КОПНЕНА ФАРСА: Лазански открива највећи блеф НАТО-а током злочина 1999.

ИСКРА на Фејсбуку

Медлин Олбрајт на Косову (Фото: Sputnik / AP Photo / Amel Emric)

На 20. годишњицу агресије НАТО-а на СР Југославију још увек постоје дилеме да ли је НАТО планирао и да ли је уопште тада био у стању да изведе и копнену инвазију на нашу земљу? За коју су се, иначе, највише залагали Британци. Односно, како би текао развој догађаја да није било војнотехничког споразума у Куманову?

Трећа фаза ваздушних удара НАТО-а обухватала је како војне тако и цивилне циљеве, све у настојању да се сломи морал становништва и присили политички врх СРЈ на капитулацију. Истовремено су у јавност западних земаља пуштане вести како је план копнене инвазије НАТО-а у завршној фази. Улогу убеђивања Слободана Милошевића како је то реалност одиграли су, нажалост, и неки тадашњи југословенски генерали. Ствари су, ипак, стајале битно другачије. Главни проблем НАТО-а у било којој верзији копнене офанзиве против СР Југославије биле су логистика и географија. Из Албаније, у то време, према Косову ишла су само два лоша пута. Македонија је јавно саопштила да неће дозволити употребу своје територије за копнени напад на СРЈ, иако је Скопље тада било разапето између амбиције да постане члан НАТО-а и спознаје да би напад на Југославију из Македоније изазвао хаос у Македонији.

Из Хрватске и из БиХ тешко се стиже до Космета, јер тај су простор браниле снаге југословенске Друге армије. Проблеми за НАТО били су и у Грчкој, јер лука у Солуну била је често блокирана.

Британци су онда предложили план општег напада из свих могућих праваца: из Мађарске дуж Дунава према Војводини, из Хрватске и Босне дуж Дунава и Саве према Београду, из Албаније и Македоније према Космету, из Бугарске према Нишу и Бору. Управо због могућности истовременог напада НАТО-а по свима, војска Југославије је по принципу кружне одбране главнину својих снага и стратешку резерву држала јужно од Београда, западно од реке Мораве, северно од Космета, источно од Црне Горе, око Крагујевца и Краљева.

Радикалан план инвазије НАТО-а предвиђао је концентрацију трупа у Мађарској, али је проблем био транспорт снага преко неутралне Аустрије и Словачке, која тада није била чланица НАТО-а. Генерали у Вашингтону и у Лондону знали су да су југословенске снаге подручје између Дунава и Тисе минирале, да на том простору Београд има снажне противоклопне снаге, да су Нови Сад и Зрењанин јаке тачке отпора на путу ка Београду. Један правац удара НАТО-а требало је да иде ка Сомбору подржан и нападом из правца Вуковара. Но, ту је Дунав велика препрека, посебно на његовој јужној страни, која има стрме клисове, што отежава приступ нападачу. Осим тога, Војводина је испресецана речним токовима и каналима, а успешан модел одбране на том простору против непријатеља, који је и бројно и технички супериоран, бивша ЈНА је годинама припремала и увежбавала.

Коначно, ту је и питање Београда. НАТО је разрађивао два модела за напад на Београд: модел Берлина и модел Будимпеште. Оба су модела скопчана са дуготрајном опсадом и тешким разарањима града. Тешко да би то прошло у свету и у Европи на крају 20. века.

У плановима НАТО-а за напад на Београд спомињала се и 10. брдска дивизија армије САД, која је тада била стационирана у Тузли и која би преко Бијељине требало да крене ка Београду подржана са две оклопне дивизије НАТО-а које би ишле из Мађарске. Трећа дивизија НАТО-а кренула би директно из Хрватске и била би пешадијска.

НАТО генерали су процењивали да би Југославија у подручју Војводине могла за одбрану да постави укупно пет дивизија плус неке мање додатне јединице, док би за одсудну одбрану могле да се привуку још две дивизије, као и још једна из стратешке резерве.

НАТО би у нападу на том делу целокупног кружног фронта, или основице, имао у првом ешалону четири дивизије, док би две дивизије морао да постави ради одбране Македоније и Албаније за случај југословенског контранапада. Дакле, капацитети и потенцијали НАТО-а у јуну 1999. нису били довољни за копнену агресију радикалног карактера, јер за тако нешто било је потребно најмање 12 дивизија са пуном логистичком подршком. Да би се немачка војска припремила за ударе против Југославије из правца Мађарске требало би јој четири месеца, Американцима и Британцима шест месеци. То је временски норматив довлачења снага и логистике и време првог распоређивања по правцу могућег борбеног наступања.

Одговарајуће копнене снаге за радикалну инвазију на СР Југославију, на просторима око наше земље, НАТО у јуну 1999. није имао. Четири, или шест месеци довлачења тих снага значи ући у јесен и зиму, а на таквим теренима тешка борбена техника не долази до пуног изражаја. Све приче и шпекулације о копненој инвазији биле су производ психолошког притиска и специјалног рата дезинформацијама како би се утицало на Београд.

rs.sputniknews.com

Тагови:

2 коментара

  1. Nik каже:

    Meni nisu jasni (nepotpisani) vojni analitičari kako uspevaju sebe da ubede u ovakve teorije. Najosnovnije poznavanje bliže istorije kopnenog ratovanja naših protivnika ( Normandija,Ivo Džima,Kuvajt,Irak…) + posedovanje nesrazmerno moćnijeg naoružanja, nijednom racionalnom poznavaocu vojevanja ne bi ostavljalo ni promila sumnje da naša vojska sa maketama i skrivanjem po rovovima ne bi mogla da se suprotstavi ni par nedelja.
    Ljudi su još uvek spremni da veruju u bajke.

  2. Синиша Дрсгић каже:

    Бајке или небајке, никакве везе нема што су несразмерно јачи, али тукли бисмо се до задњега. А и то што су јачи, шта то значи!? Тукли би се Летонци, Пољаци или Чеси за Амере!? Ма, кад би дошли на нож и Амери би прогласили победу и пошли кући …

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.