КИРИЛ ВЛАДИМИРОВИЧ ШЕВЧЕНКО: Садашња Русија мора, пре свега, да обрати највећу пажњу на словенске народе
Наш примарни задатак јесте да се ослободимо ове вишевековне менталне колонијалне зависности и да оформимо свој појмовни апарат, који изражава наше цивилизацијско начело, наше вредности и нашу перцепцију прошлости и садашњости
Разговорати о Словенском питању данас значи кретати се међу малобројним познаваоцима тематике, чак и међу људима који се активно баве том темом или је наизглед промовишу. Читајући зборнике и часописе који се баве овом темом (на достојном нивоу) једно од имена, које се издваја са својим анализама, је име др Кирила Владимировича Шевченка. Кирил Владимирович је историчар, доктор историјских наука (2008), професор и руководилац Центра за евроазијске студије у Минској филијали Руског државног социјалног универзитета и професор на Катедри за руску историју Смоленског државног универзитета а предаје и на Катедри за јужне и западне Словене на Историјском факултету Белоруског државног универзитета.
Његова истраживачка интересовања укључују етноконфесионалну историју Западне Русије, историју Лужичких Срба и Русина и политику изградње нација у Источној Европи (Чеси и Лужички Срби као жртве политике Трећег Рајха), историји Чеха и Словака у ширем контексту, страдање Русина и идејна подлога стварања украјинске нације (проблем геноцида над Русинима Галиције и Угарске Русије у периоду Првог светског рата), перспективе крајње руске и земље и метафизички смисао борбе Истока и Запада на пољима Украјине, Галицијска Русија и Руси од 14. до 19 вијека, узроци и посљедице Брестовске уније, унијати Галицијске Русије и Беле Русије у првој половини 19. века у проценама грофа М. Н. Муравјова, историјско памћење у контексту цивилизацијских изазова Савезне држава Белорусије и Русије…
Какво место заузима Словенско питање у актуелној визији и стратегији руске државе?
У целини, место словенског питања у савременој политици руске државе је по свему судећи потпуно потцењено. Након распада СССР–а, политичка елита јељцинске Русије била је потпуно антисловенска и потпуно оријентисана на Запад; пажња словенским земљама, укључујући и постсовјетски простор, практично није посвећивана, у чему се, између осталог, састоји један од значајних узрока садашње украјинске кризе, јер је политику историјског сећања у Украјини у потпуности дефинисао Запад. Након тога, ситуација је почела да се мало побољшава, али је време пропуштено. У последње време, на пример, министар спољних послова Русије Сергеј Лавров је неколико пута споменуо геноцид над Русинима у Галицији (Галицијска Русија) у периоду Првог светског рата као једну од првих појава геноцида у Европи. Ово је важан корак у правом смеру. У сваком случају, време је да Русија развије системски програм рада са словенским земљама, поготово јер је код њих у последње време у порасту друштвени захтев за побољшањем односа са Русијом.
Да ли је Словенско питање довољно проучено на институционалном нивоу у Русији?
У Русији постоји солидна академска структура – Институт за словенске студије, који се професионално бави питањима историје и културе Словена, али тешко да се може рећи да је Словенско питање у Русији изучено у довољној мери. Постоји низ проблемских поља и отворених „белих мрља“ које руски научници-слависти из различитих разлога воле да заобилазе. На пример, проблем геноцида над Русинима Галиције и Угарске Русије у периоду Првог светског рата, који је дуго био потпуно непознат руској јавности, тек сада почиње да налази своје истраживаче. Русинска тема је у целини веома мало истражена, још увек није добила своје место на страницама уџбеника из историје, иако је то изузетно важно за разумевање разлога и карактера украјинског покрета, као и за демаскирање његове потпуно лажне и вештачке суштине.
Срби су такође претрпјели геноцид у два свјетска рата. Геноцид над Србима је почео 1914. (логори у Араду, Добоју, Нађмеђеру, Маутхаузену). Та историја је такође слабо изучена, и код Срба, и код Руса. Први свјетски рат је у многоме истиснут из наших сјећања, које су посљедице истискивања Првог свјетског рата из сећања и дубљег изучавања по руски идентитет?
Заиста, Срби и Руси су слични по томе што су трагични догађаји из Првог светског рата још увек недовољно изучени, промишљени и нису нашли своје место у научној и наставној литератури у Русији и Србији. Заправо, управо у то време су се догодили први геноциди у Европи, које је колективни Запад организовао против православних словенских народа, Срба и Руса. Симболично је да су жртве првих концентрационих логора у Европи – Талергофа, Терезина и Куфштајна за Русине Галиције и Угарске Русије и Арада, Добоја, Маутхаузена за Србе – били управо православни словенски народи, који су у то време били саставни делови руског и српског света, што је имало катастрофалне геополитичке и социокултурне последице. На пример, на територији Галиције, након физичке ликвидације стотина хиљада представника галичко-Руске интелегенције, украјински идентитет је коначно преовладао у свом најрадикалнијем и русофобском облику. Ово је неопходно знати, између осталог, и да би се разумели узроци и порекло садашње ситуације у Украјини, и да би се ефикасно спровела политике денацификације у Украјини. Нажалост, у Русији се томе још увек не посвећује довољно пажње.
Каква је била улога немачко-руских историчара у проучавању словенског питања? Да ли су они донели више користи или штете руској историографској школи?
Улога германских историчара била је изузетно велика у успостављању руске историографије; у вези са тим, довољно је сетити се барем оснивача такозване „норманске теорије“ у лику Бајера, Милера и Шлецера; при томе, ова школа, која је наглашавала водећу улогу германских Нормана у стварању древне руске државе, у руској историографији је дуго времена била доминантна. Неки српски интелектуалци верују да Словени, нажалост, и даље гледају на своју историјску прошлост кроз оптику бечке и Берлинске историографске традиције. Оваква процена је у потпуности применљива и на историју Русије. Велики руски песник А.С. Пушкин је једном, имајући у виду руску интелегенцију, рекао да смо „лењи и да нисмо знатижељни“. Нажалост, ова тужна констатација још увек није изгубила своју снагу…
Видимо да се у историографској и политиколошкој литератури појам „Словенске цивилизације“ избегава и уместо њега се нуде појмови као на пример: „Индо-Арјани“, „Ромеји“, „Трећи Рим“, „Византијци“, „Совјети“, „Југословени“, „Балканци“, „Источни Европљани“ или „Евроазијци“. У којој мери овакво некритичко и неоколонијално усвајање наведених појмова, који долазе углавном са Запада, штети словенском саморазумевању и удаљава словенске народе једне од других?
Традиционални концептуални апарат који по инерцији користимо треба озбиљно кориговати – посебно с обзиром на тренутну ситуацију. Проблем је у томе што ми, Словени, често несвесно користимо претходно наметнути нам потпуно страни концептуални апарат, који је, у ствари, израз наше дуготрајне менталне колонијалне зависности од колективног Запада. Наш примарни задатак јесте да се ослободимо ове вишевековне менталне колонијалне зависности и да оформимо свој појмовни апарат, који изражава наше цивилизацијско начело, наше вредности и нашу перцепцију прошлости и садашњости. Термин „словенска цивилизација“ јесте један од оних, који треба да се на сваки могући начин промовише, популаризује и уводи како у научни, тако и у друштвено-политички дискурс. Наравно, главну улогу овде мора одиграти интелигенција словенских земаља, на којој сада лежи колосална одговорност за сам опстанак наших народа и очување њихове традиционалне културне баштине и менталног кода.
Кажете да одговорност лежи на интелигенцији словенских земаља. Не чини ли Вам се да је у академској средини словенство потпуно маргинализовано и сведено на изучавање на неколико катедри и научних института који се углавном баве словенским језицима и историјом културе. Не би ли кроз државне установе овај подухват био успешније? Кроз једну Свесловенску лигу попут Лиге арапских држава? Кроз ревизију школских програма, академских студија, успостављања министарстава за словенску сарадњу, итд.? Да ли је то изводљиво по Вама?
Без сумње, у академској средини словенска тема је маргинализована, али, колико могу да видим, у државним установама – барем у Русији – степен маргинализације ове теме није ништа мањи него у академској средини… Ја и неке моје колеге покушавамо да поставимо питање о промени школских програма и уџбеника, узимајући у обзир словенску тему, међутим не видимо ни посебног интереса, а још мање подршке од стране државних структура.
Словенофили су још у 19. веку предсказали да ће неизбјежно доћи до светске финасијске кризе, указивали су на рјешења…говорили су о потреби стварања Свесловенског савеза због идејног, културног и геополитичког потенцијала, гдје Ви видите могућност реализације тих идеја сада 150 година после, с обзиром да сада словенски вектор, који је одређивао спољнополитички курс империјалне Русије, има ограничења у оним дијеловима словенског бића који се нацификовао и свесно избацио из свог културног круга?
Искрено, не видим могућност реализације таквих идеја у садашњем времену, када су словенски народи подељени и уситњени у још већој мери него раније. Упечатљив пример тога су трагични догађаји у Украјини, где је колективни Запад успешно успео да претвори овај традиционални део Руског света у анти-Русију, чинећи га оруђем борбе против Русије. Пред свим словенским народима стоји задатак да се ослободе страних злих духова и менталне неоколонијалне зависности од Запада, да себе разумеју управо као Словене са својим интересима и да формирају националну елиту која ће се руководити искључиво словенским националним интересима.
Да ли је могуће дуготрајно постојање Русије без Кијевске Русије и која је, по вашем мишљењу, завјетна димензија руског идентитета?
Епоха древне (Кијевске) Руси јесте време када су постављени цивилизацијски темељи будуће Русије у виду православља које је кнез Владимир прихватио 988. године, и који су се манифестовали у виду првих књижевно–философских радова („Повест о закону и благодати“ митрополита Илариона, „Поукa Владимира Мономаха”, „Слово о Игоровом походу“ и др.) и у облику древних руских летописа. Управо на овој основи под околностима Московске Русије почетком XVI века, већ након Флорентинске уније и пада Византије 1453. године, формулисана је доктрина „Москва – Трећи Рим“, која је имала колосални утицај на каснији развој Русије и православних Словена. Без древне руске културне баштине, када је основан и формулисан цивилизацијски код Русије, њено постојање је једноставно немогуће. Узгред, читав низ старијих руских аутора ватрено је позивао на јединство руских земаља пред спољном опасношћу и оштро је критиковао Руске кнезове и руску аристократију за себичност, кратковидост, хроничну подељеност и неспособност за заједничко деловање. Ова критика звучи више него актуелно и данас…
Где видите светски историјски и метаисторијски задатак Русије? Да ли је он остварив без укључивања православних Словена у политичко биће Русије?
Конкретан одговор на ово питање, изгледа, ипак зависи од тренутног политичког и социокултурног контекста. У садашњим изузетно тешким условима, то је очигледно борба за очување руске културне и цивилизацијске баштине и борба за очување и јачање Руског света, који је још једном постао главни објекат усмерене агресије од стране колективног Запада. Сарадња и подршка православних Словена у суштини је саставни део мисије за очување и развој Руског света, који је веома уско повезан са Српским светом. Сада, колико видим, стално расте очекивање словенских народа који би желели да Русију виде као стварну алтернативу светском глобализму и сатанизму и као упориште традиционалних вредности. У најмању руку, Русија не испуњава увек ове наде… Међутим, разједињавање Словена и њихово супротстављање једних другима је традиционална и, нажалост, веома успешна историјски развијена тактика колективног Запада. Садашња Русија мора, пре свега, да обрати највећу пажњу на словенске народе, пре свега православне, и да почне да гради дугорочну политику усмерену на консолидацију и уједињење православних словенских народа. Међутим, нажалост, сада је проблем Руског света и словенске геополитике у савременој Русији не само далеко од било каквог осмишљавања, већ чак и од једноставне поставке питања.
Разговарала: Милана Бабић
Превод: Мирослав Ивановић
