НЕМА ДОВОЉНО ЛЕКАРА: ЈЕДНИ СУ ОТИШЛИ, ДРУГИ СУ ПОГИНУЛИ, ТРЕЋИ СУ СЕ КРИЛИ ПО ПОДРУМИМА

foto: srpska.pravoslavie.ru

За протекла четири месеца главни лекар Централне клиничке болнице „Светитељ Алексије митрополит московски“ Алексеј Заров шест пута је боравио у зони сукоба. Доктор се 23. фебруара обрео у Доњецку у саставу хуманитарне мисије с председником Синодског одељења за црквено доброчинство и социјалну службу верејским епископом Пантелејмоном, затим су уследили Горловка и Маријупољ, Луганск, војне болнице у Ростову на Дону и други градови којих се невоља дотакла.

„У болницама су уточиште нашли жене и деца, а у суседној просторији су се чувала тела погинулих“

За време свог првог путовања за Доњецк ништа нисам схватио, вероватно нисам имао довољно времена. Тада је већ била објављена евакуација, допремали смо медицински потрошни материјал, лекове и намирнице – кола хитне помоћи била су препуна. Имали смо план да обиђемо места за привремени смештај избеглица у Ростовској области и да се у Доњецку распитамо о потребама локалног становништва у погледу медицинске и хуманитарне помоћи. На пример, било је речи о отварању стоматолошког кабинета при једном од манастира.

Међутим, врло брзо се испоставило да ће бити потребна потпуно другачија помоћ. У Москву су похрлиле избеглице којима је осим станова, намирница и докумената била потребна и медицинска помоћ. У војним болницама су почели да се појављују рањеници којима је била потребна нега медицинских сестара.

А после путовања за Маријупољ почетком априла схватили смо: тамо не само да нема довољно воде, намирница и лекова, већ нема ни довољно лекара! Једни су отишли, други су погинули, трећи су се и даље крили по подрумима. Успели смо да стигнемо до болнице за интензивну негу – то је практично била једина болница у Маријупољу која је радила. У згради је владао потпуни хаос, једва смо пронашли одговорно лице да му предамо донете лекове.

У болници су уточиште пронашли жене и деца, а поред, буквално у суседној просторији могло се десити да се чувају тела погинулих (у Маријупољу још увек има огромних проблема с радом мртвачница). Болесни и здрави су били помешани. Нема никаквих одељења, мушких и женских болничких соба. Преостали медицинари су се поред свега још некако довијали да обављају операције.

За време мојих одлазака у зону сукоба имао сам прилике да сретнем велики број лекара-добровољаца који су долазили по зову срца, трудећи се да помогну људима. Били су то лекари из Москве, Нижњег Новгорода, Рјазана, Владимира и других градова. Већина није долазила организовано, већ самостално. Као и лекари из наше болнице они су уместо одласка на одмор долазили да пруже помоћ. На пример, из Нижњег Новгорода је допутовао лекар Валериј Максимичев и остао је колико је год могао, док руководство није строго затражило од њега да се врати на основно радно место. На смену Валерију Николајевичу на крају је допутовао лекар из наше болнице. Али не може се све држати на једном човеку, а људи се стално обраћају за помоћ.

„Сад сви у Маријупољу знају наша кола“

Крајем априла се из болнице „Светитељ Алексијe“ за Горловку упутила група од четворице добровољаца – тројице лекара и једног возача-болничара. У мају смо успели да организујемо стално пружање лекарске помоћи у Маријупољу.

Наши добровољци, лекари и медицинске сестре, били су спремни да иду, али нису имали где да се сместе: у граду су срушене зграде и неколико болница, а у онима које још раде драгоцен је сваки кревет. Наравно, огромна предност болнице „Светитељ Алексије“ је у томе што је наша болница црквена. Захваљујући томе своје колеге можемо да смештамо при црквама и манастирима и да примамо помоћ од локалних епархија. Наши лекари-добровољци су радили у Луганску, Маријупољу и Горловки. У Мелитопољу је отворена лекарска амбуланта при храму у част великомученика Георгија. Само у току прве недеље помоћ је добило 430 људи. Осим лекарских консултација сви су добили потребне медикаменте.

Посебно бих желео да кажем нешто о раду наших добровољаца, млађих медицинских сестара и браће који већ више од три месеца непрекидно у сменама долазе у Маријупољ. То нису само запослени у нашој болници, већ и свршени полазници курсева. Многи од њих су пре тога помагали људима оболелима од ковида у „црвеним зонама“ (од почетка маја у болници су организовани курсеви за негу рањеника и за то време је обуку похађало око 350 људи – прим. ред.). У Маријупољу раде у истој оној болници коју смо заједно с епископом Пантелејмоном посетили почетком априла. У овој болници још увек има много тешких и непокретних пацијената којима су ампутирани екстремитети и који имају декубитис, па им је потребна нега. Веома сам захвалан сестрама и браћи на овој служби.

Сад сви у граду знају наше црвено возило с натписом „Болница светитеља Алексија“, чак и на контролним пунктовима пролазимо преко реда. Ово возило се по читав дан користи за помоћ људима – одвози наше добровољце, довози људе из болнице и развози пацијенте по кућама. Већ смо заменили неколико гума зато што на путевима има много гелера од мина и граната.

„Лиза има рак, њен трогодишњи син се играо на очевом гробу“

У Маријупољу сам имао прилике да се упознам с дивним људима. Свештеник који је примио наше добровољце причао нам је о својим родитељима. Његов отац, протојереј Владимир и попадија Људмила су се месец дана крили у подруму. Отац Владимир је пре тога имао мождани удар и сломљен кук, и супруга је чудом успела да га спусти у склониште – подметнула је даске и врата и буквално га је скотрљала. Притом је имао огромну жељу за животом.

Кад је постало јасно да неће моћи да се излечи у Маријупољу, дошли смо на идеју коју и сад успешно реализујемо: два пута недељно из болнице „Светитеља Алексија“ на границу Донбаса долази наша хитна помоћ и одвози пацијенте у престоницу на лечење. Тако смо успели да превеземо и сместимо на лечење 44 људи, а наша кола хитне помоћи су прешла око 60.000 километара.

Још једна прича ме је невероватно дирнула – о судбини Јелизавете Калашњикове с којом сам се спријатељио. Први пут сам младу жену угледао у дворишту њене куће. Њен трогодишњи син Миша је возио бицикл око надгробне хумке – ту је сахрањен Лизин муж којег је усмртио гелер.

Сама Лиза се недуго пред почетак рата разболела од рака, лечила се хемотерапијом, била је заказана операција, али није стигла да заврши лечење. И Лизу смо превезли у Москву, у нашу болницу. Оперисана је код нас и сад прима четврту хемотерапију.

Оца Владимира смо успели да дигнемо на ноге после прелома, он хода и недавно је био на рехабилитацију и санаторијуму у Есентукију. Оперисан је још један човек који је био скоро слеп кад смо га довезли и он сад види. Замолио је да га одведемо кући и вратили смо га у Маријупољ. Наставили смо да се чујемо с њим. Падају ми на памет и приче многих других пацијената…

Од краја фебруара се нашој болници у Москви обратило скоро 550 људи из зоне сукоба којима је потребна помоћ. Све примамо и трудимо се да помогнемо свима, као што смо увек и чинили, не тражећи документа и држављанство и не делећи људе на своје и туђе. Мислим да је таква делатност природна за црквену болницу.

„Помажући људи на парадоксалан начин не сагоревају

По повратку с ових путовања причао сам колегама о свему што сам видео. Ништа нисам улепшавао ни сакривао, искрено сам говорио о опасностима. На пример, за време путовања у Маријупољ у току је била „огњена“ фаза. Градом смо се у пратњи припадника Министарства за ванредне ситуације Доњецке Народне Републике кретали на следећи начин: чим зачујемо звуке паљбе наши пратиоци су командовали: „Брзо уз ограду или уза зид!“

Немамо права да било кога позовемо да дође и да помаже, то је добровољна ствар. У колективу нас има 600 и ни из далека не долазе сви у градове који су настрадали. Међутим, многи од оних који долазе били су већ више пута.

Без обзира на то што се наши добровољци свакодневно суочавају с огромном људском патњом и што живе у некомфорним условима на које нису навикли, без воде и струје, они зачудо не ‘сагоревају’. Напротив, враћају се кући срећни због тога што су бар мало успели некоме да помогну. Можда је то нека врста егоизма, јер онај ко даје такође добија радост…

Срећемо се на радним састанцима, слушам приче ових људи и видим да буквално сијају од среће. Многи се чак одричу тога да одмор проведу на мору како би још једном отишли. Недавно нам се лекар обратио затраживши да уз нашу помоћ отпутује у Донбас за време одмора и да помаже. То је драгоцено.

Мање-више сталну ротацију можемо да обезбедимо не само захваљујући ентузијазму радника из болнице „Светитељ Алексије“, већ и захваљујући нашим добровољцима. Окосницу чине они који су већ помагали у „црвеним зонама“. Многи од ових људи су прошли додатну обуку на курсевима неге рањеника у нашем Центру за обуку и сад не раде само у војним болницама у Москви и Ростову на Дону, већ одлазе и у болнице у Донбасу.

„Разговарајући с људима којима помажемо нисам видео озлојеђеност или негативна осећања“

За ових неколико месеци нагледао сам се многих људских судбина и прича. У Маријупољу је болница центар који привлачи, у њу људи долазе у нади да ће добити бар неку помоћ. Сећам се како смо се у њој по први пут обрели 5. априла. Док човек седи у колима и док на известан начин људе гледа са стране, обузима га ужас, наравно. После изађе и стане поред њих. Следећа фаза је да их погледа у очи. Да би ступио у контакт с њима треба да ухвати њихов поглед, да их дотакне или узме за руку, да им да нешто – у том тренутку човек се прибере, чак се захваљује, али се затим поново повуче у себе. Размишљао сам о томе зашто је тешко гледати људе у очи. Зато што човек схвата да је дошао из срећне Москве, сит је и носи чисту одећу, није живео с њима у подрумима месец и по дана. Свима су руке биле црне од блата и пепела. Црне! После тога сам тамо био још шест пута. Сваки пут видим да се много тога мења набоље. Али остаје забринутост за то како ће становници Маријупоља преживети предстојећу зиму, јер струје и воде ни из далека нема у свим кућама.

Многи људи које довозимо из Маријупоља у нашу болницу на лечење изгубили су станове, куће и кола – материјалне ствари којима обично поклањамо тако велику пажњу. Али овде, срећући се с њима у болничком парку, видим да се осмехују, уживају гледајући цвеће и радују се обичним стварима. Успели су да чувају људско достојанство и веру у Бога. Разговарајући с људима којима помажемо нисам видео озлојеђеност или негативна осећања. Трудимо се да се не дотичемо политике, једноставно покушавамо да им помогнемо и да учинимо за њих све што можемо, и они нам одговарају захвалношћу.

Наравно, спремни смо да помажемо и даље. Колико? Не знам, вероватно док год то буде потребно. А шта нам друго преостаје? Сад планирамо медицинску обуку мештана. Наш Центар за обуку је управо завршио с предавањима за обуку млађих медицинских сестара за негу у Горловки и Доњецку, а у августу ће бити одржана обука у Симферопољу и Мелитопољу. Милосрдне сестре које су похађале обуку представљаће окосницу за оснивање сестринства у овим градовима. Мислим да је то изузетно важно. Зона захваћена несрећом нам омогућава да помажемо, помажемо и помажемо, и да од тога добијамо… радост можда није баш права реч… Тешко је, прљаво и понекад страшно, али могућност да помогнемо људима у невољи и да унеколико поделимо њихову судбину даје нам осећај блискости с Богом. Кад се човек нађе у градовима као што су Маријупољ, Волноваха и Северодоњецк то се нарочито добро осећа.

Алексеј Заров
Текст: Јелена Симанкова
Фотографије: Павел Смертин
Са руског Марина Тодић

Милосердије.Ru

8/5/2022

srpska.pravoslavie.ru