазак СССР у рат против Јапана, 9. августа 1945. је за мање од месец дана читавом свету донео коначну Победу у страшном Другом светском рату. Војне операције на Далеком истоку, које је сјајно водила Црвена армија, нису оставиле Јапану ни најмању шансу за наставак рата. Квантуншка армија је била у потпуности разбијена и изгубљене су све стратешки важне територије.

Црвеноармејци освајају наизглед неосвојива утврђења Квантушке армије (километрима дуги бетонски ходници којима су биле повезане подземне хале са оружјем и муницијом)

 

Опсег, вештина и резултати совјетског „блиц крига“су сврстал еову операцију у ранг изванредних и најсјајнијих војних кампањау периоду од 1939-1945.То је наглашено и парадом одржаном 16. септембра 1945. Харбину.

СССР је у совјетско-јапанском рату постигао своје циљеве. Највећа јапанска војна формација, такозвана Квантунг армија, која се деценију надносила над совјетским границама с југа, као стална опасност, је поражена, Јужни Сахалин је враћен, Курилска острва су уступљена СССР-у.

У исто време, САД су искључиво себе (по обичају) виделе као главног победника над Јапаном и сматрале су да су оне одиграле кључну победу у Другом светском рату.

У Москви се ова победа није сматрала главном, што је историјски било и остало тачно. Зато је одлучено да се парада у част победе над Јапаном, не одржи у Русији јер би се тиме придао исувише велики значај поразу Јапана. Главна историјска победа је била победа над нацистичком Немачком и тим поводом је 24. јуна 1945. и била одржана Парада Победе у Москви на Црвеном тргу, и то је био главни правац совјетске спољне политике тог времена.

Совјети нису хтели да подржавају хвалисање Американаца,наводно главних победника над милитаристичким Јапаном, Американаца који су неоправдано, али по њиховом,“демократски“ оправдано бацили атомску бомбу на јапански demos.

Преживели становници Хирошиме

на нуклеарном стратишту, 6. август 1945.

Насмејана посада америчког авиона са ког је бачена атомска бомба на Хирошиму

 

Атомске бомбе бачене на јапанске градове, су само додатни разлог да се Јапан што пре повуче из рата, али не и главни разлог. Довољно је рећи да масовно бомбардовање Токија које су извеле исте америчке ваздушне снаге, у пролеће 1945. године, а које је изазвало отприлике исти број жртава као Хирошими и Нагасакију заједно, није довело до предаје Јапана. И тек је улазак у рат СССР-а приморао руководство јапанске Империје да призна бесмисленост наставка рата.

Након капитулације Јапана (2. септембра 1945) совјетски листови су 3. септембра 1945. објавили обраћање И.В. Стаљина народу. У документу се говорило о окончању рата са Јапаном, а 3. септембар је проглашен за Дан свенародног славља-празником Победе над Јапаном и нерадним даном.

На крај рата са Јапаном, је према совјетској традицији, такође требало поставити тачку војном парадом. Руководство СССР је одлучило да се Парада Победе над Јапаном не одржи у Русији него у Кини у граду Харбину.

Организатори параде у Харбину су се суочили са истим проблемима као и организатори Параде Победе на Црвеном тргу у Москви 24. јуна 1945.

Није било довољно времена за шивење нових униформи. У помоћ су прискочили кинески кројачи. Распоредили су наруџбе на многе мале радионице и буквално за неколико дана читав гарнизон био је обучен у свечане униформе. Војна техника је поправљена и свеже офарбана. Одлучено је да се на параду изведе готово цео харбински гарнизон.

У 10:30 сати, представници војне команде Црвене армије, совјетске владе, Републике Кине, свештенство и јавне личности града су заузели своја места на главној трибини.

Православни свештеници на Паради Победе у Харбину

У 11 сати на тргу, где су постројене трупе гарнизона Харбин за параду, двоструки херој СССР, генерал-пуковник Афанасиј П. Белобородов је примио рапорт команданта параде, генерал -потпуковника артиљерије Константина П. Казакова. Након традиционалног обилажења трупа, Белобородов се попео на говорницу и изговорио речи поздрава и честитки за Победу, након чега су уследиле фанфаре које су означиле почетак свечаног проласка трупа.

Генерал -пуковник

Афанасиј П. Белобородов

 

На трг су најпре изашле колоне пешадије, везиста, минера и артиљераца. Иза њих су ишле чувене „Каћуше“, самоходни артиљеријски пук, тешка и противтенковска артиљерија; параду су затворили тенкисти.

 

„Каћуша“

Непријатељи су је назвали „Стаљинове оргуље“

 

Најбурнијим поздравима и најгласнијим аплаузима су дочекане и испраћене „Каћуше“. Слава о првом ракетном артиљеријском оруђу у свету, због његове моћи, је стигла и до Харбина. У паради су били тенкови – названи по Суворову, Кутузову, Минину, Дмитрију Донском, што додатно илуструје Стаљинову мудру решеност да у свести војника не прекида ток историје и да повезује војну традицију империје Русије са реалношћу Совјетског Савеза.

Дефиле грађана након војног дела

Параде Победе у Харбину

 

Након војне параде је у истом свечаном расположењу прошло око 300 хиљада људи. Харбин је вишенационални град. Стога су у колонама били Кинези, Руси, Корејанци, Пољаци, Татари, Немци и други народи који су живели у  својим дијаспорама живели у Харбину. Многи су били у народним ношњама, са децом, свако са црвеном заставом или црвеним каранфилом. Река људи је сатима пролазила поред трибине.

До септембра 1945. Харбин је био највећи град на североистоку Кине и у том тренутку је припадао марионетској држави Манџуко, која је до тада била патронатом Јапана. Ослобођена Манџурија, је према мишљењу Москве, требала да крене према Црвеној Кини.

У Харбину је била велика колонија руских емиграната, белогардејаца и управо је њихово свештенство било на почасној трибини. Гледајући ову параду руски емигранти су видели не само моћ, него и величину Црвене армије. Парада у Харбину је обележила крај рата са Јапаном, али и почетак добрих односа са комунистичком Кином. Накнадно је у Харбину, на Саборном тргу подигнут споменик совјетским војницима који су пали у борби са Јапанцима. На споменику је уклесано:ВЕЧНА СЛАВА ХЕРОЈИМА КОЈИ СУ ПАЛИ У БОЈЕВИМА ЗА СЛОБОДУ И НЕЗАВИСНОСТ САВЕЗА СОВЈЕТСКИХ СОЦИЈАЛИСТИЧКИХ РЕПУБЛИКА

Споменик палим Црвеноармејцима у Харбину

 

Војна парада је одржана са великим успехом, али је ипак у историји остала мање позната. Совјетски Савез је кроји нове планове, војно-одбрамбене (стварање атомске бомбе) и мирнодопско-привредне. Дошло је време за обнову земље и Москва се након завршетка Великог Отаџбинског рата на то и усредсредила. Цео западни део СССР је био разрушен, привреда уништена, становништво десетковано и Руски Феникс се, благодарећи невероватним новим напорима народа-победника поново почео уздизати.

Привредно чудо Стаљинове економије, које се почело рађати пред очима целог света, ни после његове смрти дуго година није могло да се заустави. Та моћна економска махина СССР-а је у ствари и сломила нацистичку Немачку.

Док су фабрике пренете у дубоку позадину СССР, током рата радиле пуном паром и производиле све више, дотле је немачка привреда током рата бивала све слабија. Треба се само сетити совјетске ураганске операције „Багратион“ која је осим патриотског и херојског морала Црвеноармејаца, најочитије показала и економску моћ СССР.

И на крају још само најкраће подсећање на развој Совјетске државе за време док је њоме управљао Иосиф Висарионович Стаљин.

Иосиф Висарионович Џугашвили-Стаљин, на почетку државничке каријере

Дошао је на чело државе у једном од најтежих тренутака руске историје, 21. јануара 1924.

Земља је после Октобарске револуције била у потпуности разорена, државни политички систем ближи хаосу него поретку. Братоубилачки рат, стране интервенције, економска блокада, неродне године и милиони жртава глади. Не треба заборавити да се глад у СССР збила 1932/33. године, а да је само осам године касније почео Велики Отаџбински рат.

После свега набројаног рекло би се да за такву државу није било никакве шансе да опстане, а десило се сасвим супротно. Од 1928. до 1940. године годишња стопа привредног раста (6,1%) била је већа од најразвијенијих капиталистичких земаља Европе. Захваљујући индустријализацији, по обиму индустријске производње СССР је био први у Европи, а други у свету. СССР је на тај начин постао економски независна држава.

Индустријска база ове државе је имала једну од одлучујућих улога у победи у Другом светском рату, јер је већина предузећа имала двојне намене, па је на почетку рата 1.360 фабрика демонтирано и пренето иза Урала, где су наставиле рад углавном за војне потребе. У Русији је у то време дошло до убрзане индустријализације земље, до масовног радног и војничког хероизма. Остварена је грандиозна победа над нацизмом и фашизмом. За свега две деценије, једна до темеља разрушена држава је постала светска супер сила, са огромним научним, индустријским и војним потенцијалом.

Победа над интервенционистима после Октобарске револуције, победа у Другом светском рату, стварање Варшавског пакта, почетак хладног рата је указивало на то да се на територији Руске империје појавила империје са новим називом: СССР, што је неминовно узроковало тектонске геополитичке, војне, економске и сваке дуге промене у свету.

Заузимање тако важних геополитичких позиција, у најтежим условима и за тако кратко време, је без сличног примера у светској историји.

Не могу а да се не осврнем на време данашње,почетак септембра 2021. Године. Западне силе на челу са САД, после двадесетогодишњег бесмисленог рата и уништавања Авганистана, срамно беже са бојног поља, свој пораз епских размера називају „успешном евакуацијом“ а Русија, привредно, стратешки, војно и политички кардинално ослабљена после распада СССР, 1991. године, поново постаје геополитички, војни и економски Колос, који чврсто стоји на својој територији, једном ногом у Европи, а другом у Азији.

 

Одломак из Поговора књиге

„Руски обавештајци“

Радојке Тмушић Степанов

Радојка Тмушић Степанов

Тагови: