Овако не иде, Америци треба план Б у Украјини

Насловна фотографија: Kai Pfaffenbach/Reuters

САД морају да признају да је максималистичка дефиниција интереса у украјинском рату довела до политике која штети другим америчким циљевима. Треба нам излазна стратегија

Након нешто више од годину дана, рат у Украјини изгледа много боље по Украјину него што је већина предвиђала. Руски покушај да потчини свог суседа доживео је неуспех. Украјина остаје независна, суверена, функционална демократија која контролише око осамдесет пет одсто територије коју је контролисала пре руске инвазије 2014. године. У исто време тешко је бити оптимистичан у погледу тога куда рат води. Људски и економски губици, који су већ сада огромни, извесно ће расти пошто се и Москва и Кијев спремају за нове потезе на бојном пољу. Нумеричка предност руске војске по свој прилици ће јој омогућити да се супротстави бољој украјинској оперативној вештини и вишем моралу, као и западној помоћи која је на располагању овој земљи. Према томе највероватнији исход сукоба није потпуна украјинска победа већ крвава пат позиција.

Кад се све узме у обзир, позиви на дипломатско окончање сукоба су очекивано све гласнији. Међутим, пошто и Москва и Кијев и даље указују да ће наставити борбу, још увек нису сазрели услови за преговоре и постизање мировног споразума. Русија делује одлучно да заузме већи део Донбаса. Украјина по свој прилици припрема напад којим би пресекла копнену везу између Донбаса и Крима, чиме би, према речима украјинског председника Владимира Зеленског, створила услове за потпуно потискивање руских снага и обнову територијалног интегритета.

Западу је потребан приступ који признаје овакву реалност без жртвовања сопствених принципа. Најбољи пут напред јесте двофазна стратегија чија је прва фаза усмерена на јачање украјинских војних капацитета а потом, кад се ратна дејства смире поткрај године, довођење Москве и Кијева за преговарачки сто. Запад би могао да почне тако што би сместа повећао доток наоружања Украјини, како количине тако и квалитета послатог материјала. Циљ би био јачање украјинске одбране уз извођење предстојеће контраофанзиве што је успешније могуће, чиме би Русији били нанети тешки губици и тиме ограничене војне могућности Москве, што би је учинило вољнијом да озбиљно размишља о преговорима пошто би се суочила са растућим ограничењима како у погледу сопствене расположиве живе силе, тако и у погледу помоћи са стране.

Рат неће стати

Други део стратегије Запада требало би да буде да се касније током ове године предложи план и следствени преговарачки процес усмерен према трајном окончању сукоба. Овај дипломатски гамбит могао би да не успе. Чак и да Русија и Украјина наставе да трпе знатне губитке, једна или чак обе зараћене стране можда ће радије желети наставак борби. Али будући да ће трошкови рата и могућност да он западне у пат позицију расти, биће драгоцено деловати у правцу постизања трајног примирја, оног које би могло да спречи обнављање сукоба или – још боље – да оствари предуслове за трајни мир.

За сада, дипломатско решење овог сукоба није могуће постићи. Руски председник Владимир Путин по свој прилици страхује да би га, уколико сада пристане на мир, Руси могли окривити да је отпочео скупи и бесмислени рат. Штавише, руске снаге не контролишу у потпуности ниједну од четири области које је Москва унилатерално анектирала прошлог септембра; НАТО се увећао и ојачао а Украјина је више него икад отуђена од Русије. Путин по свој прилици верује да време ради за њега, рачунајући да може да поднесе економске санкције, које нису пригушиле руску економију, и да одржи високу подршку јавног мњења за вођење рата, који, према анкетама и истраживањима Левада центра, и даље подржава више од седамдесет одсто Руса. Путин сумња у отпорност Украјине и оних на Западу који јој пружају подршку, рачунајући да ће њихова одлучност ослабити. И сигурно рачуна да ће, како нови регрути буду улазили у борбу, Русија бити кадра да прошири своје територијалне добитке, што ће му омогућити да у тренутку окончања сукоба тврди како је знатно проширио руску територију.

Украјина такође није расположена за нагодбу. И вођство земље као и јавност разумљиво теже за повратком контроле над целокупном територијом коју је Русија окупирала од 2014. године, укључујући Крим. Украјинци такође желе да позову Москву на одговорност за разне злочине које су починиле руске снаге и да је присиле да плати огромне трошкове реконструкције. Осим тога, Кијев има добре разлоге за сумњу у Путинову приврженост поштовању било ког мировног споразума. Уместо очекивања дипломатске интервенције од стране Запада, украјински лидери траже више војне и економске помоћи. САД и Европа обезбеђују велику количину обавештајних података, обуку и војну опрему, али се уздржавају од давања војних система још већег капацитета, страхујући да ће, уколико то учине, изазвати још снажнију руску ескалацију, да ли путем употребе нуклеарног оружја у Украјини или циљаним нападом на трупе или територију неке од чланица НАТО.

Још оружја

Иако је Вашингтон у праву што пажљиво мотри ризик ескалације, његова забринутост је пренадувана. Западна политика је заробљена између циљева да спречи катастрофални неуспех (који би подразумевао слабо наоружану Украјину у потпуности потчињену Русији) али и катастрофални успех, који би значио претерано наоружану Украјину која би у тој мери сатерала Путина уза зид да он не би имао избора осим да ескалира. Али тешко је видети шта би Русија добила ескалацијом. Проширење рата нападом на неку чланицу НАТО не би било у руском интересу, с обзиром да се земља тешко носи и са самом Украјином. Руске снаге су озбиљно ослабљене након годину дана вођења рата. Исто тако коришћење нуклеарног оружја не би донело смислену предност. Нуклеарни напад би по свој прилици изазвао да се НАТО директно укључи у рат и да десеткује руске позиције у Украјини. Такође би могао да отуђи Кину и Индију, које су обе упутиле упозорење Русији против употребе нуклеарног оружја.

Али слаба вајда од коришћења нуклеарног оружја није једини разлог због којег Запад не би требало да поклене пред руским претњама; јер уколико би се подлегло нуклеарној уцени то би упутило сигнал другим државама да такве претње дају ефекат, што би нашкодило агенди против ширења нуклеарног наоружања и ослабило нуклеарно одвраћање. Кина би, на пример, могла да закључи да би нуклеарна претња одвратила САД од одбране Тајвана у случају кинеског напада.

Стога је дошло време да Запад престане да се самообуздава и да пошаље Украјини тенкове, ракете дугог домета и друго наоружање које јој је потребно да поврати што је могуће већу територију у предстојећим месецима. Европске државе почеле су да испоручују тенкове „леопард“ а САД су се обавезале да ће испоручити 31 тенк типа „абрамс“, који би требало да пристигну ове јесени. Али обе стране Атлантика требало би да повећају обим и брзину испорука. Више тенкова би повећало способност украјинских снага да се пробију кроз руске одбрамбене линије на југу Украјине. Ракете дугог домета – односно Армијски тактички ракетни системи (Army Tactical Missile System, скраћено ATACMS), које су САД до сада одбијале да испоруче – омогућиле би Украјини да делује против руских положаја, командних места и складишта муниције дубоко на територији под руском контролом, што би трасирало пут за успешнију украјинску офанзиву. Америчка војска би такође требало да отпочне обуку украјинских пилота за летове на авионима Ф-16. За ову обуку потребно је време, али уколико се почне сада то ће омогућити САД да испоручи напредне авионе када пилоти буду спремни, што би била порука Русији да је украјински капацитет за вођење рата све већи и већи.

Ипак ћорсокак

Међутим, какву год предност да донесе западно наоружање, мало је вероватно да ће променити фундаменталну реалност која упућује да ће овај рат запасти у пат позицију. Наравно, могуће је да се наредна украјинска офанзива покаже изванредно успешном и да омогућити Кијеву да поврати све окупиране територије, укључујући и Крим, што би био потпуни руски пораз. Али такав исход је мало вероватан. Чак и уколико Запад повећа своју војну помоћ, Украјина по свој прилици неће успети да савлада руске снаге. Њој понестају војници и муниција, а економија наставља да се урушава. Руске снаге су укопане и пристижу им нови регрути.

Штавише, уколико руска војна позиција постане критична, прилично је вероватно да ће Кина обезбедити оружје Русији, директно или преко трећих земаља. Кинески председник Си Ђинпинг донео је важну, дугорочну одлуку да се клади на Путина и он неће остати по страни уколико Русија почне да трпи одлучујуће губитке. Сијева посета Москви у марту снажно наговештава да је Си дуплирао улог на пријатељство са Путином, и да од њега не одступа. Си такође може проценити да обезбеђивање војне помоћи Русији носи тек умерени ризик. На крају крајева, његова земља је већ у процесу раздвајања од Запада, а политика САД према Кини биће све чвршћа, без обзира на то колико Пекинг подржава Москву.

Иако ће увећање војне помоћи украјинским снагама допринети њиховом циљу да остваре напредак на бојном пољу, могућност да Кијев у потпуности поврати територијални интегритет ипак није на видику. Касније у току ове године вероватно ће доћи до затишја дуж новиустановљене линије фронта. Кад се то деси, намеће се очигледно питање: шта даље?

Након пат позиције

Настављање по старом нема смисла. Чак и из украјинске перспективе не би било мудро ићи на потпуну војну победу која би се могла испоставити као Пирова. Украјинске снаге већ су претрпеле преко 100.000 жртава и изгубиле многе од својих најбољих војника. Украјинска економија је пала за неких тридесет одсто, стопа сиромаштва је нагло скочила а Русија наставља да бомбардује објекте виталне инфраструктуре. Око осам милиона Украјинаца је напустило земљу, уз још неколико милиона који су интерно расељени. Украјина не би требало да ризикује самоуништење како би остварила циљ који је вероватно ван њеног домашаја.

Кад се сезона борби приведе крају, САД и Европа такође имају добре разлоге да напусте своју прокламовану политику подршке Украјини „колико год да је потребно“, како је то формулисао амерички председник Џозеф Бајден. Опстанак Украјине као суверене и безбедне демократије је приоритетан, али постизање овог циља не изискује да земља поврати потпуну контролу над Кримом и Донбасом у кратком року. Нити би Запад требало да брине да ће инсистирање на примирју пре него што Кијев поврати сву своју територију изазвати крах међународног поретка заснованог на правилима. Западна одлучност већ је пореметила руско настојање да потчини Украјину, задала Москви одлучујући стратешки пораз и показала ревизионистички расположеним актерима да покушај територијалне експанзије може бити скуп и фрустрирајући подухват. Од кључне је важности умањити руске добитке и показати да се агресија не исплати, али овај циљ мора бити изваган у односу на остале приоритете.

Реалност показује да наставак опсежне подршке Кијеву носи велики стратешки ризик. Рат је нарушио западну војну спремност и исцрпео је залихе наоружања; одбрамбена индустријска база не може да се носи са украјинским потребама опреме и муниције. Земље НАТО-а не могу да искључе могућност директног војног сукоба са Русијом, а САД морају да се припреме и за потенцијалну војну акцију у Азији (да одврате или одговоре на било какав кинески потез против Тајвана) и на Блиском истоку (против Ирана или терористичких организација).

Рат такође намеће велике издатке глобалној економији. Нарушио је ланце снабдевања, доприносећи високој инфлацији и несташици енергије и хране. Организација за економску сарадњу и развој (Organization for Economic Cooperation and Development) процењује да ће рат смањити светски учинак за 2,8 хиљаде милијарди долара 2023. године. Од Француске преко Египта до Перуа, економске тешкоће изазивају политичке немире. Рат је такође поларизовао међународни систем. Како геополитичко ривалство између западних демократија и кинеско-руске коалиције указује на повратак поделе света на два блока, велики део остатка света гледа са стране, бирајући радије да остану несврстани него да бирају стране у новом добу источно-западног ривалства. Поремећаји изазвани украјинским ратом осећају се широм света.

Уколико се ово узме у обзир, ни Украјина ни њени НАТО помагачи не могу западно јединство узимати здраво за готово. Америчка одлучност је кључна за европску издржљивост, али Вашингтон се суочава са све већим политичким притиском да смањи потрошњу, обнови војсну спремност и појача своје капацитете у Азији. Након што су републиканци преузели већину у Представничком дому, Бајденовој администрацији ће бити теже да обезбеђује знатније пакете помоћи Кијеву. Политика према Украјини би могла значајно да се промени уколико се републиканац усели у Белу кућу после председничких избора 2024. године. Време је да се припреми план Б.

Обезбедити сагласност

Уколико се узме у обзир највероватнија опција како ће се рат даље развијати, САД и партнери би требало да већ сада почну са формулисањем дипломатског решења. Чак и у тренутку док чланице НАТО-а повећавају војну помоћ предстојећој украјинској офанзиви, Вашингтон би требало да отпочне консултације са европским савезницима и са Кијевом о дипломатској иницијативи која би била покренута касније ове године.

Према овом приступу, присталице Украјине на Западу требало би да предложе примирје када предстојећа украјинска офанзива изгуби замајац. У идеалном случају и Украјина и Русија би требало да повуку своје трупе и тешко наоружање од нове линије фронта, чиме би практично створили демилитаризовано подручје. Неутрална организација – било Уједињене нације или Организација за европску безбедност и сарадњу – би послала своје посматраче да надгледају и спроводе прекид ватре и повлачење. Запад би требало да ради и са другим утицајним државама, укључујући Кину и Индију, да подрже предлог о успостављању примирја. Овакав потез би учинио дипломатску акцију компликованијом, али одобровољење Пекинга и Њу Делхија би додатно притиснуло Кремљ. У случају да Кина одбије да подржи примирје, позив на „дипломатску офанзиву“ који је упутио Си биће раскринкан као пуко позирање.

Под претпоставком да се примирје одржи, уследили би мировни преговори. Ови преговори требало би да се одвијају на два паралелна колосека. На једном би били директни разговори између Украјине и Русије, потпомогнути међународним посредницима, о условима мировног споразума. На другом колосеку, НАТО савезници отпочели би стратешки дијалог са Русијом о контроли наоружања и обухватнијој европској безбедносној архитектури. Путинова настојања да поништи постхладноратовски безбедносни поредак обила су му се о глави и додатно оснажила НАТО. Али ова реалност само појачава потребу да НАТО и Русија отпочну конструктивни дијалог како би спречили нову трку у наоружању, обновили контакте између две војске и разрешили питања која изазивају забринутост код обе стране, укључујући спречавање ширења нуклеарног наоружања. Разговори у формату „два плус четири“ који су помогли окончање Хладног рата представљају добар преседан за овај приступ. Источна и Западна Немачка преговарале су директно о свом уједињењу, док су САД, Велика Британија, Француска и Совјетски Савез преговарали о широј безбедносној архитектури након окончања Хладног рата.

Уколико Украјина успе да оствари добитке на бојном пољу овог лета, може се претпоставити да ће Путин на предлоге о примирју и мировном споразуму гледати као на излазну стратегију. Да би овај приступ за њега био још примамљивији, Запад би могао да понуди делимично попуштање санкција у замену за руску спремност да се поштује примирје, да се сагласи са успостављањем демилитаризоване зоне и да у конструктивном духу учествује у мировним преговорима.

Замисливо је да Путин одбаци предлог примирја или да га прихвати само да би обновио своје војне снаге и касније обновио војну иницијативу да освоји Украјину. Али мало тога би се изгубило ако се испита спремност Москве на компромис. Без обзира на руски одговор, Запад би требало да настави да пружа Украјини војну помоћ која јој је потребна за обрану као и да осигура да прекид борбених дејстава не буде у руску корист. А уколико Русија одбаци примирје (или га прихвати а потом прекрши), њена непопустиљивост продубиће дипломатску изолацију, оснажити режим санкција и појачати подршку Украјини у САД и Европи.

Један од могућих исхода је да се Русија сагласи са примирјем како би осигурала територијалне добитке, али да истовремено не покаже намеру да конструктивно приступи преговорима о трајном миру. Претпоставимо да би Украјина у те преговоре ушла са захтевима који се односе на њене основне приоритете: успостављање граница из 1991. године, ратне репарације и процесуирање одговорних за ратне злочине. Но, пошто би Путин свакако одбацио овакав предлог без размишљања, дошло би до дуготрајне дипломатске пат позиције, што би ефективно довело до новог замрзнутог конфликта. У најбољем случају примирје би се одржало, што би довело до статуса кво попут оног који се одржава на Корејском полуострву и који углавном стабилно функционише без формалног мировног споразума већ седамдесет година. Кипар је на сличан начин подељен али стабилан током више деценија. Ово није идеални исход али је пожељнији од интензивног ратног сукоба који траје деценијама.

Убеђивање Кијева

Убеђивање Кијева да се прикључи примирју и неизвесним дипломатским напорима могло би бити не мање изазовно него приволети Москву да ово учини. Многи Украјинци ће овај предлог видети као издају, страхујући да би линија успостављеног примирја постала нова фактичка граница. Зеленски би морао драматично да смањи своје ратне циљеве након што је у првим месецима рата обећао победу – што није лак задатак чак ни за најталентованије политичаре.

Но, у овом предлогу би много тога могло бити привлачно Кијеву. Чак и ако се борбе окончају замрзавањем нове линије контакта између Русије и Украјине, од Кијева се не би тражило да одустане од циља да поврати целокупну територију, укључујући Крим и Донбас. Уместо тога, план би подразумевао да се одложи решење статуса земље и грађана који се још увек буду налазили под руском окупацијом.

Кијев би у овом сценарију одустао од покушаја да поврати окупиране територије на бојном пољу, што је гамбит који би га скупо коштао али би по свој прилици био неуспешан, а уместо тога би се сагласио да се за обнову територијалног интегритета бори на дипломатском плану. Овакав дипломатски продор би био могућ тек онда када Владимир Путин више не буде на власти. У међувремену, западне владе би могле да обећају потпуно уклањање санкција против Русије и нормализацију односа са том земљом ако Москва потпише мировни споразум који је прихватљив Кијеву.

Ова формула комбинује стратешки прагматизам са политичким принципима. Мир у Украјини не сме бити талац ратних циљева који, колико год били морално оправдани, нису оствариви. У исто време Запад не би требало да награди руску агресију тиме што би присилио Украјину да трајно прихвати насилно отимање територије. Решење је у окончању ратних дејстава и одлагању питања формалног одређивања својине над територијом која се налази под руском окупацијом.

Чак и ако се постигне примирје и покрене дипломатски процес, НАТО би требало да настави са наоружавањем Украјине, уклањајући било какву сумњичавост у Кијеву да ће украјинска сагласност са дипломатским процесом значити обуставу војне помоћи. Штавише, САД би требало да јасно ставање до знања Путину да ће, уколико једнострано буде кршио примирје, Вашингтон предузети даље кораке у додатном наоружавању Украјине и уклонити ограничења на украјинску способност да делује против војних позиција у Русији са којих се врше напади. Уколико се Путин оглуши о јасну прилику да се оконча рат, западне владе ће обновити подршку јавног мњења за обезбеђивање додатне помоћи Украјини.

Као још један уступак Украјини, Запад би могао да понуди формализацију безбедносног савеза. Иако је мало вероватно да ће НАТО понудити чланство Украјини –  за сада изгледа да у оквиру савеза није могуће постићи консензус – један део чланица НАТО, укључујући и САД, могао би са Украјином да закључи безбедносне споразуме који би тој земљи обезбедили адекватна средства за самоодбрану. Овај безбедносни споразум, иако би био слабији од челичних безбедносних гаранција, могао би да подсећа на израелске безбедносне везе са САД или на односе Финске и Шведске са НАТО пре њихове одлуке да се прикључе савезу. Овај пакт би такође могао да укључи одредбу сличну члану четири НАТО савеза који омогућава позив на консултације када било која чланица процени да су јој угрожени територијални интегритет, политичка независност или безбедност.

Уз овај безбедносни споразум, ЕУ би могла да определи дугорочну економску подршку и да предложи путању за чланство у ЕУ, гарантујући Украјини да је на путу ка пуноправном чланству у Унији. И у најбољим околностима, пред Украјинцима су тешки дани; чланство у ЕУ би им било светло на крају тунела које заслужују да виде.

Чак и уз свебове подстицаје Украјина би и даље могла да одбије позив на примирје. То не би био први пут да савезник који зависи од америчке помоћи одбије да се повинује притиску да ограничи циљеве. Али уколико Кијев то заиста и учини, политичка реалност је таква да подршка Украјини у САД и Европи није одржива, посебно уколико Русија прихвати предлог о примирју. Украјина би имала мало маневарског простора осим да се приклони политици која јој обезбеђује економску и војну подршку нужну да осигура територију под својом контролом – што представља огромну већину земље. Штавише, Запад би наставио да користи санкције и дипломатске притиске са циљем да се поврати украјински територијални интегритет – али за преговарачким столом, а не на бојном пољу. 

Излазна стратегија

Током више од годину дана Запад је допуштао Украјини да одређује критеријуме победе и да поставља ратне циљеве Западу. Ова политика, без обзира да ли је била смислена у време почетка рата, сада се исцрпела. Она није мудра, с обзиром да се украјински циљеви сукобљавају са другим западним интересима. И није одржива, с обзиром да се трошкови рата гомилају, а западна јавност и политичари све више презају од пружања додатне помоћи. Као глобална сила, САД морају да признају да је максималистичка дефиниција интереса у овом рату довела до политике која је све више у супротности са другим америчким приоритетима.

Добра вест је да постоји одржива излазна стратегија из овог ћорсокака. Запад би требало да учини више да помогне Украјини да се одбрани на бојном пољу, доводећи је у што је могуће бољу позицију за преговарачким столом касније ове године. У међувремену, Вашингтон би требало да одреди дипломатску путању која би осигурала безбедност и одрживост Украјине у де факто установљеним границама – док истовремено ради на обнови територијалног интегритета земље на дуги рок.

Овај приступ ће некима бити превише, а другима премало. Али за разлику од алтернатива, он има предност да оно што се жели усклађује са оним што је изводљиво.

 

Ричард Хас је председник Савета за спољне послове
Чарлс Капчан виши сарадник у Савету за спољне односе и професор међународних односа на Универзитету Џорџтаун

 

Извор Forrein Affairs

 

Насловна фотографија: Kai Pfaffenbach/Reuters

standard.rs, Ричард Хас, Чарлс Капчан
?>