Николај Патрушев: Паразитска пирамида Запада се заљуљала

фото: Artyom Ivanov/TASS

Човечанство је ушло у критично доба, у нови период историје света. Није то само питање промене светског поретка, форматирања система међународних односа или еволуирања доктрина и вредности које прожимају архитектуру света. Данас се догађају дубоке, истински тектонске промене.

Пред нашим очима, западноцентрични колонијални светски поредак – који је изникао из епохе крсташких ратова и обликовао се током великих географских открића – трпи последњи лом. Управо су тада положени темељи западног модела цивилизације, која је по својој природи предаторска и у различитим облицима постоји до данас.

У оквирима овог модела, уска група држава изградила је пирамиду, смештајући себе на њен врх и додељујући себи ексклузивну моћ. Како је ова пирамида паразитизма дизајнирана и коме је сваки њен спрат додељен – јасно се види из поделе света на 1) развијене државе, 2) државе у транзицији и 3) државе у развоју, која је прихваћена у савременој пракси Запада. Суштина овог система је једноставна: свако ко је на нижем спрату мора беспоговорно и малтене љубазно да преда спрату изнад сопствене ресурсе: материјалне, финансијске, интелектуалне и људске. Ми у ствари имамо посла са вишеслојном паразитском суперструктуром глобалног обима.

Власт крупног капитала

Реч „паразит” на грчком заправо значи „сунђер”. У античкој Грчкој, ово је био назив за преваранте који би стицали поверење богатих грађана, па би лукавошћу, неретко и силом, преузимали њихове домове. На исти овај начин су се понашале и силе Запада, остварујући доминацију кроз примену најбруталнијих и најнехуманијих метода.

Историја познаје многе примере. Европско освајање Новог света пратио је геноцид домородаца. Преко 15 милиона робова отето је из Африке –као резултат њене поделе и пљачке – и одведено у Америку, претежно у САД. Исисавање ресурса из Јужне и Југоисточне Азије у огромним количинама, „опијумски ратови” у Кини и друге сличне операције остају у сећању.

При свему томе, колонијално-империјалистичке пројекте планирали су и имплементирали пре свега носиоци приватног капитала: трговци, предузетници, акционарска друштва и корпорације које су биле моћније од многих земаља, и које су поседовале сопствене војске и морнарице.

Данас су источно-индијске компаније (мисли се на трговинске компаније које су различите европске државе формирале током колонијалне ере, најпре ради успостављања трговинских односа, а потом и ради успостављања војно-политичке контроле територија индијског субконтинента и Азије, прим. прев.) и колонијалне администрације замењене транснационалним корпорацијама, чији ресурси превазилазе потенцијал већине земаља света.

Политику у земљама Запада не обликују изабране власти, него исти тај крупни капитал. Амерички произвођачи оружја одавно се осећају као владари Пентагона, а њихове колеге из информационих џинова попут Гугла, Мете (бивши Фејсбук, прим. прев), Епла, Мајкрософта и Амазона чак ни не покушавају да сакрију како технологије за прикупљање личних података користе зарад сопствених циљева, успостављајући друштвену контролу широм света.

Конгломерат приватних банака познат као Федерлане резерве САД (ФЕД) је кредитор-зајмодавац америчкој влади, која заузврат навлачи читав свет на „доларску иглу”. Вашингтон наставља да свесно, премда насилно, увећава национални дуг, који је већ премашио 32,5 билиона долара. Један за другим, председници ФЕД-а хвалишу се како САД могу да отплате било коју позајмицу јер могу да штампају неограничену количину новца.

Инструменти доминације

Зарад глобалне доминације, Запад користи директан војни утицај, претње силом, „приватизацију” елита, „обојене револуције”, подстиче тероризам и екстремизам. Стога, континуирана експанзија Северноатлантске алијансе заправо пружа САД прилику да апсорбују земље и лише их њихове независности у одбрани сопствених националних интереса.

Дволичност НАТО-а не може се сакрити било којим изговором. Годинама су НАТО чланицама пуна уста мира, док истовремено нападају или прете ратом било којој земљи која се не слаже са америчком политиком. Војна моћ НАТО-а користи се за очување хегемоније Запада, економско тлачење и политички притисак против државе које не представљају војну претњу за алијансу. За седам деценија, НАТО чланице учествовале су у преко 200 војних сукоба широм света.

Треба истаћи и да су у пракси НАТО војске заправо колонијалне трупе Америке. Уколико је то неопходно, Вашингтон ће лако послати трупе неке друге земље чланице Алијансе у кланицу, без ризика по животе представника „изузетног” америчког народа.

Међународни тероризам – који је у свом садашњем облику директна алатка за промоцију утицаја атлантиста – на истој је тој линији. Готово све садашње водеће терористичке групе су створиле, опремaле и финансирале обавештајне службе Запада, имплементирајући одлуке политичког руководства њихових земаља.

Главни узрок данашње мигрантске кризе такође су сукоби које су изазвали западњаци и њихова вековна предаторска политика према државама Блиског Истока, Азије, Африке и Латинске Америке.

Шеме по којима транснационални организовани криминал функционише данас такође нису нове. Енглеска, Француска, Шпанија, Португал и САД никада нису презале од коришћења услуга пирата и других бандита за остварење својих политичких и економских циљева. А сав плен је депонован на Западу.

Идеологија супериорности

Психолошки утицај на становнике других земаља и континената постао је ефектан не-војни метод јачања западне доминације. Вековима су професионални пропагандисти Старог света конструисали аргументацију према којој не само да они доносе добро другим народима, него наводно то чине у добротворној форми, малтене на сопствену штету.

Сви памте редове Радјарда Киплинга о „бремену белог човека”, које се, према његовим речима, састоји од слања „својих најбољих синова у помоћ смркнутим племенима”. Није, међутим, тако опште познато да су неке од енглеских колонија – попут Аустралије – изворно коришћене само за прочишћење метрополе од криминалаца и маргинализованих људи.

Концептуално оправдање колонијализма отелотворено је у тзв. научном расизму, створеном при преласку из 19. у 20. век у Енглеској и САД. Његове теорије објашњавале су неопходност старатељства „супериорних” раса над „инфериорним” расама, кроз аргументацију о физичкој и интелектуалној неједнакости људских раса.

Идеологија сопствене супериорности над другим народима и цивилизацијама негована је у западним друштвима вековима, а и даље им је блиска. Управо са тих позиција Запад посматра Русију. Уплашени њеном величином и снагом, гладни њених богатстава, западњаци су одувек настојали да ослабе нашу земљу и отму њене ресурсе. Стога, чињеница да је са почетком Специјалне војне операције у Украјини Запад погодио талас русофобије уопште не чуди.

Постоји још један аспект. Запад перципира Русију као сталну претњу. На крају крајева, демонтажа колонијалног система започета је након Другог светског рата под директним утицајем достигнућа и победа Совјетског Савеза. Тада су западне метрополе изгубиле директну контролу над својим поседима, а десетине земаља широм света стекле су независност. Последица тога је да су колонизатори морали да се преоријентишу на механизме и методе индиректне присиле: увлачење нових земаља у политичке и војне блокове, подмићивање локалних елита, економско и технолошко поробљавање и експлоатацију ресурса других народа кроз скривене шеме. Губици су били енормни, па ово није нашу земљу учинило вољеном на Западу.

Данас, читав арсенал доступних средстава користи се против Русије. То нису само претње санкцијама, него и хиљаде информационих ресурса под њиховом контролом, као и вишеслојни систем обраде јавног мњења, базиран на широкој мрежи иностраних PR агенција, направљеној тако да ствара разлоге за покретање опаких информативних кампања широм света. У том смислу треба напоменути да војне способности саме по себи, чак ни напредне нуклеарне ракетне способности, нису довољне за одбрану против геополитичке агресије Запада. Важно је супротставити јој се организовано, у широкој бици за умове и срца.

Колапс СССР-а пореметио је баланс моћи, а борци за доминацију похитали су да искористе ову прилику за јачање свог диктата над остатком света. Данас, САД и Европа троше енормне ресурсе како би у специјализованим едукативним центрима пронашли и образовали тзв. „младе демократске лидере”, који ће потом бити коришћени за организовање државних удара ради успостављања режима зависних од Запада у некада независним државама. Постало је опште место за „лидере” обучаване на овај начин да се покажу као обичне лутке које новац и упутства добијају од ЦИА, МИ6 и других обавештајних служби Запада.

Западњаци стичу додатни утицај укључивањем у програме обуке и обећавајућих менаџера и представника органа реда, који потом постају проводници штетних идеја које подривају националне интересе њихових земаља. Последњих година, стотине сарадника страних обавештајних служби и других лица укључених у организовање обавештајних и субверзивних активности против наше земље и наших стратешких партнера идентификовано је и неутралисано.

Како су њихови напади одбијени, САД и њихови савезници окренули су се тактици уништавања постојеће безбедносне архитектуре света која функционише већ годинама. Игноришући циљеве и принципе Повеље УН, настоје да замене међународно право „поретком заснованим на правилима” која сами дефинишу. У својим неоколонијалним аспирацијама, Запад покушава да уништи оне најважније интеграционе асоцијације које су изван његове контроле: АСЕАН, ШОС, БРИКС, ЗНД, Евроазијску економску унију и друге, држећи се старог циља претварања независних држава у своје вазале.

Мизантропске идеје

Амерички политички кругови убедили су себе у наводну месијанску судбину Америке да влада светом кроз насилну спољну политику, без освртања на било чије интересе. Активно се мешају у унутрашње процесе широм Латинске Америке, Африке и Азије, док граде нова савезништва за себе. Међу њима су трилатерално партнерство АУКУС са Великом Британијом и Аустралијом и троугао САД-Јапан-Јужна Кореја – који су усмерени против Кине, Русије, Северне Кореје и других земаља региона које не желе да се повинују вољи Вашингтона.

У азијско-пацифичкој регији, Бела кућа је опседнута идејом формирања безбедносне мреже у којој ће Токио имати значајно место. Постоје планови да се успостави грана НАТО за азијско-пацифичку регију. Сарадња са Енглеском се интензивира како би се употребио потенцијал њених обавештајних служби, технолошких достигнућа и интеграције њених оружаних снага у текуће америчке операције. Вашингтон не може да се одрекне ни идеје „филијале” НАТО пакта на Блиском истоку.

Експанзија америчке војне машинерије је праћена наметнутим ресетовањем менталитета и духовности становништва у свим земљама у којим Англосаксонци настоје да прошире свој утицај. Лажне идеје и вредности се систематски и компулзивно убацују у јавну свест да би се консолидовала неоколонијална власт Запада.

Пре свега, то су идеје глобализма – комплетне супротности патриотизму, које не уважавају разноврсност култура и начина живота, а осмишљене су тако да натерају све земље и народе да се сврстају под конзумеристички барјак западне цивилизације. Поред тога, ту је и већ испробана пропаганда лажних теорија о родној разноликости која измишља десетине родова и способност промене биолошких параметара особе на први хир или чак под присилом. Коначно, имамо развој и наметање сулудих псеудо-еколошких доктрина осмишљених са циљем правдања потребе радикалног смањења броја људи под слоганом очувања природе.

Култивише се псеудонаучни концепт трансхуманизма, према коме је човек посредничка карика између биолошког и социјалног развоја, што подразумева потребу његовог „унапређења”, готово на силу, кроз генетске модификације и фузију са технолошким системима. Истовремено, људима се представљају разне технократске теорије које оправдавају зависност људи од нових технологија и допуштају вештачкој интелигенцији да их контролише.

Залагање за антиљудске, заправо мизантропичне идеје, одавно је обележје западноевропских и америчких елита. Те доктрине су у ствари покушај Запада да очува своје раније користи и привилегије. Према томе, све државе и народи који не желе да прате ове опаке идеје, него желе да проповедају и бране свој пут – освештан хиљадама година искуства и традиције њихових предака – аутоматски се проглашавају за непријатеље подложне „ре-едукацији” свим средствима, укључујући и силу.

Зато је за већи део човечанства, који се не слаже са додељеном улогом „сточног фонда” Запада, битно да се уједини и заврши са неоколонијалном хегемонијом, да се коначно повуче из политичких, економских, друштвених и културних система под утицајем тзв. западне цивилизације. Сведочимо премештању центра економских активности са глобалног Запада на оно што се до сада називало земљама у развоју. Оне су већ премашиле и САД и Европу у погледу обима производње, нивоа инвестиција, темпа технолошког прогреса и раста квалитета живота становништва.

Пољуљана пирамида

Не чуди што су се, на почетку 21. века, у којем је много теже експлоатисати ресурсе, амерички, британски и европски глобалисти нашли у тешкој ситуацији, па се пирамида паразитизма пољуљала. Џепови борбе за слободу појавили су се у различитим деловима света.

Независне државе престале су да толеришу систематску пљачку. Формирали су се нови центри моћи на планети и они више не желе да се повинују хегемонији Англосаксонаца. Значајан део Евроазије, Кине, Индије, Југоисточне Азије, Латинске Америке, Африке и арапског света – све су то полови будућег светског поретка. У условима тврде конфронтације Русије са колективним Западом, тј. „вруће” фазе коју представља специјална војна операција у Украјини, процес њиховог формирања значајно се убрзао. Уверљива потврда тога долази у облику одбијања већине земаља света да се придруже антируским санкцијама.

Русија је постала центар привлачења свих оних који су спремни на отпор паразитизму Запада, јер ми нудимо алтернативни пут. Његове главне параметре рефлектује и ново издање Концепта спољне политике Руске Федерације. Отворени смо за сарадњу са свим конструктивним земљама, јавним и политичким снагама које су спремне да са нама корачају путем развоја, ударајући темеље новог, аутентично демократског мултиполарног светског поретка.

Већина земаља је спремна на заједнички труд у том циљу. Директна потврда тога је 11. међународни састанак високих представника надлежних за безбедносна питања, одржан у Русији у периоду од 23. до 25. маја ове године. Делегације из 101 земље и шест међународних организација учествовале су на форуму.

Конференција је одржана у тешким међународним околностима, у условима отворених притисака, у којима су амбасадори САД, Енглеске и Француске покушавали да натерају учеснике да одустану од путовања у Русију. Такве непријатељске акције нису никога изненадиле. Запад не прихвата формате организоване без његове водеће улоге, као ни билатералне и мултилатералне интеракције засноване на једнакости и међународном праву.

У њиховим говорима, учесници су истакли да је турбулентност процеса у савременом свету директна последица жудње колективног Запада и глобалних транснационалних корпорација да пониште обнову баланса и правде. Црвена линија била је теза да је најважнији принцип међународних односа узајамно поштовање и безусловно прихватање права других да бирају свој пут развоја и своју социјалну, политичку и економску структуру.

Још један пример. Дана 23. јуна ове године, први састанак секретара безбедносног савета Русије и Централноазијских земаља одржан је у Алма-Ати. Главни фокус састанка био је на заједничкој борби против последица неоколонијалне авантуре Запада у Авганистану, где су Англосаксонци – уз директно учешће НАТО-а – провели 20 година претварајући га у жариште тероризма, трговине наркотицима и екстремистичких идеологија.

Искуство одржавања таквих форума показује да већина земаља света увиђа деструктивну природу глобалне политике САД и њихових сателита, као и суицидност безумног потчињавања Западу. У јавним говорима наших партнера, у билатералним преговорима и разговорима иза затворених врата, исти лајтмотив се може чути: развој човечанства директно зависи од јачања мултиполарног света и очувања традиционалних моралних вредности.

Не треба да заборавимо да УН остају механизам дијалога и координације држава у питањима која захтевају заједничку акцију, а Повеља ове организације већ садржи принципе мултиполарности засноване на регионалном представљању. У том смислу, питање проширења Савета безбедности УН како би он обухватио и земље из Азије, Африке и Латинске Америке постаје све релевантније.

Данас је очигледно да су настали објективни предуслови за транзицију у овакав светски поредак, услед дубоке социо-економске и политичке кризе Западног света и рапидног развоја незападних друштава. Постоје и субјективни разлози, исказани у жељи одређеног броја играча да се изгради глобална архитектура новог типа – у којој неће бити места за поделу земаља и народа по класама, типовима и врстама.

Најважнији ресурс у супротстављању подметачинама модерних колонијалиста је историјско памћење које западњаци, упркос својим напорима, нису успели да избришу. Народи свих делова света памте векове жестоког угњетавања и нема те бајке о „цивилизаторској мисији белог човека” која може да избрише ужасе енглеског робовласништва, злочине Хитлерових нациста и њихових слугу. Нити ће бити заборављени Белгијанци који су одсецали удове становника Конга за казну, уколико не произведу довољно гуме, или Французи и Американци који су дивно острвао Хаити претворили у џиновски гето током два века нехумане пљачке.

Добро је познато да су уништење Либије, две кампање против Ирака и талас арапских „обојених револуција” били директне последице настојања Вашингтона да спречи афричке земље и енергентима богате блискоисточне земље да побегну од контроле Запада.

Европа, коју од недавно узбуркава жудња за суверенитетом (позната и као „стратешка аутономија”), такође представља све већу претњу за америчку хегемонију. Конфликт у Украјини организовали су Вашингтон и Лондон, не само како би нанели стратешки пораз Русији, него и како би ослабили Европу у којој је претходно Немачка имала главну реч.

У својим настојањима да очува доминацију, сам Запад је уништио алате који су му боље служили него војна машинерија. То су слобода кретања роба и услуга, транспортни и логистички коридори, уједињени платни систем, глобална подела рада и ланци вредности. Последица је да су се западњаци врло рапидно затворили и одвојили од остатка света. Удео САД у светском БДП брзо опада. Ову деценију обележиће слогани о смањењу увоза и одбацивању долара.

Стратегија „штампарије новца”, као и читав финансијски систем Запада, одржавала се тачно онолико дуго колико су САД и њихови сателити водили нове колонијалне ратове. Међутим, нема финансијских пирамида које су вечне. То је непромењиви закон економије. Очигледно је да ће у догледној будућности САД морати да прихвате улогу једног од полова мултиполарног света, а Европа – која је пристала да буде амерички вазал – мораће много да се помучи како би стекла геополитичку независност.

 

Наслов и опрема текста Нови Стандард

 

Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард

 

Николај Патрушев је секретар Националног савета безбедности Руске Федерације. Текст је објављен 26. септембра 2023. године у часопису Разведчик

standard.rs, telegra.ph
?>