ОДЛАЗАК ХЕЛМУТА КОЛА: „Ујединитељ“ који је растурио Југославију

Немачка је изгубила Хелмута Кола, политичара „старе гарде“, оца немачког јединства после пада Берлинског зида и моћног саговорника многих тадашњих лидера, од Роналда Регана и Џорџа Буша Старијег, преко Франсоа Митерана и Маргарет Тачер, до Михаила Горбачова.

Управо Горбачову је он једном, док су увече, на изненађење заљубљених парова, шетали парком у бившем главном граду Бону, рекао да је немачко уједињење сигурно, као што Рајна сигурно тече ка мору, а Горбачов му тада није противуречио…

Кол, рођен 1930. године у питомом Лудвигсхафену, који је са 17 година постао члан Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), на чијем челу је сада Меркелова, био је за Немце „канцелар суперлатива“.

У срцима Немаца остаће упамћен као „канцелар ујединитељ“ и државник хришћанских вредности и политичког визионарства, а у сећању грађана бивше Југославије као шеф Владе Немачке која је прерано и пре других европских земаља признала независност Словеније и Хрватске.

Кол, „канцелар рекордер“ са шеснаестогодишњом владавином од 1982. до 1998. године и „политички отац“ актуелне шефице Владе Немачке Ангеле Меркел, један је од најчешће помињаних немачких канцелара на просторима бивше Југославије…

И док су му Словенци и Хрвати исказивали захвалност, дотле су неки немачки интелектуалци говорили да ће историја једног дана, ипак, поставити питање о одговорности Колове Владе због сукоба у Босни и наставка распада Југославије.

Колови савременици, међутим, то негирају, тврдећи да се Немачка придржавала европских одлука, а приче о преурањеном признању приписују немачкој левици, која је, кажу, осећала повезаност са Југославијом.

Пре одлуке о признању, Немачка се одлучно заузимала за опстанак Југославије, кажу Колови савременици и указују да је 1991. године, када је постало јасно да Слободан Милошевић жели „велику Србију“, на предлог Француске основна Бадинтерова комисија, а затим је Савет министара ЕУ најавио да ЕУ мора да покрене процес признавања, ако се у року од два месеца не пронађе мирно решење.

Тај рок истекао је почетком децембра 1991. године, а Немачка је на седници Владе 19. децембра 1991. године, последњој у тој години, одлучила да ће признати Словенију и Хрватску 15. јануара 1992. године, подсећали су Колови сарадници, наглашавајући да се Кол на тај начин придржавао заједничке европске одлуке.

Политичар златних и лоших времена

Он је свакако био политичар огромног искуства из „златних“, али и лоших времена и државник који је регион бивше Југославије увек сматрао важним.

За Кола се каже да је имао праву меру и знао да пусти проблеме мало да „одстоје“, пре него што „нестану“, а када је реч о немачком уједињењу, најзначајнијем догађају новије европске политичке историје, ту је Колов осећај за немачки национални интерес и начин реализације неоспоран. Сам Кол је у сећањима на те дане говорио да „осећа захвалност и радост што је уопште могао то да доживи и у томе учествује“ и што је, „а то се често заборавља, све постигнуто без проливања крви“.

У својој ЦДУ Кол је имао критичаре, али и оне који су га „ковали у звезде“, а међу онима који су га волели, били су, кажу аналитичари, и Руси немачког порекла.

Колов пад започео је 1998. године у афери о донацијама његове ЦДУ, у којој Колова кривица није доказана. Ангела Меркел, која је важила за његову „политичку ћерку“, прва се тада, кажу савременици, хладнокрвно дистанцирала од њега.

Сам Кол је, међутим, говорио да он никада није имао интерес за обрачун, а медији пишу да је између Меркелове и њега „пут утабан“. Недавно је, међутим, у једној спорној књизи бивши Колов биограф, новинар Хериберт Шван написао да је Кол рекао како Меркелова нема појма и како чак није знала правилно да се служи ножем и виљушком, а ту се нашло и да је о Горбачову говорио као о пропалом председнику, а о бившем немачком шефу државе Кристијану Вулфу као о нули и издајнику.

Улога евра у паду Кола

Осим финансијске афере у ЦДУ, Коловом паду допринео је и — евро.

Када су 2. маја 1998. године шефови држава и влада ЕУ, међу њима и Кол, донели одлуку о увођењу евра, њему је, изгледа, било јасно да је деловао против воље једног широког слоја Немаца, навикнутих на „немачку марку“ и да га то може коштати бирачких гласова. Неколико месеци касније, у септембру исте године, Кол је изгубио савезне изборе од бившег канцелара Герхарда Шредера.

У време евра и дужничке кризе на Колов рачун стизале су критике и то од његових демохришћана који су говорили да су њему рокови, изгледа, били важнији од стабилности.

За његове политичке одлуке говорило се да почивају на фундаменту вредности, обележених ратом који је преживео, али и успехом, одговорношћу, обновом и помирењем, социјалним категоријама.

Колова „политичка домовина“ била је ЦДУ — партија, како се каже, слободе, немачког јединства и европске интеграције, а он се, у традицији првог послератног канцелара Конрада Аденауера, у спољној политици залагао за даље повезивање Немачке са Западом, а пријатељство са Америком сматрао је делом немачког државног резона.

Када је, међутим, реч о унутрашњој политици, рецимо о односу према странцима у Немачкој, Кол је пре пар година, када је већ био далеко од политике, изазвао реакцију Турака, али и рођеног сина, када се сазнало да је у Бону 1982. године, у разговору са Тачеровом рекао да се Турци не интегришу добро и да у наредне четири године жели да преполови њихов број у Немачкој.

Колов син, Петер, привредник ожењен Туркињом, критиковао је свога оца због изјава од пре више деценија и рекао да и ЦДУ мора да прихвати актуелну реалност да је Турска једна од најважнијих немачких партнера за будућност, а и његов други син Вилхелм имао је обрачуне са оцем.

Самоубиство супруге и 30 година млађа жена

Колова жена Ханелоре Кол 2001. године је извршила самоубиство, пошто је боловала од ретке болести — алергије на светлост — и била присиљена да живи у мраку.

Кол је привукао пажњу Немаца када се пре неколико година оженио тридесетак и више година млађом Мајке Рихтер. Неупућени су се тада чудили, а упућени тврдили да другачије није ни могло да буде и да би за старог конзервативца, какав је био Кол, свака друга опција, осим часне женидбе, била неприхватљива.

Колова женидба изазвала је, изгледа, несугласице у породици, и синови, судећи према медијима, нису пуно држали до маћехе о којој се писало као о чуварки Колових мисли и жени која говори уместо њега и склања са пута све оне који покушавају да му се приближе, а чак се постављало и питање да ли је старац Кол затвореник сопствене супруге, чија је борба за његову политичку заоставштину већ позната.

Кол је последњих година једва могао да говори, тако да су медији писали о трагедији да је човек, који је речима ковао историју, практично остао нем.

Тагови: Југославија, Хелмут Kол