Прети ли катаклизма: Американци опет, по ко зна који пут – „спасавају свет“

© AP Photo / Richard Drew

Да се подсетимо неколицине мера за излазак из кризе Бајденове администрације. Непосредно након инаугурације хитно је изгласан, а потом и потписан закон о подели 1.900 милијарди долара помоћи грађанима САД – У циљу победе над короном и превазилажења економске кризе изазване пандемијом.
Онда се почело са отписивањем задужења повезаних са студентским кредитима појединцима који нису могли да их отплате. Племенито, но и у ширим размерама ризично, пошто се процењује да укупно студентски кредити износе око 1.600 милијарди долара.
За последњих деценију и по укупан федерални дуг по овој ставци чак је утростручен, што указује на неповољне трендове. Испуњавање овог предизборног обећања америчког председника коштаће најмање 300 милијарди долара. Ко зна, можда и вишеструко више.

Највећи „климатски пакет“ у историји

Потом је промовисан и закон вредан 430 милијарди долара, највећи „пакет климатских мера“ у историји САД. У међувремену, отворена је и расправа о „упумпавању“ у систем невероватних 4.700 милијарди долара, са намером да се тако обнавља инфраструктура, поспеши социјална заштита и подржи универзално образовање.
Поређења ради, то је више него што износи номинални БДП Немачке. Иначе, немачка економија је према овом индикатору четврта највећа на свету. Податак говори сам за себе. Хиљаде милијарди, стотине милијарди…
Нешто од тога је реализовано, нешто остало само као неразрађена идеја. Када се сагледавају ове бројке, оне десетине милијарди намењених за Украјину дођу као ситниш, кусур. Са једне стране, све ове мере правдају се, како стабилизацијом стања у САД, тако и акцелерацијом новог циклуса раста у глобаним оквирима. И то је племенито, у неку руку и дирљиво.
Јер, Американци опет, по ко зна који пут спасавају свет. Међутим, са друге стране, поставља се и питање: одакле толики новци? Одакле хиљаде милијарди, стотине милијарди!?

Прети глобални потрес

У тражењу одговора на ово питање крију се и разлози за бригу. Јер, ако дође до неуспеха Бајденових мера, то може узроковати нови глобални потрес. Већи и драматичнији од претходних.
Највећа опасност у спровођењу Бајденових мера крије се у томе што и даље нема било какве идеје о раздвајању реалне и спекулативне економије. Штампање новца може бити решење, исто као што то могу бити и инфлација и задуживање, али је упитно колико су ти процеси данас и у овим условима контролисани. Свет се никада није суочавао са оваквим изазовом.

Мајка свих криза

Зато Нуријел Рубини, чувени „доктор Пропаст“ најављује „мајку свих криза“, упозоравајући да „развијене земље и тржишта у настајању улазе на непознату територију спорог раста и високе инфлације у комбинацији са ексремним нивоима задужености.“
Небојша Катић додаје: „Јефтини новац је довео до огромног раста дугова држава, привреде и грађана, а тај процес је потом убрзан пандемијом. Глобални дугови се у овом тренутку ближе цифри од 300.000 милијарди долара и већ су нарасли на око 356 процената светског бруто домаћег производа (БДП). Само у 2020. дугови су увећани за нових 28.000 милијарди долара.
Задуженост држава је данас на вишем нивоу него што је то била на крају Другог светског рата, када су због војних издатака забележени историјски рекорди.“ Амерички буџетски дефицит растао је током времена, такође досезао историјске рекорде, напослетку био пројектован на око 1.800 милијарди долара. У новембру 2022. године премашио је и пројектовани ниво „попевши се“ на запањујућих 249 милијарди. Потрошња је била већа за 28 милијарди, а приходи мањи за 29 милијарди него у истом месецу претходне године.

Пут без повратка?

Да ли је критична тачка у пројектовању буџетског дефицита прекорачена још претходних година? Да ли се САД налазе на „путу без повратка“? Да ли је уопште могуће тако лако усвајати предлог са „минусом“ од око 1.800 милијарди долара? Опет, поређења ради, толики је номинални БДП Русије! Мишљења водећих економиста остају подељена, при чему је приметно да само они блиски „естаблишменту“ или „дубокој држави“ уверавају како ће на дуги рок све то остати у „границама дозвољеног“. Међутим, задуженост непрекидно расте по све већим стопама, а инфлација постаје глобални феномен, детектује се у свим деловима света, из године у годину више су цене хране, некретнина, сада, након „пандемијске стагнације“ и енергената.
У стратешким студијама познат је појам „коефицијента случаја“. Када криза траје, када се проблем дуго не решава, онда настају и последице које је све теже сагледати, којих је све више и које, у крајњој линији могу узроковати настајање нових кризних жаришта и тако учинити проблеме нерешивим.

Ко ће да решава проблеме?

Спори раст, висока инфлација и екстремни нивои задужености нису само економско, већ и политичко питање. У читавом низу држава или друштава, како год да се дефинише, већ је уочљив застрашајући тренд дестабилизације. У одређеној мери, томе су већ сада изложени и цели макрорегиони, од подсахарске Африке до Латинске Америке. Међу њима и земље значајне за ланце снабдевања појединим сировинама или важне за регионалну безбедност. Ескалација напетости због тога ће највероватније утицати на нови раст цена и отпочињање нових војних сукобљавања. Ко ће и како те проблеме решавати?
Амерички државни секретар Ентони Блинкен шаље поруку: „Власти Кине и Русије – између осталих – доказују, и јавно и разговорима у ужем кругу, да су Сједињене Државе у опадању и да је боље повезивати своју будућност са њиховом ауторитарном визијом света него са нашом демократском.
Ми низом мера показујемо да смо и даље изузетно јака земља, чак по најразличитијим мерилима.“ У реду, тачно је да су САД и даље изузетно јака земља, по најразличитијим мерилима и најважнија у светској политици. Али је тачно и да су САД својим несналажењем, нечињењем или погрешним проценама постале генератор кризе.
Какве везе са тим имају Кинези и Руси!? Амерички успех сасвим сигурно може детерминисати покретање новог циклуса раста у глобалним оквирима, исто као што неуспех производи нове потресе широм света. Скоро деценију и по сведоци смо овог другог.
Решења нема, проблеми се упорно покушавају амортизовати мерама које не дају резултате, од 2008. године у приступу се ништа не мења. Упркос томе што нас стручњаци блиски „естаблишменту“ или „дубокој држави“ уверавају како ће ствари „лећи на своје место“. Пандемија им је дошла као добар изговор, ескалација кризе у Украјини такође, јер да тога не бејаше, сасма је могуће – већ би живели у другој реалности! Мишљење Александра Зиновјева, од пре две деценије, како ће у завршној фази неолиберализма америчке инстутуције постати последња линија одбране интереса транснационалних банака и мултинационалних корпорација, чак и на штету сопствених грађана, испоставља се тачним. Несрећа је у томе што су последице далеко шире и односе се и на грађане бројних других држава. Спекуланти су победили, преузели управљање глобалним процесима и ту позицију неће лако напустити.
Бајденова политика, чини се, у томе наставља да им помаже. Без обзира на већ претрпљену штету и катастрофу у најави. Без обзира што им контрола над процесима измиче из руку. Без обзира што данас не постоји нико ко може поуздано прогнозирати како ће се „упумпавање“ нових хиљада милијарди одразити и на америчку и на глобалну економију.
Ово што се чини, због тога, може се најједноставније описати једном речју: коцкање! Да ли ће се, коме и у којој мери то коцкање исплатити? Или ће, као што „доктор Пропаст“ најваљује – уследити катаклизма! То ће, изгледа, зависити од „коефицијента случаја“!
sputnikportal.rs, Душан Пророковић
?>