Слободан Владушић: Фабрике фудбала
Утакмица САД и Парагвај, стадион пре меча 2026. (Фото: Wikimedia commons/Alexis Doine/CC0)
У мору бесмислених разговора које водимо или слушамо, изгледа као да се по бесмислености нарочито издваја један тип разговора, а то је онај у коме се два поклоника неког спорта различитих генерација (рецимо фудбала) препиру око тога чији је јунак из младости бољи фудбалер. За разлику од књижевности, где човек без проблема чита по години издања старе романе попут (Проклете авлије, на пример, или Романа о Лондону) а да нема никакву сумњу у актуелну вредност онога што чита, гледање снимака голова већине старих мајстора, из педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века, ствара неки готово комичан утисак пролазности.
Није пуно другачије ни са снимцима из осамдесетих и деведесетих година прошлог века: како одлазе људи који су имали прилике да све то гледају, уживо, на екранима, тако ће и ауре тих играча, голова и утакмица, полако почети да личе на давно прошло време, односно на један превазиђен и застарео фудбал. Док гледају те снимке, савремени људи ће имати утисак да не гледају фудбалска мајсторства, већ само грешке одбране.
Па ипак, ако човек има више од 25 година, онда размишљање о некадашњем и садашњем фудбалу често може да буде занимљивије од гледања већине данашњих утакмица. Само, ствар није у томе да се размишља о томе који је фудбал био бољи, већ у чему се фудбал некада и сада, разликују.
Када сам пре неколико дана питао Славишу Павловића, мог доброг пријатеља и писца (плус човека који се много боље разуме у фудбал од мене) шта мисли ко би могао да освоји Светско првенство ове године, он ми је одговорио да је фудбал изгубио душу и да га због тога више не прати. Казао је да је наука продужила век спортисте и да више нема играча попут Роналдиња, који је знао да игра на петопарцу.
Велики јаз
И заиста, нешто се догодило у науци, иако се о томе баш не прича превише гласно. Лотар Матеус, чувени немачки везни играч, играо је на пет светских првенстава, али је зато последње од њих, оно из 1998. године, провео на месту либера, јер му године више нису дозвољавале да игра у везном реду. Тада их је имао 37. Ове, 2026. године, на Светском првенству, гледаћемо Роналда (41 година) на месту центарфора Португала, затим Модрића (40) у везном реду Хрватске, док ће Меси са ускоро напуњених 39 година, и даље бити тамо где је провео цео свој фудбалски живот – на било којој позицији у нападу.
Наравно, увек је могуће ову фудбалску дуговечност свести на врхунски таленат, те на здрав живот, само што „здрав живот“ у двадесетом веку и „здрав живот“ у двадесет првом веку, нису баш синоними: у прошлом веку, човек је пио таблете, да би се излечио, а у овом, да би остао здрав.
Овој листи дуговечних спортиста (којој треба додати и Ђоковића и Леброна) треба, међутим, читати паралелно са другом, тамнијом листом фудбалера који су у овом веку умрли на тренинзима или утакмицама: Миклош Фехер, Сержињо, Антонио Пуерта, Фил О’Донел, Пјермарио Моросини, Горан Гогић, Патрик Екенг, Чеик Тиоте…
Оно што повезује имена са овог тужног списка, јесте чињеница да ниједан од њих није играо у неком од десетак врхунских европских клубова. Мислим да то није случајно.
Врхунски клубови су одувек имали предност у богатству, што значи да могу да купе најбоље играче из мањих клубова. Међутим, до пре неког времена, разлика између нивоа физичке спреме играча богатих и мање богатих клубова није била велика. Ако је у прошлом веку Звезда могла да освоји Куп шампиона, то значи да је осим у новцу, она у свему другом могла да парира најбогатијим европским клубовима.
Данас, међутим, та разлика у физичкој спреми постоји и постаје све већа. Ево само једног малог, али очигледног примера: у Бајерну из Минхена сваки играч има свог физиотерапеута, а уверен сам да то исто правило не важи у Звезди или Партизану. Богати клубови, који су новац раније трошили искључиво на куповину играча, данас тим новцем могу да купе и предност у приступу напредним научним технологијама. Стога, они могу да физичке предиспозиције својих играча унапреде до нивоа који обичним клубовима више није доступан.
Томе треба додати, вероватно, и технологије које стоје на располагању највећим (и најбогатијим) фудбалским звездама, а које их подижу на још виши ниво спремности. Звезде као што су Роналдо, Меси, Модрић, који имају приступ технологијама, данас могу да играју скоро па вечно, док они непознати, без технологија, умиру на терену млади, или престају да играју у раним тридесетим годинама, потпуно израубовани. Тако се између једних и других појављује нека врста невидљиве провалије, коју медији за сада прикривају и заташкавају, јер фудбал, још увек, номинално, треба да спаја људе, а не да их раздваја.
Утицај новца
Променило се још нешто: количина новца у фудбалу. Крајем прошлог века, фудбалски клубови су још увек били нека врста статусног симбола, која се могла издржавати релативно јефтино. Берлусконијев Милан, у своје време врло скуп клуб, и даље је била фудбалска играчка чији је председник могао да говори тренерима какву формацију да поставе на терену. Фудбал је за те људе био хоби, а не посао или бизнис.
Бизнисмени Берлусконијевог формата, данас више не би могли да поседују првака Лиге шампиона. (У најбољем случају, могли би да се зезају са неком ФК Монцом). Једноставно, они за врхунски фудбал више немају довољно новца, зато што је фудбал прерастао националне оквире и постао је глобалан. Данашњи најбогатији клубови нису више ни клубови, већ корпорације у власништву америчких (Арсенал, Ливерпул, Јунајтед, Челси) или арапских инвестиционих фондова (Сити, ПСЖ, Њукасл) односно глобално-националних (Бајерн) или глобално-покрајинских (Кастиља – Реал Мадрид; Каталонија – Барселона) ентитета.
Све је у фудбалу постало веома скупо
Док клубови могу да служе и за зезање, корпорације свакако немају ту намену. Пошто су власници и корпорације у фудбал унели много више новца, него што га је било икада раније, све је у фудбалу постало веома скупо. То значи да фудбалске корпорације морају да троше све више новца за одржавање престижа, а сходно томе и да производе све више новца.
Распродати стадиони, удео у ТВ правима, милиони продатих дресова звезда по целом свету, све то доноси огроман новац, али ни он не може да подмири трошкове шестоцифрених трансфера и петоцифрених плата играча којих, услед великог броја утакмица и све чешћих повреда, мора бити све више на платном списку.
Зато су се највеће светске корпорације досетиле да направе фабрике фудбалера, односно да са релативно малим улагањима (у односу на цене трансфера) направе што више играча које би иначе морали да купују на тржишту за велики новац. Тако настају Барселонина La Masija (у коју је уложено око 60 милиона евра), Реалова La Fabrica (око 220 милиона евра) Ситијева (око 230 милиона евра), Бајернова (око 60 милиона евра) и наравно ПСЖ-ова академија (око 300 милиона евра).
Познато је да ове фабрике фудбалера – и ове највеће, и оне скромније – производе огроман проценат „шкартова“. Арсен Венгер, један од ретких интелектуалаца у сфери фудбала, са великом забринутошћу је навео податак да свега један одсто од деце која почињу да тренирају фудбал потпише било какве професионалне уговоре, а да тек 0,1 одсто њих може да очекује да ће играти у тзв. Лигама Петице (Енглеска, Шпанија, Немачка, Француска, Италија).
Сви остали који отпадну, најчешће остају без икакве друге квалификације. (Степен депресије чак и код успешних фудбалера, много је већи него што се мисли, а то је зато што већина њих добро зна место које имају, већ сутра може да заузме неко други, уколико неколико утакмица одиграју лоше или се повреде. Страх од неупеха не престаје са успехом, а релативно бројни случајеви банкротираних фудбалера, релативизују висину суме којом тренутно располажу у банкама).
Бројке и статистика
Како функционишу фабрике фудбалера? Макар делимичан одговор на ово питање даје нам Лионел Скалони, селектор аргентинске репрезентације, који се у једном интервјуу критички осврнуо на ово питање. Скалони директорима ових фабрика замера што се млади играчи још од малена гурају у тактичке системе из којих не смеју да испадају, ако желе каријеру професионалца.
Врхунска контрола лопте, која је темељ сваке фудбалске уметности и атрактивности, уступа место микроменаџменту, у коме је циљ да се сваки потез играча прилагоди систему и специфичној фудбалској филозофији, за коју се верује да ће уз помоћ супериорне физичке припремљености у будућности донети боље резултате, него индивидуални таленти који су у лабавој вези са колективом.
У суштини, директори фудбалских фабрика су заиста у праву: задатак фабрика није да стварају јединствена уметничка дела, већ што већи број готових фудбалских производа. Ти производи се разликују у таленту – неко има на свом конту десетак голова и асистенција, неко дупло више – а по томе ће им се разликовати и судбина: први ће из La Masije, отићи у Бетис, а други у А тим Барселоне, али ће у оба случаја разлику у квалитету играча изражавати бројке, односно статистика.
Тако данас ствари стоје и са Мбапеом или Халандом: све што ураде на терену и каријери може се изразити једино бројевима. А када се те каријере једном заврше, ретко ко ће показати интересовање да поново пролази кроз све оне стотине голова које су ови играчи постигли, као што данас никога не занимају ни голови Марка Ван Бастена или Руда Ван Нистрлоја који су у своје време били врхунски центарфори.
Потпуно другачија ствар је са играчима који су раније почели да пикају лопту по улицама аргентинских градова или још боље, по песку бразилских плажа. У тим срединама, углед се није стицао количином голова или асистенција или бројем успешних стартова или количином претрчаних километара, већ начином на који се предриблао противник, додала лопта или постигао гол.
Тако су настајале оне чудесне „десетке“ попут Марадоне и Роналдиња, или „деветке“, попут Ромариа или Роналда, (онога кога зову прави) као и гомила оних других уметника који су, за разлику од побројаних, пропали, али су ипак, пропали као уметници.
Фудбалери и обични људи
Као што нико Микеланђелу није бројао вајарска дела, да би казао колико је велики уметник, тако нико ни овим људима није бројао голове, асистенције или титуле, индивидуалне или колективне: Микеланђелу је за статус уметника био довољан Давид, као што је Марадони то била титула првака света 1986. године а бразилском joga bonita нападу (Роналдо-Роналдињо-Ривалдо) она из 2002. године.
И свако ко је имао прилике да их гледа тада, неће их никада моћи помешати са неким другим играчима, нити ће моћи да их заборави, јер то нису биле само титуле, него титуле освојене на један јединствен, непоновљив начин. Тај начин припада њиховој уметности, баш као и нехај који су показивали према њој: поред врхунских потеза на терену који, годинама након што су изведени, и даље задивљују савременике не само вештином изведбе већ и маштом, памтићемо и то што су били ленчуге на тренинзима, што су се нездраво хранили и нездраво живели, што није било система коме би се подвргли, али ни система који би могао да их победи, у врхунским тренуцима њихове уметности.
Људи су их зато и волели: били су то велики фудбалери али и обични људи и зато им се ништа није ни бројало: нити године каријере, нити број голова или асистенција, нити освојени трофеји, нити новац који им је остао у банци. А онима који су се жалили што уметност ових фудбалских уметника није трајала дуже – као што траје каријера Роналда кога зову ЦР7 – ваљало би рећи да сви треба да будемо срећни што је трајала и толико колико је трајала.
Углавном, између тог некадашњег уметничког фудбала и данашњег фабричког фудбала постоји огромна провалија, која онемогућује њихово самеравање. Не знамо, наиме, какав би резултат био, када би се фабрички савршено произведена Француска из 2018. године сусрела са карневалским Бразилом из 2002. године, односно аргентинским анђелом гаравог лица из 1986. године.
Оно што, међутим, знамо јесте то да постоји један мали уски мост који повезује не само те две различите врсте фудбала. Тај мост је онај фудбалер из Росарија, који је са 12 година играо као да већ има 16 када је дебитовао за први тим Барселоне. Тада је један од највећих фудбалских филозофа, схватио да тог дечака треба оставити изван фудбалског система, јер ће само тако корпорацији донети бројне трофеје. Са своје стране, дечак је схватио да треба што дуже да остане изван система, ако би желео да га збиља победи, односно да освоји нешто што се не може изразити бројевима, а то је титула првака света са Аргентином.
Та прича се завршила пре четири године у Катару: ово што сада гледамо, биће или њена подједнако чудновата реприза или само фарса – знак да је један концепт фудбала завршен. А са њим и онај свет у коме је такав фудбал могао да постоји.
Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.
