Поводом 34 године од хаварије у Чернобиљу: Име звијезде бјеше Пелин

ИСКРА на Фејсбуку

фото: mitropolija.com

И трећи анеђео затруби и паде с неба велика звиједа, која гораше као свијећа, и паде на трећину ријека и на изворе водене. И име звијезде бјеше Пелин; и трећина вода поста пелин и многи људи помријеше од вода, јер бијаху грке (Откр. 8: 10-11)

Напуштен празни град Припјат, играчке, аутомобили, дјечја колица… Све је као у „Сталкеру“ – коракнеш ли десно, коракнеш ли лијево, озрачићеш се. А около прољеће. Тече ријека, риба се игра, небо је плаво, јабуке у цвату. А све је отровано радијацијом. Не осјећаш је ниједним чулом – ни мирисом, ни додиром, ни погледом. Али удишеш је. Улази у тебе и разумијеш да је ваздух ипак радиоактиван. Вјетар диже прашину, осјећаш пијесак на зубима и схваташ да је пијесак радиоактиван. Скренеш поглед, видиш црвену шуму, која је изгорела од радијације. И то је осећај да си пао у свијет будућности, у свијет „Сталкера“, о коме су послије тога почели много да пишу. Овако је познати новинар и јавна личност Александар Крутов описао прве дане послије чернобиљске катастрофе.

У наставку прочитајте о Чернобиљу с једне друге стране, о Чернобиљу који није мртви, сабласни град, него напротив град у коме се слави побједа живота. У Чернобиљу постоји храм Светога пророка Илије који је подигнут на мјесту гдје се по предању, за вријеме свог путовања по Руској земљи зауставио Свети Андреј Провозвани. Данас је у полунапуштеном граду овај храм који је преживио у забрањеној зони остао једини духовни светионик мјештанима повратницима, а у њему парохијане кријепи отац Сергије Јакушин.

Прву причу оца Сергија Јакушина записала је Валентина Серикова, а другу Светлана Самоделова.

ЧЕРНОБИЉСКА ЧУДА

Раније непознатим чињеницама о наговјештају планетарне катастрофе посвећен је дио из књиге Тератургим, или чудеса нового вијека. О чудима у Чернобиљу свједочи настојатељ чернобиљског храма Светог Илије архимандрит Сергије (до монаштва – протојереј Николај Јакушин), који је у току Божићног поста 2015. примио монашки постриг  у част свештеномученика Сергија Чернобиљског, убијеног 1930. Промислом Божјим имендан архимандрита Сергија (Јакушина) пада 26. априла. 

Јављање Мајке Божије над Чернобиљeм

Први велики знак катастрофе у Чернобиљу, од које је цијела планета задрхтала 1986. године, јављен је у вријеме брзог развоја производње нуклеарне енергије – много прије експлозије четвртог реактора у нуклеарној електрани Чернобиљ. Тада су се свједоци и очевици догађаја сјетили да се знак јавио тачно десет година прије несреће: 26. априла 1976, дакле истог дана кад и катастрофа. Господ је показао знак. Сама Царица Небеска је упозорила на приближавање трагедије. У то вријеме је локални лист „Прапор перемоги“ („Знамење побједе“) објавио чак и биљешку о томе под насловом „Фикције црквењака“. У њој је писало да се на небу појавио облак необичног облика, а црквени људи су тврдили да је то било јављање Пресвете Богородице. Међутим, то уопште није био атмосферски феномен.

Увече 26. априла 1976. многи мјештани су видјели како се на земљу спустио облак, тако да су се на њему јасно оцртавали обриси фигуре Пресвете Богородице. Лице и одјећа су били у јарким бојама. У рукама је држала букете сувог пелина, који се код нас зове чернобиљник (прим прев. чернобиљ је на украјинском пелин). Мајка Божја је бацила пелин на град. Затим се свјетлост помјерила према шуми и зауставила се изнад храма Светог пророка Илије. Богородица се окренула према нашем храму и два пута га благословила с двије руке. Кад се појавила, киша је одмах стала и наступило је топло, мирно и ведро вријеме. За ово јављање испричали су локалном свештенику, оцу Александру Прокопенку. Он је објаснио да са двије руке може благосиљати само Мајка Божја, више нико. Такође двијема  рукама благосиљају архијереји, али ово није био мушки лик.

То се протумачило да долази неродна сушна година. И тек годинама касније, након несреће, постало је јасно то предсказање. Неки људи су пронашли и покупили пелин који је пао с неба. И тачно десет година касније, догодила се несрећа у Чернобиљу. Али тада никоме није пало на памет да постоји веза између догађаја раздвојених деценијом. Тек много касније људи су се сјетили и почели да схватају да је то био Божији знак.

Године 2002, уз благослов Његовог блаженства Владимира, митрополита Кијева и све Украјине, насликана је икона на којој је приказана појава Пресвете Богородице изнад Чернобиља. Нацртао ју је слуга Божји Јован, који је живописао наш храм. Он је умјетник, Кијевљанин. Главна ствар је да је он особа веома религиозна, побожна и озбиљна. Поред тога, сироче. Приступајући, по благослову, тако важном дјелу, он је постио и причешћивао се, као и обично. На икони је приказан наш храм Светог Илије над којим се на небу уздиже Царица небеска с архангелима Михаилом и Гаврилом с обје стране. У њеним рукама је биљка пелин. Десно и лијево од иконе су утврђене капсуле с пелином скупљеним у Чернобиљској зони.  Његово блаженство Владимир благословио је ову икону као нашу чернобиљску локално поштовану икону.

Икону Чернобиљски Спаситељ
на самртном одру видио је човјек који је био представник партије у нуклеарној електрани

Друга позната икона цркве Светог Илије је „Чернобиљски спаситељ“, која такође има своју, посебну историју. Може се рећи да је та икона потекла из народа. Људи су преживјели трагедију какву историја није познавала. Била им је потребна подршка и саосјећање. Многи су се разбољели, испрва је била велика паника.

Догодило се да се Јуриј Борисович Андрејев, сада покојник, представник партије у  нуклеарној електрани у Чернобиљу, комуниста, и може се замислити каквих погледа човјек, озбиљно разболио изложивши се огромним дозама зрачења. Много је патио, већ је лежао на самртној постељи. Мислили су да су његови дани одбројени. И стално је сањао један те исти сан. Представник партије у Нуклеарној чернобиљској електрани јасно је видио ту икону. Затим је иконописцу тачно казао како би икона требало да изгледа. И мени је рекао, након чега сам ја о томе обавијестио блаженог митрополита Владимира. Будући већ једном ногом у гробу, Андрејев је непрестано молио: „Насликајте ту икону“. Угледавши невиђену слику која се отворила његовом духовном погледу, он је оштро осјетио да би је требало насликати. И Његово блаженство је благословио.

Икона је насликана у Тројице-Сергијевој лаври 2003. године. А освећена је у Кијево-Печерској лави на престони празник Успења Мајке Божје. Када је Његово блаженство митрополит Владимир освештао икону „Чернобиљски спаситељ“, на небу су се тог часа  појавила три знака: тачно изнад иконе пред очима стотине људи полетио је голуб, на небу се појавила дуга, а затим и крст у чијем је средишту сијало сунце. И што је занимљиво, партијски организатор Јуриј Борисович је након тога оздравио, Господ га је излијечио. Задивљјујуће је да је баш партијски организатор нуклеарне електране, каснији предсједник Уније Чернобиљ–Украјина, изабран за такву мисију – кроз њега је у свијет стигла икона „Чернобиљски Спаситељ“, од које је Господ неколико пута излијечио болесне.

Икону је живописао иконописац Владислав Горецки, мајстор високе класе. Икона је насликана суптилно и експресивно. У њеном центру видимо „звијезду пелин“ која лети са неба над злослутним одсјајем експлозије, а такође видимо и бор у облику распећа. Бор у облику распећа, тај феноменални знак предстојеће трагедије, подигла је рука Господња деценијама прије хаварије: већ за вријеме Великог отаџбинског рата то је било велико, зрело дрво. И десило се да је станица изграђена буквално на два километра од тог огромног живог крста који је растао на ивици шуме. Када је „црвена шума“ заражена радијацијом уклоњена и простор рашчишћен, отворила се запањујућа слика, слична духовном виђењу: два симбола васељенске катастрофе спојена у једној равни – разорени четврти реактор а у позадини природни дрвени крст.

С обје стране дрвета-крста на икони стајали су мртви и живи ликвидатори. А над свим тим Господ Исус Христос са свитком Апокалипсе, Пресвета Богородица и архангел Михаило. Дакле, све то је видио и комуниста Андрејев.

Спаситељ је сваке вечери гледао свештеника,
показујући гдје је у зони сакривена Његова икона

Постоји још једна необична икона о којој раније нисам говорио. То је икона Спаситеља из цркве Архангела Михаила у селу Красно у забрањеној зони.

Ова чудесна икона заиста има и чудесну причу. Након хаварије, сви мјештани  из села Красно су исељени, јер је кроз село прошао радиоактивни облак отишавши према Бјелорусији и био је врло висок ниво зрачења. Један становник тог села дошао је у Санкт Петербург, гдје је и остао. Тамо је рукоположен и од тада служи као свештеник у Санкт Петербургу.

Прије неких једанаест година он је потражио мој број и позвао ме. Представио се и  испричао је своју причу пуну искушења и рекао: „Оче Николаје, имам велику молбу за вас. Стално у сну видим Спаситељеве очи с једне иконе, остављене у зони. Можете ли је наћи? То је велика Христова икона на дасци. Питам га: „Како да је нађем?“ Свештеник из Санкт Петербурга одговара: „Рећи ћу вам гдје“. И детаљно ми казује у којем селу, у којој колиби и на ком је тавану скривена ова икона. У живописном сну он је управо видио мјесто на коме се налази чудесна икона Спаситеља са живахним погледом и описао ми мјесто гдје се налази икона. Једноставно тешко да би се икона могла наћи: требало је бити мјештанин и имати добру оријентацију у округу, који је постао зона загађена зрачењем.

У храму архангела Михаила више година је служио његов дјед. Та необична стара икона некада је била украдена, али ју је Господ чудом вратио. Послије хаварије дивну дрвену цркву Светог Михаила, саграђену 1800. године, нажалост, у потпуности су опљачкали мародери. А ту икону је сакрио његов дјед, сада покојник, и нико није знао гдје се налази та дивна светиња, која је, као што се може претпоставити, Господу толико драга да је и сам дао знак о томе и научио како да се она пронађе.

И ето у Санкт Петербургу свештеник родом из Чернобиљске зоне почео је да сања ту икону: Спаситељ га је гледао сваке ноћи. Свештеник ми је телефонирао. Отишао сам у село, нашао описану напуштену кућу – све како је рекао! Извадио сам икону с тавана и изнио је. Кад смо је рестаурирали и средили, свештеник из Санкт Петербурга специјално је долетио да се поклони спасеној светињи – да је види у стварности.

Христос с те иконе посматра живим погледом, такав поглед је заиста немогуће заборавити. Када једном видите те необичне очи, никад их нећете заборавити, ма колико живјели.

Анђеоска служба у радиоактивној зони

Стари храм села Красно људи су одавно напустили. Али нису га напустили они којима је посвећен – архангел Михаило и бестјелесне небеске силе. Имамо доказе да тамо службу Божију обављају свети анђели. Неколико пута у различитим годинама од 2005. до 2009. године, долазиле су ми јединице Чернобиљске полиције с необичним порукама и питањем: „Оче, како ово да разумијемо? Шта све ово значи?“

Послије темељних разговора с полицијом, постало је јасно сљедеће. Једног дана, дежурна патрола, која је обилазила забрањену зону, возила се уским сеоским путем, који је с обје стране био густо окружен дрвећем и грмљем. Прилазећи мјесту где се налази храм, полиција је још издалека јасно чула гласове. У чуду су се зауставили и слушали. Ту није могло бити људи: ту нико одавно не живи, искључени су и власници домова. Унутар зоне на улазу у заражена подручја постоји још један контролни пункт кроз који нико дуже вријеме није прошао. Готово је немогуће проћи кроз шуму – претворила се у дивљи и опасни честар.

Из напуштеног храма долазило је црквено пјевање неземаљске љепоте

Патролни аутомобил је кренуо даље и приближио се храму. Одатле се чуло црквено пјевање неземаљске љепоте, видио се светлуцави одсјај. Момци су изашли из аутомобила и заледили се. Одједном их је ухатио невиђени страх, обузео их је свети ужас. Треба рећи да полицијски батаљон у Чернобиљу чине људи који су озбиљно припремљени за различите екстремне ситуације. Али ови здрави мушкарци уплашили су се као дјеца и, ускочивши у џип почели су да плачу. Након неколико километара вожње, смирили су се и одлучили да се поново врате у цркву. Кад су други пут дошли, тамо је било тихо. Али још увијек се нису усудили ући у храм. Патролни официри су одмах пријавили начелнику необичну појаву. Читав полицијски батаљон који је чувао зону Чернобиља знао је за ту невјероватну причу. Затим су дошли у моју цркву и испричали ми шта су чули и видјели. Питали су ме шта то може значити. Објаснио сам им да је таквих случајева у историји цркве бивало и раније. Анђели не одлазе с освештаног престола до краја времена. И они сами служе службу када храм из неког разлога људи напусте. Штавише, храм у селу Красно је подигнут у част началника небеске војске. На том мјесту, спаљеном смртоносним дахом радијације, ипак, светост и благодат остају, и зато анђели тамо служе. Господ је благоизволио да људи сазнају за то, изабравши за гласнике  чуда Божијег одговорне свједоке.

 БАЋУШКА СВЕГ ЧЕРНОБИЉА

Отац Сергије (Јакушин) рођен је и одрастаоје у Чернобиљу. Послије хаварије био је ликвидатор. Затим се вратио у забрањену зону, обновио мјесни храм у којем сада служи. Више од двадесет година духовно храни малу паству коју чине старији мјештани повратници и радници. У почетку су му као звона служиле празне боце за гас.

Дана 26. априла у 1:23 звоно Илинског хама у Чернобиљу ове године звониће 34 пута. Управо толико година је прошло од страшне хаварије. Затим ће архимандрит Сергије на тргу испред четвртог енергетског блока служити молебан. Тога дана окупиће се бивши житељи Припјата, ликвидатори и радници да би одали пошту погинулима у вријеме чернобиљске хаварије и свима који су умрли од посљедица радијације.

Архимандрит Сергије добро памти тај априлски дан. Будући мирјанин Николај Јакушин радио је у једном пољопривредном предузећу.

–  Била је Лазарева субота, нерадни дан, ишла је страсна седмица. Нико нам није саопштио да су се преко ноћи десиле двије експолозије. Чернобиљ је мали град до Припјата, гдје се на 19 км налазе реактори. Ујутру смо видјели да према нуклеарној електрани иду колоне аутомобила с војницима обученим у заштитну униформу. Сви су имали гас-маску. У то вријеме становници Чернобиља су радили у својим баштама, понеко је садио кромпир, на улицама су се играла дјеца, рибари који су ноћу на Припјати ловили рибу причали су да су у почетку видјели одсјај над Илинском црквом, а затим бљесак над атомском електраном.

Тридесет седам сати послије хаварије државна комисија је донијала одлуку о евакуацији становништва. Територија највеће озрачености проглашена је забрањеном зоном, у којој је било обавезно исељавање. Припјат су евакуисали другог дана, а нас из Чернобиља тек 5. маја. При томе су нас увјеравали: „Ви идете најдуже на недјељу дана, узмите само  неопходно“. Нико није хтио да напушти родни дом. Требало је садити баште. Житељи су замољени да затворе прозоре, искључе електричне апарате, заврну славине. Људи су сједјели у аутобусима с документима и неколико торби. Све што су годинама стицали, остало је у напуштним кућама. Завичај је напустило више од 120 хиљада људи.

Николај Јакушин је био механичар, постао је ликвидатор.

– Још годину дана смо из зоне износили документа и технику – прича баћушка.

Послије тога Јакуњин се с породицом преселио у Кијев, али вукло га је у завичај. Једном кад је дошао да обиђе гробове предака, срце га је забољело кад је видио како је Иљински храм пропао. Кров је прокишњавао, звоник се накривио, прозор пао и срастао са земљом. То је храм у коме су сви његови преци били парохијани, гдје је служио његов дјед, у коме се он крстио и вјенчао. Одлучио је да обнови цркву.

Према намјери Николаја Јакушина у забрањеној зони су се односили веома озбиљно. Нису хтјели да му помогну. И он се обратио владици Митрофану, замолио га је да у Иљинском храму постави настојатеља.

– Тражили су мјесец. Нико није хтио да путује у Чернобиљ, свак се плашио радијације. И тада сам ванредно уписао богословију. Владика је сазнао за то, позвао ме и рекао ми: „Узми  парохију у Чернобиљу“. Нисам смио да одбијем јер то је био Божји промисао. Црква је била затворена, био је постављен аларм. Од градских власти смо тражили кључеве, нису нам дали. Почео сам да служим у сусједној шупи и истовремено да скупљам потписе. У несрећи људи су ближи Богу. Када је образована општина, црквено језгро, више нису смјели да нас одбијају. Храм смо ремонтовали силама мјештана који су се вратили.

Године 1998. почеле су службе у храму, мјештана повратника било је око двије хиљаде. То су углавном били пензионери. Њих су исељавали, они су се поново враћали. Истјеривали су их глађу, искључивали им струју и воду. По ободу зоне биле су распоређене војне јединице. Сјећам се, командир батаљона, једном није издржао, махнуо је руком: „Ја сам официр, не могу више војевати са својим народом“. И одбио је да извози старце из зоне. Оставили су их на миру.

Николај Јакушин је постао ђакон, а брзо и свештеник. Везујући се ужетом, сам је поправљао куполу, покривао кров, украшавао храм.

– Послије катастрофе звона су извезли, чак и не знамо гдје су их оставили. Онда сам изрезао на стругу боце за бензин и од њих направио звона. Звонио сам у празне резероваре за гас.

Храм Светог Илије је био једини живи храм у забрањеној зони. На тридесет метара биле су напуштене куће, унутар којих је кроз сагњили под избио коров. Маховина је прекрила асфалт. А у храму свјежеокречени зидови, подрезани травњак, цвјећњаци и столови гдје смо хранили старце у забрањеној зони. Около мртва зона, пустош, а овдје јарке боје, тајне, богослужења, свјежи хљеб у пешкиру, угао гдје је живот побиједио смрт.

Храм Светог Илије су два пута хтјели да сруше. Године 1937. безбожниици су у темеље поставили експлозив, а мјештани су легли на под и предложили да цркву заједно с њима дигну у ваздух. И комунисти су морали да одустану. Други пут експлозив су поставили наши инжењери 1941. јер стратешки објекат није смио да доспије у руке непријатеља. Мјештани лаици су с великим ризиком успјели да демонтирају експлозив. Црква је остала нерањива и послије катастрофе ’86. Ма колико пута мјерили ниво радијације у цркви, он је у њој био најнижи!

– Ако је на улици било 30 микрорентгена, у цркви је било осам. Бог је чувао оне који су били под његовим покровом. Штавише, ми имамо храм на осам километара од реактора и тамо на улици је 200 микрорентгена, а унутар храма – 12, иако су на храму избијени сви прозори.

Године 2014. на Сретење од рака је умрла Љубав, жена оца Сергија. Сљедеће година отац Сергије је постао монах добивши име у част свештеномученика Сергија Чернобиљског.  Благодаран је Богу за крст који му је дао. Каже да другачију судбину вјероватно не би хтио.

У цркву Светог Илије долази доста поклоника. На службу долазе инжењери, дозиметристи, градитељи, они који су подизали саркофаг на четвртом блоку. Има доста оних који ту крштавају дјецу. Из Чернобиља односе освештану воду. Вјерници више не мисле на зрачење. За њих је та вода чиста, света.

– Постоји изрека да свето мјесто не бива пусто.

mitropolija.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.