Миломир Степић: Русија не сме пристати на парцијални успех

Насловна фотографија: Прес центар УНС

Кључно је питање хоће ли се Русија задовољити ограниченим дометима и парцијалним успехом у Украјини, или ће наставити да суштински мења поредак који је на издисају

Миломир Степић je доктор наука, професор Универзитета у Београду и научни директор Института за политичке студије. У ексклузивном интервјуу специјалном дописнику међународне редакције Савезне новинске агенције, говорио је о томе зашто су Русији потребни све српске земље на Балкану у јединственој држави, како догађаји у Украјини утичу на балканске земље, зашто је због напредовања Руса на фронту на Балкану цела атлантистичка структура посрнула, о циљевима српског народа у 21. веку, о месту Србије у геополитици неоевроазијства и о „НАТО-православљу“.

Колико је реалан улазак Србије у ЕУ ако се због тога од Београда тражи да призна независност Косова?
– Ни једна држава којој је стало не само до суверенитета, већ и до угледа, кредибилитета и будућности њених следећих генерација, не би пристала да преда део територије у замену за неку наднационалну интеграцију. При томе, Косово и Метохија су немерљиво важна територија за Србију – од историјских, државотворних и духовних, до геополитичких, ресурсних и економских разлога. Тамо се налазило језгро средњовековне српске државе, одиграла се одсудна битка која представља основу националног идентитета и лоцирани су верско-културни репери као што су манастири Дечани, Богородица Љевишка, Пећка Патријаршија, Грачаница и други. Тамо се налазе пете светске и треће европске резерве угља лигнита, који ће у све већој енергетској кризи бити још вредније, стратешко природно богатство. У ствари, српски спољнополитички избор никада и није требало да буде улазак у ЕУ јер Срби тамо цивилизацијски не припадају. Још је С. Хантингтон напоменуо да је ЕУ организација Западне цивилизације (као и НАТО), а Срби припадају Православној цивилизацији. Зашто повлачити тај шизофрен потез и наћи се у позицији растрзане, пропале државе? Примери Бугарске и Румуније, из којих становништво масовно емигрира, су упозоравајући. Постаје очигледно да ЕУ глуми да хоће да прими Србију, а Србија глуми да хоће да уђе у ЕУ.

Да ли је могуће вратити Косово и Метохију под стварну контролу Србије, с обзиром да смо сведоци доследног спровођења пројекта Велике Албаније?
– Повратак Косова и Метохије под стварну контролу Србије је не само могућ, него и нужан, и то из много значајнијих геополитичких разлога него што су само регионални, балкански и српски. Данас је однос земаља које признају и оних које не признају независности те лажне државе показатељ, лакмус процеса мултиполаризације света, американизма и антиамериканизма, евроатлантизма и евроазијства. Пројекат стварања државе Албаније пре више од једног столећа, као и каснији покушаји стварања Велике Албаније, проистичу из интереса и непосредних активности западноевропских и централноевропских сила, укључујући данас и САД, да ослабе и територијално смање балканске православне земље, перцепирајући их као упоришта за руски приступ „топлим морима“. Ту је прва на удару Србија, коју третирају као „малу Русију“, „балканску Русију“, „коњовоца руских козака до топлих мора“… Али, de facto су још више на мети Црна Гора и С. Македонија, којима је великоалбанским експанзионизмом угрожен и сам опстанак. Па чак и северозападни део Грчке! Спречавање међународног признања сецесије албанске националне мањине у косовско-метохијском делу Србије, а тиме и стварања Велике Албаније, тј. очување целовитости Србије, јесте не само српско-албанско питање, већ ствар престижа и одмеравање снаге великих сила у напону – Русије и Кине, и оних које су у одмаклој деклинистичкој фази – САД и ЕУ.

Како ће догађаји у Украјини, по вашем мишљењу, утицати на геополитичку ситуацију у региону Балкана?
– Украјина је арена судара дивова, она је место прелома историје и обрта геополитичке инерције, нова Куликовска и Стаљинградска битка… Не претерујем. Русија ништа није могла да учини како би засутавила трансгресију Запада у бившој Југославији, али сада мора и може. Српско искуство са иживљавањем Запада јој је свакако помогло. Као и његово „заглављивање у балканском блату“ више од три деценије. Резултати обрачуна у Великој источноевропској равници биће, и већ јесу, далекосежни. Руске операције у Мариупољу, Херсону, око маленог црноморског Змијског острва и изгледан продор према Одеси и делти Дунава допринели су да се схвати како је све то Балкану веома близу и да географски није удаљенија Москва од Вашингтона, како је пропаганда са Запада убеђивала овдашње медијске зависнике. Због руског напредовања на фронту читава атлантистичка архитектура Балкана се љуља. Појавила се сумња и разочарење у НАТО и ЕУ, нарочито у новопримљеним чланицама. Несигурност изазива панику. Поставља се кључно питање: хоће ли се Русија задовољити ограниченим дометима и парцијалним успехом у делу или целој данашњој Украјини, или ће наставити даље, да суштински мења униполарни поредак који је на издисају? Отворено се говори о „променама граница Украјине“ и о „новим границама Русије“, а то значи да и границе силом наметнуте на штету српских земаља и српских интереса у постјугословенском делу Балкана – нису недодирљиве. Као што Украјина, прибалтичке, па и неке друге републике бившег СССР-а геополитички и етно-цивилизацијски функционишу као анти-Русија, аналогно је бившим југословенским републикама намењена улога анти-Србије. Срби се уздају у Русију да ће томе учинити крај. Отуда тако снажна и масовна српска подршка Русији, што не сме да занемари ни политичка номенклатура у Београду. Ипак, Срби страхују да Руси не упадну у исту замку пристанка на бесплодне преговоре и подлегну тактици крени – стани – повуци се. Била би то неопростива кратковидост.

Председника Србије Александра Вучића називају „малим Путином на Балкану“, јер води патриотску и независну политику. Владимир Путин је најпопуларнији политичар у Србији. Он је руски цар који брани православну веру и традиционалне вредности. Шта су циљеви Србије и српског народа у 21. веку и зашто српски народ не види себе без Русије?
– Не бих се бавио хвалоспевима упућеним политичарима. Њих данас „дижу у небеса“, а сутра, када више не буду на власти, критикују и за оно за шта нису криви. Има у политици Србије и потеза који нису баш патриотски и назависни или су то само условно. На пример, гласање у Генералној скупштини УН за осуду Русије поводом сукоба у Украјини може се и тако тумачити. С друге стране, велика већина Срба у Путину види симбола Русије као свог заштитника пред суровим налетом Запада и од његовог разобрученог униполарног атака на сам српски опстанак. А циљеве Србије у времену које долази многи различито виде. Има оних који мисле да учлањење у ЕУ и НАТО „решава све српске проблеме“.

По мом суду, то не само да не решава српске проблеме, него је то извор српских проблема. Запад је у протекле три деценије све учинио против српских интереса. Дакле, кратко и крајње поједностављено речено, српски циљеви у наставку 21. века су ослобођење и уједињење. Јер: велики део српских земаља је под окупацијом Запада (првенствено Косово и Метохија); некадашња Република Српска Крајина насилно је заузета и страдала 1995. слично као у време усташког геноцида током Другог светског рата; Република Српска се силом држи у саставу БиХ, суочена са муслиманском/бошњачком хегемонијом и претњом нестанка; Црну Гору – историјску српску државу – Запад настоји да инсталира као „српску Украјину“; о антисрпском деловању титоистичких „инстант-нација“, како их је назвао академик Милорад Екмечић, да и не говорим. Срби су свесни да све ове нагомилане изазове не могу да реше сами, већ само ако се догоди „повратак Русије на Балкан“ и истискивање утицаја ненаклоњених САД, Велике Британије, ЕУ и њених појединачних чланица.

У једном од својих интервјуа изјавили сте да Русија и Кина имају озбиљну обавезу да не дозволе да САД увуку Србију у црну рупу. Шта, по Вашем мишљењу, може (или треба) да уради Русија? И зашто је Србија за Русију толико важна као Русија за Србију?
– Будући да је геополитички значај Балкана за европске и евроазијске, па чак и за светске послове непролазан, а да ће се, по свој прилици, вратити време (нео)класичних интересних сфера, Русија би морала да одреди своју зону утицаја. То ће бити знак да она поново постаје права, кредибилна велика сила. А поуздан ослонац тог њеног балканског геополитичког вектора може бити само српски чинилац, не само због истоветног словенско-православног, већ и због сличног геополитичког идентитета и аналогних интереса. Сви остали су после рушења Берлинског зида показали превртљивост, непоузданост и отворену антируску оријентацију, доследно у пракси развијајући тезу Запада о „малигном руском утицају“ који треба елиминисати по сваку цену. Румунија и Бугарска, Русији тако важне због изласка на Црно море, у томе предњаче, пренебрегавајући историјски руски допринос њиховом националном ослобођењу, државном конституисању и територијалном проширењу. Срби се надају да ће Руси све то узети у обзир приликом будућег геополитичког преобликовања Балкана и да неће „куповати“ савезништво других на штету Срба, тј. да ће у формирању „новог балканског субпоретка“ српски чинилац бити „фаворит“, а остали „жртвена јагњад“ (како би то рекао А. Дугин).

Напоменули сте да Русији нема довољно Србије на Балкану, а посебно Србије са ампутираним Косовом – потребне су јој све српске земље. Истовремено, руска дипломатија је допринела одвајању Црне Горе. Упркос тешком кораку који је остварила 1999. године, (долазак у Приштину) као резултат тога, Русија није добила свој сектор и напустила је Косово. Како Србија доживљава такву кратковидост и недоследност руске политике у региону? Колико је за Русију и Србију важно придржавање заједничког курса континуитета у спољној политици?
– Србима је дуго требало да схвате да „мислити геополитички“ није само академска и конјунктурна ствар, нити пуко научно расправљање о смислу „опросторења политичког“, већ егзистенцијално питање. Стога се међу Србима већ одавно разуме да је Русија тада била слаба, изнутра политичко-економски нагрижена и нападнута сепаратизмима. Она није била у стању да победи у Првом чеченском рату, иако је Чеченија по површини 1.000 пута мања од Русије. Успела је то тек у Другом чеченском рату, интервенишући непосредно после окончања агресије НАТО-а на СРЈ 1999. Повлачење руских снага са Косова и Метохије било је у контексту чињенице да ништа не би могли да ураде јер су Америкаци имали главну реч, већ би се код Срба само компромитовали.

Такође, имали би проблем са логистиком, а и тадашње власти у Србији су биле потпуно и некритички прозападне. То је један од разлога зашто је Москва заиграла на карту независности Црне Горе (која има излаз на море!), када већ на Србију у тадашњој политичкој констелацији није могла да рачуна. Сада се ситуација из корена променила. Црна Гора је потпуно у рукама Запада који је успео да амортизује чак и величанствену „литијску револуцију“, Србија и укупан српски чинилац су ојачали, а Русија постаје све значајнији глобални „играч“, са очигледним, мада још потпуно непрофилисаним интересима на Балкану. Ако се сложимо да јој је српски чинилац најпоузданији регионални савезник, онда би Русија требало да учини да он буде што снажнији и територијално пространији. Ослањање само на Србију у садашњим границама, укључујући и Косово и Метохију, као и на спутану Републику Српску – није довољно и геополитички ефикасно. Потребно је уједињење српских земаља у интегралну српску државу и тек то ће гарантовати миран, стабилан и неатлантистички, већ неоевроазијски Балкан.

Написали сте књигу о геополитици неоевроазијства. У Русији је појам евроазијства повезан, пре свега, са именом Дугина, са којим се Ви добро познајете. Дугин ради у дубоком уверењу о посебности судбине Русије у свету и историјској конфронтацији Русије и Запада. Какво место Србија заузима у геополитици неоевроазијства?
– 
Дугин је водећи, али не и једини заговорник неоевроазијства. Има бројне следбенике не само у Русији и осталим постсовјетским републикама (посебно у Казахстану), већ и у ЕУ и широм света. На Западу су констернирани чињеницом да се знатан део те концепције спроводи у пракси, нарочито она Дугинова теза да „гасоводима треба дати статус најзначајнијег геополитичког инструмента“. Стога често претерују, па кажу: „Путин? То је Дугин“. Уосталом, и кинеска „свилена концепција“, тј. иницијатива „Један појас, један пут“ јесте једна од варијанти неоевроазијства, зар не? Неоевроазијство, у ствари, јесте савремена разрада класичног евроазијства од пре стотинак година. Оно представља свеобухватан поглед на свет, дијаметрално другачији од оног вестернистичког који је свима, па и Русима, агресивно наметнут. Има своју геополитичку димензију која је у основи континенталистичка, телурократска, и потпуно је супротна таласократском атлантизму.

Неоевроазијство подразумева Русију као нешто посебно, аутентичну цивилизацију, посебан континент, силу по себи и пијемонтистичко језгро око кога ће се окупити читаво мега-копно Евроазије. Према његовим постулатима, америчко присуство и контрола Евроазије посредством управљања Rimland-ом који је опкољава, кенанистички „обуздава“ и „дави“ стратегијом анконде, неприродно је и треба га окончати потискивањем САД на западну хемисферу. Из тога би, геополитички логично, проистекао крај униполраности и изградња мултиполарног света кога би чиниле четири меридијански издужене зоне подељене на бројне великих простора. У томе би значајно место требало да имају Србија и остале српске земље као телурократско средиште Балкана. (Нео)евроазијска концепција заиста изгледа логично и пријемчиво. Зар једна сила ван Евроазије (САД) треба да влада Евроазијом, која је најмногољуднија, ресурсима најбогатија и где се налазе средишта старих и бројне нове цивилизације? Да ли тако велике евроазијске силе као што су Кина, Русија, Индија, Иран, Немачка… треба да буду у подређеном положају према САД? У атлантистички блок су увучене Немачка, Турска, Мађарска, Румунија, Бугарска и многе друге земље, а њихов идентитет првенствено је евроазијски. Географ и водећи балканолог Јован Цвијић истицао је да Балкан има евроазијске особине.

Резултати сабора у Ферари значајно су утицали на формирање московске Русије као државе: тада је византијски цар, чувар православља, издао чистоту вере закључивши унију и потчинивши се власти папе. Русија, као и пре 500 година, мисли о себи као о својеврсном кивоту за све православне. Може ли заједништво религије бити права тачка окупљања људи у савременом свету?
– 
Религија је основа идентитета појединца, породице, народа. Већина теоретичара на религијама заснива различитост цивилизација. Помињани С. Хантингтон сматрао је да ће цивилизације у постбиполарном периоду бити темељ преобликовања светског поретка, али и сукоба дуж њихових контактних зона – првенствено Исламске цивилизације према осталима („Ислам има крваве границе“). Стварност је у великој мери потврдила његове ставове (парадигматичан пример је бивша Југославија), али делимично и демантовала као што је то у Украјини, где се међусобно сукобе православци, а с једне стране сарађују муслимански Чечени и православни Руси, те с друге стране се заједно боре православни Украјинци и муслимански Албанци „пси рата“ са Косова и Метохије.

После краха идеологија, нарочито оних тоталитарних, као и компромитовања демократије евро-америчког типа и кризе римокатоличанства и протестантизма, у нашем делу Планете аутентично православље доживљава ренесансу. У првом реду, у „руском и српском свету“. Све више људи у њему тражи излаз и препознаје пут спасења. Али, Запад је у православљу видео опасност и отворено му прети – како бриселски политичари, тако и НАТО-генерали. Стога настоји да га разједини, поцепа и неке његове фрагменте подреди себи. Већ се усталио термин „НАТО-православље“, који се односи првенствено на случај оног истанбулског, са Фанара, али и друге. Руска и Српска православна црква ту имају болна искуства, па и она најновија са украјинским и македонским примерима.

Са становишта геополитике, Југославија је припадала цивилизацији мора, а данашња Србија – цивилизацији копна. Да ли је то тачно и да ли утиче на политику Београда данас?
– 
Југословенска држава, створена 1918. и рестаурисана на другачијим идеолошким основама 1945, била је творевина у геополитичком интересу Запада, тј. цивилизације мора, коју помињете. Она је била важна карика у антируском/антисовјетском (и антигерманском) –  што значи и антителурократском – „Санитарном кордону“ између два светска рата, а у Хладном рату део појаса Rimland-а (и то у његовом најужем, најделикатнијем делу), који је опкољавао руски/совјетски Heartland. Стога су њоме доминирали римокатолички, прозападни, таласократски Хрвати и Словенци, а Срби били маргинализовани. Када је та функција Југославије окончана, исти они који су је стварали су је и раскомадали, и то дуж титоистичких, неконсеквентних републичких граница.

Српски чинилац данас има телурократски, континенталистички геополитички идентитет, будући да је онај таласократски задржао само у рудиментарном облику због вишевековног, систематског потискивања од мора. То се јасно видело и током сукоба за југословенско наслеђе у последњој деценији 20. века, а било је очиглдно у вашингтонско-бриселској креацији отцепљења Црне Горе, чиме је Србији баражиран приступ Јадрану. Дакле, тачно је да данашња Србија, односно већи део српских земаља, махом припадају цивилизацији копна. То их чини компатибилним са руским геополитичким идентитетом и интересима, те за Запад сталном сумњивим „реметилачким фактором“.

 

Интегрална верзија интервјуа чији превод је објављен на сајту Федеральное агентство новостей (ФАН)

 

Насловна фотографија: Прес центар УНС

standard.rs