Политика: Позиви из Америке на убиство Путина да би се рат окончао

фото: Sputnik / Михаил Климентьев

„Решење” за оне који се не свиђају САД проналазило се у америчком интервенционизму и отвореној смени режима, као у Садамовом и Гадафијевом случају, док су у Кастровом случају оманули

„Има ли неког Брута у Русији? Једини начин да се ово заврши је да неко уклони Путина”, истакао је недавно један од најпознатијих америчких политичара Линдзи Грејем.

Кад је казао да је убиство руског председника једино решење да се заустави рат у Украјини и да Руси треба да убију Владимира Путина као што је Брут убио Јулија Цезара, републикански сенатор био је неуобичајено искрен, па је изговорио оно што многи у Вашингтону мисле, али ипак не изговарају наглас.

Америчке власти често у јавности поједностављују међународне сукобе и сву одговорност за конфликте и ратове сваљују на личност „злог диктатора”. То се одражава и у медијима, па су многи новинари искључивог кривца за проблеме у неком делу света проналазили у Кастру, Милошевићу, Гадафију, Садаму, Асаду, а данас у Путину. Стране аутократе представљане су као тирани на граници здравог разума, из чега се закључивало да се с њима не може преговарати, већ да се мора ићи другим путем. Како се трагало за једноставним решењем сложених проблема, смена режима чинила се као логичан избор. „Решење” за „Хитлере нашег доба” проналазило се у америчком интервенционизму и отвореној смени режима, као у Садамовом и Гадафијевом случају, док су у Кастровом случају оманули, како покушаји ликвидације, тако и смене режима.

Водитељ телевизије Фокс њуз заложио се за ликвидацију поручивши својим гледаоцима: „Откинете главу змији и убијете змију. Сад је змија Владимир Путин”. Амерички званичници тврде да је за рат у Украјини крив само један човек – руски председник, али нису позвали на смену режима. Као посредни позив на промене у Кремљу можда би се могла узети заједничка двостраначка резолуција коју су покренули сенатори и из Републиканске странке, попут Линдзија Грејама и Марка Рубија, и из Демократске странке, попут Корија Букера и Ејми Клобучар. У том тексту сенатори су оптужили Русију за „флагрантне акте агресије и друге злочине који се могу мерити са злочином против човечности и ратним злочинима”. Да би западне владе волеле да виде Путинову смену може се наслутити и из тога што се портпаролка британског премијера Бориса Џонсона изрекла да је циљ западних санкција да „сруше Путинов режим”. После тога је Даунинг стрит морао да повуче ову изјаву да не би испало да је Путинова смена и званична политика Лондона, пренео је „Фајненшел тајмс”.

Осим Грејeма, и бројни други припадници политичке елите размишљају по принципу: „Ако је Путин проблем, елиминишите Путина и проблем нестаје”, оцењује „Политико” и додаје да је више разлога зашто овакви ставови нису на месту. Прва грешка је мислити да би Путинова смена решила сукоб између Русије и Запада. Нико ко би дошао на власт у Москви не би прихватио непријатељску војску на још некој од својих граница, као што ни Путин не прихвата да Украјина уђе у НАТО и тражи да се Северноатлантском савезу не прикључи ниједна бивша совјетска република. Осим тога, ликвидације и смене режима нису ишле тако лако као што се Грејаму или Фокс њузу чини, чак ни у примерима далеко слабијих држава него што је Русија. Америка је успешно свргавала латиноамеричке владе ненаклоњене Вашингтону, попут социјалистичке владе Салвадора Аљендеа, али је Централна обавештајна агенција омашила сваки пут кад је покушала да убије вођу кубанске револуције Фидела Кастра. Пропао је и покушај смене комунистичког режима у Хавани неуспешном инвазијом у Заливу свиња. Иако је ЦИА 1953. уклонила иранског премијера Мохамеда Мосадега, истовремено је покренула ланац догађаја који су довели до изразито антиамеричке и данас актуелне власти у Техерану. Прошлог лета, двадесет година након што их је Америка нападом на Авганистан свргнула с власти, талибани су поново формирали владу у Кабулу.đ

Током либијског грађанског рата, у који се Америка умешала, либијски лидер Муамер ел Гадафи је свргнут и убијен. Чинило се да ће иста судбина снаћи и сиријског председника Башара ел Асада пошто је Америка подржала његове непријатеље у грађанском рату. До тога ипак није дошло, јер се у рат умешала и Русија, која је стала на Асадову страну, па је блискоисточни „касапин”, како су га звали поједини западни медији, и данас на власти.

Јелена Стевановић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 17. 3. 2022)

?>