Јеретички потез Џорџа Сороша и Чарлса Коха: Посмртни марш за америчку изузетност

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

У запрепашћујућем заокрету, Џорџ Сорош и Чарлс Кох удружују се како би окончали америчку политику „вечног рата“, најавио је „Бостон глоб“ и не покушавајући да сакрије изненађење.

Вест је заиста изненађујућа и подједнако интригантна из барем два разлога. Савез, наиме, праве најпознатији финансијери Демократске и Републиканске партије у САД, милијардери који су иначе идеолошки потпуно супротстављени, и притом тај свој савез праве како би окончали управо ону америчку спољну политику коју су и сами досад финансирали.

Ово је једно од најупечатљивијих партнерстава у модерној америчкој политици, објашњава „Бостон глоб“ и прецизира да моћни финансијски двојац „тоталних опозита“ оснива тинк-тенк „Квинси институт за одговорно државништво“, који ће се залагати за мирољубиву политику „дипломатије и суздржавања уместо претњи, санкција и бомбардовања“.

„Квинси институт“ „промовисаће спољну политику базирану на принципу живи и пусти друге да живе“, што конкретно значи, најављује бостонски лист, да ће се залагати за повлачење америчке војске из Авганистана и Сирије, за повратак нуклеарном споразуму с Ираном, за мање конфронтативан приступ Русији и Кини, за обустављање покушаје промене режима у Венецуели и на Куби и за оштро кресање војног буџета САД.

„Војска постоји да би бранила народ и територију Сједињених Држава, а не да би деловала као светски полицајац“, наводи се у оснивачким принципима „Квинси института“.

„Ово је радикална идеја у Вашингтону, у којем сваки водећи тинк-тенк промовише неку варијанту неоконзервативног милитаризма или либералног интервенционизма“, коментарише „Бостон глоб“.

„Јеретичка идеја“ Сороша и Коха, како је описују, моментално је изазвала критику. „Седамдесет пет година либералног међународног поретка под вођством САД, базираног на међународном војном присуству и подржаног америчком моћи, омогућило нам је незапамћен мир и просперитет. Али хајде да се вратимо у двадесете и тридесете године прошлог века!“, карактеристично је незадовољство Била Кристола, једног од најпознатијих неоконзервативних јастребова спољне политике САД.

Може ли „Квинси институт“ да утиче на промену америчке спољне политике? Шта заправо смерају Џорџ Сорош и Чарлс Кох? И какве везе ово њихово настојање има с чињеницом да су обојица познати као оштри критичари политике актуелног председника САД Доналда Трампа?

О тим су питањима у емисији „Нови Спутњик поредак“ разговарали историчар Саша Адамовић и новинар и публициста Борис Над.

Несвета алијанса двојице милијардера

„Вашингтонски консензус неоконзервативног милитаризма и либералног интервенционизма траје још од краја Хладног рата“, објашњава Саша Адамовић спољнополитичко сагласје свих водећих института, од „Атлантског савета“ и „Брукингс института“ на левици до „Херитиџ фондације“ на десници. „Реч је о тинк-тенковима америчке ’дубоке државе‘, подржаним од стране тамошњег војно-индустријског комплекса, који су умногоме и обликовали америчку спољну политику. Отуда и не чуди што се мирољубиве идеје о повлачењу америчких војника из бесмислених ратова проглашавају за радикалне и јеретичке.“

„Ратоборни тинк-тенк свет у Вашингтону још се није навикао на стање у којем се Америка налази“, примећује Борис Над и објашњава: „Сједињене Државе претиле су ратом Северној Кореји, Венецуели, Ирану, али те ратове нису започеле. И то сигурно није учињено због добре воље Доналда Трампа, већ због тога што је питање колико је Америка уопште и способна да интервенише на такав начин.“

Без обзира на лепе (прокламоване) намере, поставља се питање мотива Џорџа Сороша и Чарлса Коха за покретање антиинтервенционистичке организације какав је „Квинси институт“, будући да се ни један ни други до сада нису залагали за било какву суздржаност у америчкој спољној политици. Напротив, на последњим председничким изборима Сорош је подржао жестоког либералног интервенционисту каква је Хилари Клинтон, док је Кох одбио да подржи Трампа и његову релативно мирољубиву предизборну поруку…

„Када се погледа историја њиховог деловања, они би тешко могли да буду препознати као пацифисти“, напомиње Саша Адамовић и подсећа да „несвета алијанса ове двојице милијардера, који се налазе на супротним странама идеолошког спектра, постоји од раније“ и заједнички именитељ јој је противљење политици Доналда Трампа.

И отуда, каже Спутњиков саговорник, ово је можда институт који је за једнократну употребу.

„Када погледамо тајминг његовог оснивања, видимо да се поклапа са уводом у кампању за изборе 2020. године. А како је идеја о повратку америчких војника кући управо Трампова идеја, могуће је да је ово нека врста покушаја да му се отме та идеја и да се на крају употреби против њега.“

А опет, без обзира на могућу антитрамповску намену тинк-тенка који покрећу Сорош и Кох, не може се порећи ни узнемиреност коју најављени „Квинси институт“ изазива управо међу Трамповим противницима, заговорницима наставка империјалне америчке спољне политике.

Интервенционисти не желе да им се поремети монопол на „истину“

Поред споменутог Била Кристола, наиме, и магазин „Форин полиси“, у тексту под насловом „Милијардери не могу да купе светски мир“, изражава противљење покретању „Квинси института“, који „жели да заустави амерички интервенционизам, али не разуме шта га мотивише“. Сама најава оснивања таквог института, наводи се, звучи као „посмртни марш за америчку изузетност“ и критикује један од његових оснивача Ендруа Бачевића због тога што позива на нову спољну политику САД, базирану на признању да „империјални пројекат неизбежно води банкроту, како фискалном, тако и моралном“…

„Природна је ова врста реакције, јер интервенционисти не желе да им се поремети монопол на ’истину‘“, коментарише Саша Адамовић.

А покретање „Квинси института“, без обзира на дискутабилне мотиве његових финансијера, може да се схвати и као знак друштвених процеса који се одвијају независно од воље оног вашингтонског консензуса о неминовности америчког империјализма. Не сведочи о њиховом постојању, наиме, само победа Трампа 2016. године, која је била заснована и на идеји окончања бескрајних америчких ратова, већ овакви ставови сад стижу и из Демократске партије.

Берни Сандерс, кандидат за њеног председничког кандидата на изборима следеће године, управо ових дана јавно поставља питање „зашто трошимо хиљаде милијарди долара на бескрајне ратове, а не можемо да приуштимо обнову наше инфраструктуре која се распада“?

А и Трита Парси, још један од оснивача „Квинси института“, уверен је да је „реалност да се распао консензус америчких елита о спољној политици“ те земље, те је зато и неопходно формулисање нове, другачије политике.

„Већ неко време је евидентна подела међу америчким политичким елитама. Али то је и природно, у кризним временима увек и долази до такве врсте подела“, каже Борис Над и истиче:

„Амерички писац Гор Видал оценио је својевремено да амерички орао лети с два десна крила, упитао да ли је тако нешто уопште могуће, и сам дао одговор да јесте, али само уколико привредна снага то допушта. Међутим, америчка привреда у међувремену је ту снагу изгубила, као и америчка војска, те интервенције постају луксуз који они више не могу да приуште. И зато све очигледније постаје да је немогућа спољна политика која ће бити заснована само на ратовима, претњама и санкцијама.“

rs.sputniknews.com, Никола Врзић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.