Историјска понуда Путина – прочитајте цео говор председника Русије

© Sputnik / Sergey Bobylev
/

Руски председник Владимир Путин изнео је данас, обраћајући се руским дипломатама, нови предлог Кијеву и Западу за решавање украјинске кризе.
Путинов говор преносимо у целости:
„Желим да вас све поздравим и на почетку нашег састанка и разговора желим да захвалим за напоран рад у интересу Русије и нашег народа.
У овако широком саставу смо се сусрели крајем 2021. године, у новембру. Од тада се, без претеривања, десило много значајних, судбоносних догађаја и у земљи, и у свету. Због тога сматрам важним да оценимо тренутну ситуацију поводом глобалних и регионалних тема, као и да поставимо одговарајуће задатке пред спољнополитички ресор. Сви они су подређени главном циљу: стварању услова за одрживи развој земље, осигурању њене безбедности и повећању благостања руских породица.

Рад у овом правцу у савременим, тешким и условима који се брзо мењају, захтева од свих нас још већу концентрацију напора, иницијативе, упорност, способност не само да реагујемо на текуће изазове, већ и да формирамо своју агенду, и то дугорочну, да заједно са партнерима предлажемо, разматрамо у оквиру отворене и конструктивне дискусије варијанте решења оних фундаменталних питања која брину не само нас, већ и целу светску заједницу.

Поновићу – свет се брзо мења. Ни у глобалној политици, ни у економији, ни у технолошкој конкуренцији више неће бити исто као пре. Све више држава тежи јачању суверенитета, самодовољности, националног и културног идентитета. На сцену ступају земље Глобалног југа, Истока, расте улога Африке и Латинске Америке. Ми смо увек, још од совјетских времена, говорили о важности ових светских региона, али данас је динамика сасвим другачија и то постаје приметно. Значајно је убрзан и темпо трансформације у Евроазији, где се активно реализује низ великих интеграционих пројеката.
Управо на основу нове политичке, економске реалности, данас се формирају оквири мултиполарног и мултилатералног светског поретка, и то је објективан процес. Он одражава културно-цивилизацијску разноликост која, упркос свим покушајима вештачке унификације, органски припада човеку.

Ове дубоке, системске промене, несумњиво, уливају оптимизам и наду, јер афирмација принципа мултиполарности, мултилатералности у међународним пословима, укључујући поштовање међународног права, широку репрезентативност, омогућавају заједничко решавање најсложенијих проблема на општу корист, изградњу узајамно корисних односа, сарадњу суверених држава у интересу благостања и безбедности народа.
Такав образац будућности је у складу са стремљењима апсолутне већине земаља света. Видимо то, између осталог, по растућем интересовању за рад таквог универзалног удружења као што је БРИКС, које се заснива на посебној култури дијалога, сувереној једнакости учесника и узајамном поштовању. У оквиру председавања Русије ове године, подржаћемо несметано укључивање нових учесника БРИКС-а у радне структуре организације.
Молим Владу и МИП да наставе садржајан рад, дијалог са партнерима, како бисмо на самиту БРИКС-а у Казању у октобру представили значајан број усаглашених решења која ће одредити правац наше сарадње у политици и безбедности, економији и финансијама, науци, култури, спорту и хуманитарним везама.
У целини сматрам да ће потенцијал БРИКС-а омогућити да он временом постане једна од кључних регулаторних институција мултиполарног светског поретка.

У вези са тим истичем да међународна дискусија о параметрима интеракције држава у мултиполарном свету, о демократизацији целокупног система међународних односа, наравно, већ тече. Тако смо са колегама из Заједнице Независних Држава усагласили и усвојили заједнички документ о међународним односима у мултиполарном свету. Позвали смо партнере на разговор о овој теми и на другим међународним платформама, пре свега у ШОС-у и БРИКС-у.
Заинтересовани смо да овај дијалог добије озбиљан развој и у оквирима УН, укључујући и главну, витално важну тему за све, као што је стварање система недељиве безбедности. Другим речима, афирмација у глобалним односима принципа по којем безбедност једних не може бити осигурана на рачун безбедности других.
У том контексту подсећам да је крајем XX века, након завршетка оштре војно-идеолошке конфронтације, светска заједница имала јединствену шансу да изгради поуздан, праведан поредак у области безбедности. За то је било потребно врло мало – једноставна способност да се чују мишљења свих заинтересованих страна, узајамна спремност да се она узму у обзир. Наша земља је била спремна за такав конструктиван рад.
Међутим, преовладао је други приступ. Западне силе, предвођене САД, сматрале су да су победиле у “хладном рату” и да имају право саме да одређују како да устроје свет. Практични израз таквог погледа на свет постао је пројекат неограниченог ширења Северноатлантског блока у простору и времену, иако су постојале, наравно, и друге идеје како осигурати безбедност у Европи.
На наша исправна питања одговарали су избегавањем у смислу да нико не планира да нападне Русију и да проширење НАТО није усмерено против Русије. Обећања дата Совјетском Савезу, а затим и Русији крајем 80-их и почетком 90-их година о неукључивању нових чланова у Алијансу, једноставно су заборављена. А ако су их и спомињали, то је било са смешком, уз наводе да су та уверавања била усмена и стога необавезујућа.
Ми смо стално, и 90-их година, а и касније, увек указивали на то да је курс који су изабрале западне елите погрешан. Нисмо само критиковали и упозоравали, већ и нудили опције, конструктивна решења, истицали важност развоја механизма европске и светске безбедности који би, желим ово да истакнем, одговарао свима – апсолутно свима. Једноставно набрајање иницијатива које је Русија предлагала током ових година одузело би много времена.

Подсетимо се, на пример, идеје о европском безбедносном договору коју смо предложили још 2008. године. Исте теме су биле покренуте и у меморандуму Министарства спољних послова Русије, који је предат САД и НАТО-у у децембру 2021. године.
Али, сви наши покушаји – вишеструки покушаји, не могу се сви ни побројати – да убедимо саговорнике, објашњења, уверавања, упозорења, молбе са наше стране, нису добили никакав одговор. Западне земље, уверене не само у своју исправност, већ и у своју снагу, способност да наметну остатку света све што желе, једноставно су игнорисале друга мишљења. У најбољем случају су биле спремне да разговарају о споредним питањима која суштински мало шта решавају или о темама које су биле искључиво у интересу Запада.
Међутим, брзо је постало јасно да западни модел, проглашен јединим исправним за осигурање безбедности и просперитета у Европи и свету, у ствари не функционише.

Подсетимо се трагедије на Балкану. Унутрашњи проблеми који су се накупили у бившој Југославији, наравно већ су постојали, а нагло су се погоршали због грубог спољног мешања. Још тада се у правом светлу показао главни принцип дипломатије НАТО – дубоко погрешан и бесплодан у решавању сложених међунационалних конфликата: окривити једну страну, која им из неких разлога не одговара, за све лоше и обрушити на њу сву политичку, информациону и војну моћ, економске санкције и рестрикције.
После тога, исти приступи примењивани су у различитим деловима света, ми то добро знамо: у Ираку, Сирији, Либији, Авганистану и тако даље. Нигде нису донели ништа осим погоршања постојећих проблема, уништених судбина милиона људи, разарања целих држава, ширења жаришта хуманитарних и социјалних катастрофа, терористичких енклава. У суштини, ниједној земљи у свету није загарантовано да се неће придружити овом тужном списку.

Данас Запад настоји да се дрско меша у послове Блиског истока. Некада су имали монопол у овом региону, а данас је резултат свима јасан и очигледан. Јужни Кавказ, Централна Азија. Пре две године на самиту НАТО у Мадриду је најављено да ће Алијанса сада да се бави питањима безбедности не само у евроатлантском, већ и у азијско-пацифичком региону. Наводно, ни тамо не могу без њих. Очигледно је да иза тога стоји покушај да се појача притисак на оне земље региона чији развој су одлучили да обуздају. Како је познато, на једном од првих места на овом списку је наша земља – Русија.

Такође подсећам да је управо Вашингтон подрио стратешку стабилност, једностраним повлачењем из споразума о противракетној одбрани, о ликвидацији ракета средњег и кратког домета, о отвореном небу. Заједно са својим НАТО сателитима су уништили систем мера поверења и контроле над наоружањем на европском простору који је грађен деценијама.
На крају, егоизам и ароганција западних држава довели су до тренутно изузетно опасне ситуације. Сада смо се недопустиво приближили тачки без повратка. Позиви да се стратешки порази Русија, која поседује највеће арсенале нуклеарног оружја, показују екстремни авантуризам западних политичара. Они или не схватају обим претње коју сами стварају, или су једноставно обузети вером у сопствену некажњивост и изузетност. И једно и друго може се претворити у трагедију.

Очигледно је да смо сведоци пропасти система евро-атлантске безбедности. Данас он једноставно не постоји. Потребно га је фактички стварати поново. Све то захтева од нас да заједно са партнерима, са свим заинтересованим земљама, а таквих има много, разрадимо своје опције за осигурање безбедности у Евроазији, а потом их представимо ради широке међународне дискусије.

Управо такав задатак је дат у обраћању Федералној скупштини. Ради се о томе да у блиској будућности формулишемо оквир једнаке и недељиве безбедности, обострано корисне, равноправне сарадње и развоја на евроазијском континенту.
Шта је потребно учинити у том циљу и на којим принципима?

Прво – треба успоставити дијалог са свим потенцијалним учесницима таквог будућег система безбедности. За почетак, молим да се разраде потребна питања са државама отвореним за конструктивну сарадњу са Русијом.
Током недавне посете Народној Републици Кини, о овим питањима је разговарано са председником Си Ђинпингом. Истакнуто је да руски предлог није у супротности, већ напротив, допуњује и у потпуности је у складу са основним принципима кинеске иницијативе у сфери глобалне безбедности.
Друго – важно је полазити од тога да будућа архитектура безбедности буде отворена за све евроазијске земље које желе да учествују у њеном стварању. „За све“ значи, наравно, и за европске и НАТО земље. Живимо на истом континенту, без обзира на то шта се догађа, географију не можемо променити, овако или онако морамо заједно да живимо и радимо.
Да, сада су односи Русије са ЕУ, са многим европским државама деградирани, и то, као што сам много пута наглашавао, не нашом кривицом. Антируска пропагандна кампања у којој учествују веома високо рангирани европски званичници, праћена је нагађањима о томе да Русија наводно планира да нападне Европу. Много пута сам то рекао и овде нема потребе понављати више пута: сви ми разумемо да је то апсолутна бесмислица, само оправдање за трку у наоружању.

У вези са тим, дозволићу себи малу дигресију. Опасност за Европу не долази од Русије. Главна претња за Европљане је критична и све већа, практично, тотална зависност од САД: у војној, политичкој, технолошкој, идеолошкој и информационој сфери. Европу све више стављају на маргину глобалног економског развоја, гурају је у хаос миграционих и других акутних проблема, лишавају је међународног субјективитета и културног идентитета.
Понекад се чини да владајући европски политичари и представници европске бирократије више страхују да не падну у немилост Вашингтона, него да изгубе поверење сопственог народа, сопствених грађана. Недавни избори за Европски парламент такође ово показују. Европски политичари гутају и понижења, и ароганцију, и скандале са шпијунирањем европских лидера, а САД их једноставно користе у своје интересе: или их присиљавају да купују њихов скуп гас – узгред, гас у Европи је три до четири пута скупљи него у САД – или, као сада, на пример, траже од европских земаља да повећају испоруке оружја Украјини. Узгред, стално износе некакве захтеве. Такође, уводе санкције против њих, против економских оператора у Европи. Уводе их без икаквог устручавања.

Ето, сада их присиљавају да повећају испоруке оружја Украјини, да прошире своје капацитете за производњу артиљеријских граната. Коме ће те гранате бити потребне када се сукоб у Украјини заврши? Како то може осигурати војну безбедност Европе? Нејасно је. Саме САД улажу у војне технологије, и то у технологије сутрашњице: у свемир, у савремене дронове, у ударне системе на новим физичким принципима, односно, у оне области које ће у будућности одредити карактер оружане борбе, а самим тим и војно-политички потенцијал држава, њихове позиције у свету. Тиме сада играју ову улогу: улажите новац у оно што нам је потребно. Али, то не повећава никакав потенцијал Европе. Нека их. Можда је то за нас и добро, али у суштини, тако и јесте.

Ако Европа жели да очува себе као један од самосталних центара светског развоја и културно-цивилизацијских полова планете, несумњиво јој је потребно да буде у добрим односима са Русијом, а ми смо, што је најважније, спремни за то.
Ову заправо једноставну и очигледну ствар су савршено разумели политичари истинског европског и светског формата, патриоте својих земаља и народа, који су размишљали у историјским категоријама, а не статисти који следе туђу вољу и диктат. О томе је у послератним годинама много говорио Шарл де Гол. Добро се сећам и како је 1991. године, током разговора у којем сам лично учествовао, немачки канцелар Хелмут Кол истицао значај партнерства Европе и Русије. Надам се да ће се нове генерације европских политичара пре или касније вратити овом наслеђу.
Што се тиче самих Сједињених Држава, непрестани покушаји њихових данашњих владајућих либерално-глобалистичких елита да на било који начин прошире своју идеологију на цео свет, задрже свој империјални статус, своју доминацију, само све више исцрпљују земљу, воде је ка деградацији, ступају у јасан конфликт са истинским интересима америчког народа. Да није овог ћорсокака, агресивног месијанства, заснованог на веровању у сопствену изабраност и изузетност, међународни односи би одавно били стабилизовани.

Треће – за унапређење идеје система евроазијске безбедности потребно је значајно интензивирати дијалог између већ постојећих мултилатералних организација у Евроазији. Реч је пре свега о Савезној држави, Организацији споразума о колективној безбедности, Евроазијском економском савезу, Заједници независних држава, Шангајској организацији за сарадњу.
Видимо перспективу у томе да се овим процесима у будућности прикључе и друге утицајне евроазијске организације, од југоисточне Азије до Блиског Истока.
Четврто – сматрамо да је дошло време да започнемо широку расправу о новом систему билатералних и мултилатералних гаранција колективне безбедности у Евроазији. Притом, у будућности треба радити на постепеном повлачењу војног присуства спољних држава из евроазијског региона.
Разумемо, наравно, да у тренутној ситуацији ова теза може деловати нереално, али то је у овом моменту. Ако изградимо поуздан систем безбедности у будућности, такво присуство ванрегионалних војних контингената неће бити потребно. У суштини, данас нема никакве потребе за тим – окупација и ништа више.

Најзад, сматрамо да државе и регионалне структуре Евроазије саме треба да одреде конкретне области сарадње у сфери заједничке безбедности. Полазећи од тога, саме треба да изграде систем функционалних институција, механизама, споразума који би стварно служили постизању заједничких циљева стабилности и развоја.

У том контексту подржавамо иницијативу белоруских пријатеља да се изради програмски документ – повеља мултиполарности и разноврсности у XXI веку. У њој би се могли формулисати не само оквирни принципи евроазијске архитектуре базирани на основним нормама међународног права, већ и у ширем смислу – стратешка визија суштине, природе мултиполарности и мултилатералности као новог система међународних односа, који долази уместо западноцентричног света. Сматрам важним и молим да се такав документ детаљно разради са нашим партнерима и свим заинтересованим државама. Такође, при расправи о овако сложеним, комплексним питањима, наравно, потребна је максимална, широка заступљеност, узимање у обзир различитих приступа и ставова.

Пето – важан део евроазијског система безбедности и развоја свакако треба да буду питања економије, социјалне добробити, интеграције и узајамно корисне сарадње, решавање заједничких проблема као што су превазилажење сиромаштва, неједнакости, клима, екологија, израда механизама за реаговање на претње пандемијама и кризама у глобалној економији – све је то важно.
Запад својим поступцима не само да је подривао војно-политичку стабилност у свету, већ је санкцијама и трговинским ратовима дискредитовао и ослабио кључне тржишне институције. Користећи ММФ и Светску банку, редигујући климатску агенду, кочи развој Глобалног југа. Губећи у конкуренцији, чак и по правилима која је Запад сам за себе написао, користи забрањене баријере и све врсте протекционизма. Тако су САД практично одустале од Светске трговинске организације као регулатора међународне трговине. Све је блокирано. Истовремено, не врше притисак само на конкуренте, већ и на своје сателите. Довољно је погледати како сада “испумпавају ресурсе” из европских економија које балансирају на ивици рецесије.

Западне земље замрзле су део руских актива и девизних резерви. Сада размишљају како да пронађу барем неки правни основ да их коначно присвоје. Али, упркос свим правним триковима, са друге стране, крађа ће, наравно, остати крађа и неће остати некажњена.
Питање је чак дубље. Крађом руских актива, направиће још један корак ка рушењу система који су сами стварали и који им је деценијама обезбеђивао просперитет, омогућавао им да троше више него што зарађују, и користе новац из целог света посредством дугова и обавеза. Сада је свим земљама и компанијама, сувереним фондовима очигледно да њихова имовина и резерве ни најмање нису сигурне – ни у правном ни у економском смислу те речи. Следећи у реду за експропријацију од стране САД и Запада може бити било ко – управо ти страни државни фондови, могу бити и они.
Већ сада расте неповерење у финансијски систем заснован на западним резервним валутама. Уочава се одлив средстава из хартија од вредности и дужничких обавеза западних држава, чак и неких европских банака, које су до недавно сматране апсолутно поузданим местом за чување капитала. Сада већ и злато повлаче из њих. И исправно раде.

Сматрам да морамо озбиљно да интензивирамо формирање ефикасних и сигурних билатералних и мултилатералних спољноекономских механизама, алтернативних онима које контролише Запад. Ово укључује и ширење обрачуна у националним валутама, стварање независних платних система и изградњу производно-дистрибутивних ланаца мимо канала које је Запад блокирао или компромитовао.
Наравно, потребно је наставити напоре за развој међународних транспортних коридора у Евроазији – континенту чије је природно географско језгро Русија.

Министарству иностраних послова налажем да максимално допринесе изради међународних споразума у свим овим правцима. Они су изузетно важни за јачање економских односа наше земље и наших партнера. На тај начин, нови импулс треба да добије и изградња великог евроазијског партнерства, које може постати социо-економска основа новог система недељиве безбедности у Европи.

Поштоване колеге! Сврха наших предлога је да се формира такав систем у оквиру кога би све државе биле сигурне у своју безбедност. Тада ћемо, узгред, моћи другачије и заиста конструктивно да приступимо решавању многобројних сукоба који данас постоје. Проблеми недостатка безбедности и међусобног поверења нису везани само за евроазијски континент, растућа напетост се примећује свуда. А колико је свет међусобно повезан и зависан, видимо стално, и трагичан пример за све нас је украјинска криза, чије се последице осећају широм планете.
Али одмах желим да кажем да криза повезана с Украјином није сукоб две државе, још мање два народа, изазван неким проблемима између њих. Да ствари тако стоје, нема сумње да би Руси и Украјинци, које повезују заједничка историја и култура, духовне вредности, милиони родбинских, породичних, људских веза, нашли начин да исправно реше сва питања и несугласице.
Али, ствар је другачија: корени сукоба нису у билатералним односима. Догађаји у Украјини су директна последица светског и европског развоја крајем XX – почетком XXI века, те агресивне, дрске и апсолутно авантуристичке политике коју je Запад спроводиo и спроводи све ове године, много пре него што је почела специјална војна операција.

Ове елите западних земаља, као што сам већ рекао данас, након завршетка “хладног рата” кренуле су путем даље геополитичке прерасподеле света, ка стварању и наметању озлоглашеног поретка заснованог на правилима, у која се једноставно не уклапају јаке, суверене и самодовољне државе.
Отудa политика обуздавања наше земље. Циљеве ове политике већ отворено декларишу неки актери у САД и Европи. Они данас говоре о озлоглашеној деколонизацији Русије. Суштински, ово је покушај да се идеолошки оправда разбијање наше Отаџбине по националној основи. Заправо, о разбијању Совјетског Савеза, Русије, говори се већ дуго. Свима присутнима у овој сали то је добро познато.

Спроводећи ову стратегију, западне земље су кренуле ка апсорпцији и војно-политичком присвајању територија блиских нама. Одржано је пет, а сада већ и шест таласа ширења НАТО-а. Покушали су да претворе Украјину у своју испоставу, да је учине “анти-Русијом”. Ради постизања ових циљева улагали су новац, ресурсе, куповали политичаре и целе странке, ревидирали историју и образовне програме, подржавали и гајили групације неонациста и радикала. Радили су све да подрију наше међудржавне везе, раздвоје, посвађају наше народе.

Спровођење овакве политику још дрскије и безобзирније ометао је југоисток Украјине – територије које су вековима биле део велике историјске Русије. Тамо су живели људи, и још увек живе, који су се, укључујући и после проглашења независности Украјине 1991. године, залагали за добре и најблискије односе са нашом земљом. Људи – и Руси, и Украјинци, представници различитих националности, које су уједињавали руски језик, култура, традиција, историјско памћење.
Став, расположење, интереси и гласови тих људи – милиона људи који живе на југозападу – једноставно су морали да узму у обзир и прихвате тадашњи украјински председници и политичари који су се борили за ту функцију, користили гласове тих бирача. Али, користећи те гласове, они су измицали, маневрисали, много лагали, говорили о такозваном европском избору. Нису се усуђивали да крену у потпуни раскид са Русијом, јер је југоисток Украјине био другачије настројен, и то се није могло занемарити. Такво лицемерје увек је било својствена украјинским властима током свих година након признавања независности.

Запад је, наравно, то видео. Одавно је видео и разумео проблеме који тамо постоје и који се могу покренути, схватио је обуздавајући значај југоисточног фактора, као и то да никаква вишегодишња пропаганда не може радикално да промени ситуацију. Наравно, много тога је урађено, али је суштински било тешко преокренути ситуацију.
Нису успевали да искриве историјски идентитет, свест већине људи на југоистоку Украјине, да из њих, укључујући младе генерације, искорене добар однос према Русији и осећај нашег историјског заједништва. Због тога су опет одлучили да делују силом, да једноставно сломе људе на југоистоку, не марећи за њихово мишљење. У том циљу су уредили, организовали, финансирали, и, наравно, искористили тешкоће и сложености унутрашњег политичког карактера у Украјини, али ипак доследно и циљано припремили оружани државни преврат.
Градове Украјине захватио је талас погрома, насиља и убистава. Власт у Кијеву су коначно преузели и узурпирали радикали. Њихови агресивни националистички слогани, укључујући рехабилитацију нацистичких помагача, уздигнути су на ниво државне идеологије. Проглашен је курс укидања руског језика у државним и јавним сферама, појачан је притисак на православне вернике, мешање у црквене послове, што је на крају довело до раскола. Нико као да не примећује ово мешање, као да је то сасвим нормално. Пробајте негде другде нешто слично, биће толико халабуке да ће вам уши отпасти. Али тамо је дозвољено, јер је против Русије.

Милиони становника Украјине, првенствено из њених источних региона, устали су против преврата, као што је познато. Почели су да им прете одмаздом и терором. Нове власти у Кијеву су се, пре свега, спремале да ударе на рускојезични Крим, који је својевремено, 1954. године, као што знате, РСФСР предала Украјини уз кршење свих, чак и тада важећих у Совјетском Савезу, законских норми и процедура. У овој ситуацији, наравно, нисмо могли да одбацимо и оставимо без заштите грађане Крима и Севастопоља. Они су направили свој избор и, у марту 2014. године, као што је познато, догодило се историјско поновно уједињење Крима и Севастопоља са Русијом.

У Харкову, Херсону, Одеси, Запорожју, у Доњецку, Луганску, Маријупољу, мирне протесте против државног преврата почели су да сузбијају, кијевски режим и националистичке групе покренуле су терор. Вероватно не треба подсећати, сви ионако добро памте шта се дешавало у тим регионима.
У мају 2014. године одржани су референдуми о статусу Доњецке и Луганске Народне Републике, на којима се апсолутна већина становника изјаснила за независност и суверенитет. Одмах се поставља питање: да ли су ти људи могли на тај начин да изразе своју вољу и да прогласе своју независност? Присутни у овој сали разумеју да су, наравно, могли – имали су на то пуно право и основ, притом у складу са међународним правом, укључујући право народа на самоопредељење. Вас не треба подсећати, али ипак, због медија, рећи ћу да члан 1, тачка 2 Повеље Уједињених нација дају то право.

У вези са тим подсетићу на општепознати косовски преседан. Много пута смо већ о томе говорили, сада ћу рећи још једном. Преседан који су западне земље саме створиле је да су у сличној ситуацији признале легитимно отцепљења Косова од Србије, које се догодило 2008. године.
Затим је уследила позната одлука Међународног суда правде УН, који је 22. јула 2010. године на основу става 2 члана 1 Повеље Уједињених нација одлучио, цитирам: „Из праксе Савета безбедности не произлази никаква општа забрана једностраног проглашења независности“. Затим, следећи цитат: „Опште међународно право не садржи било какву применљиву забрану на проглашење независности“. Штавише, тамо је још било записано да делови било које земље који су одлучили да прогласе своју независност нису у обавези да се обраћају централним органима своје бивше државе. Све је написано, све су сами написали црно на бело.
Да ли су те републике – Доњецка и Луганска – имале право да прогласе своју независност? Па, наравно да јесу. Питање не може бити разматрано другачије.

Шта је у овој ситуацији урадио режим у Кијеву? Потпуно је игнорисао избор људи и покренуо свеобухватни рат против нових независних држава – народних република Донбаса користећи авијацију, артиљерију, тенкове. Почела су бомбардовања и гранатирања мирних градова, акције застрашивања. Шта се даље догодило? Становници Донбаса су узели оружје у руке да заштите своје животе, своје домове, права и легитимне интересе.

На Западу сада стално тврде да је Русија започела рат у оквиру специјалне војне операције, да је она агресор, па је зато, укључујући и на њеној територији, могуће изводити нападе западним системима наоружања, јер се Украјина, наводно, брани и има право на то.

Још једном желим да нагласим: Русија није започела рат, кијевски режим је, понављам, након што су становници дела Украјине, у складу са међународним правом, прогласили своју независност, започео војне акције и наставља их. Агресија је ако не признајемо право ових народа који живе на тим територијама да прогласе своју независност. А како другачије? А шта је то онда? То је агресија. И они који су свих ових година помагали војној машинерији кијевског режима – они су саучесници агресора.
Тада, 2014. године, становници Донбаса нису се покорили. Одреди устаника су издржали, пружили отпор казненим јединицама, а затим их потиснули од Доњецка и Луганска. Ми смо очекивали да ће то освестити оне који су започели ово крвопролиће. Да би се зауставило крвопролиће, Русија је изашла са уобичајеним апелима – позивима на преговоре, и они су започели уз учешће Кијева и представника република Донбаса уз посредовање Русије, Немачке, Француске.
Разговор је текао тешко, али 2015. године су ипак потписани Мински споразуми. Ми смо са свом озбиљношћу приступили њиховој примени, надали се да ћемо у оквиру мировног процеса, међународног права решити ситуацију. Очекивали смо да ће то довести до уважавања легитимних интереса и захтева Донбаса, уношења у Устав посебног статуса ових региона и основних права људи који тамо живе уз очување територијалног јединства Украјине. Ми смо на то били спремни, и били смо спремни да убеђујемо људе који живе на тим територијама да се питања решавају на тај начин, више пута смо предлагали различите компромисе и разрешења.

Али, све је на крају било одбачено. Кијев је Минске споразуме једноставно бацио у смеће. Како су касније искрено признали представници украјинског врха, ниједан члан тих докумената им није одговарао, једноставно су лагали и извртали ствари како су могли.
Бивши канцелар Немачке и некадашњи председник Француске, фактички коаутори и наводни гаранти Минских споразума, касније су такође директно признали да се њихова примена, како се испоставило, није ни планирала, једноставно су желели да одуговлаче, како би добили на времену за формирање украјинских оружаних снага, њихово пумпање наоружањем и опремом. Једноставно, опе су нас преварили, обманули.

Уместо стварног мировног процеса, уместо политике реинтеграције и националног помирења, о којима су волели нашироко да причају у Кијеву, Донбас је осам година био бомбардован. Изводили су терористичке нападе, убиства, организовали најсуровију блокаду. Све ове године становнике Донбаса (жене, децу, старе) проглашавали су људима „другог реда“, „подљудима“, претили су им одмаздом, у смислу да ће доћи и обрачунати се са сваким од њих. Шта је то ако не геноцид у центру Европе у XXI веку? А у Европи и САД истовремено су се правили као да се ништа не дешава и нико ништа не примећује.

Крајем 2021 – почетком 2022. године, Мински процес је коначно сахрањен, и то од стране Кијева и његових западних покровитеља, и поново је планиран интензиван напад на Донбас. Велика групација оружаних снага Украјине спремала се за нову офанзиву на Луганск и Доњецк, наравно, уз етничко чишћење и огромне људске жртве, стотине хиљада избеглица. Морали смо да спречимо ту катастрофу, заштитимо људе, нисмо могли да донесемо другачију одлуку.

Русија је коначно признала Доњецку и Луганску Народну Републику. Осам година их нисмо признавали, све време смо се надали да ћемо се договорити. Резултат је сада познат. Са овим републикама које смо признали 21. фебруара 2022. закључили смо споразуме о пријатељству, сарадњи и међусобној помоћи. Питање: да ли су народне републике имале право да нам се обрате за подршку, ако смо признали њихову независност? Јесмо ли ми имали право да признамо њихову независност исто као што су они имали право да прогласе свој суверенитет у складу са поменутим члановима и одлукама Међународног суда УН? Да ли су имали право да прогласе независност? Имали су. Али, ако су имали такво право и искористили га, онда смо и ми имали право да са њима закључимо споразум – и урадили смо то, и то, понављам, поново у потпуном складу са међународним правом и чланом 51 Повеље УН.

Истовремено, обратили смо се кијевским властима са позивом да повуку своје трупе из Донбаса. Могу вам рећи, контакти су постојали, одмах смо им рекли: повуците војску одатле и све ће се тиме завршити. Овај предлог је готово одмах одбачен, једноставно игнорисан, иако је пружао стварну могућност да се питање реши управо мирним путем.
Двадесет четвртог фебруара 2022. године Русија је била принуђена да објави почетак специјалне војне операције. Обраћајући се грађанима Русије, становницима Доњецке и Луганске републике, украјинском друштву, тада сам именовао циљеве ове операције – заштитити људе у Донбасу, успоставити мир, спровести демилитаризацију и денацификацију Украјине и тиме отклонити претње по нашу државу, повратити равнотежу у сфери безбедности у Европи.

Притом, и даље смо сматрали приоритетом постизање наведених циљева политичко-дипломатским методама. Подсећам да је већ у у првој фази специјалне војне операције наша земља пристала на преговоре са представницима кијевског режима. Они су се одвијали најпре у Белорусији, затим у Турској. Покушали смо да пренесемо нашу главну мисао: поштујте избор Донбаса, вољу људи који тамо живе, повуците војску, зауставите гранатирање мирних градова и насеља. Више ништа није било потребно, остала питања ћемо решавати касније. Добили смо одговор: не, наставићемо рат. Очигледно је да је тако командовале западне газде, и сада ћу о томе испричати.
У то време, у фебруару-марту 2022. године, наше снаге су, како је познато, стигле до Кијева. О томе се и у Украјини, и на Западу, и тада и сада, много спекулише.

Шта желим да кажем поводом тога? Наше снаге су заиста стајале код Кијева, и војна министарства, и безбедносни блок су имали различите предлоге за могуће даље акције, али није било никакве политичке одлуке о нападу на тромилионски град, без обзира шта ко говорио или мислио.
У суштини, то није било ништа друго него операција присиљавања украјинског режима на мир. Војска је била тамо како би подстакла украјинску страну на преговоре, да покуша да пронађе прихватљива решења и тиме оконча рат који је Кијев започео против Донбаса још 2014. године, да реши питања која представљају претњу за безбедност наше земље, за безбедност Русије.
Ма колико било чудно, на крају смо успели да дођемо до договора који је у принципу одговарао и Москви и Кијеву. Овај споразум је састављен у писменој форми и парафирао га је у Истанбулу шеф украјинске преговарачке делегације. Значи, кијевским властима је одговарало такво решење питања.

Документ се звао „Споразум о трајној неутралности и безбедносним гаранцијама Украјине“. Био је компромисног карактера, али су његове кључне тачке биле у складу са нашим принципијелним захтевима, решавале су задатке који су били постављени као основни, чак и на почетку специјалне војне операције. Укључујући, истичем, по питању демилитаризације и денацификације Украјине, колико год то изгледало чудно. И за то смо такође успели да пронађемо сложена решења. Била су сложена, али су пронађена. Наиме, подразумевало се да ће бити усвојен украјински закон о забрани нацистичке идеологије, било којих њених манифестација. Све је тамо записано.

Поред тога, Украјина би, у замену за међународне гаранције безбедности, ограничила обим својих оружаних снага, преузела обавезу да не улази у војне савезе, да не дозвољава на својој територији стране војне базе, као ни распотређивање њихових контингената, да не спроводи војне вежбе на својој територији. Све је написано на папиру.
Ми смо са своје стране, такође разумевајући забринутост Украјине у вези са безбедношћу, пристали на то да Украјина, без формалног уласка у НАТО, добије гаранције практично идентичне онима које имају чланице тог савеза. За нас је то било тешко решење, али смо признавали легитимност захтева Украјине за осигурање њене безбедности и у принципу нисмо имали ништа против формулација које је предложио Кијев. То су формулације које је предложио Кијев, и ми, генерално, нисмо били против њих, схватајући да је најважније зауставити крвопролиће и рат у Донбасу.

Двадесет деветог марта 2022. године повукли смо своје снаге из Кијева, јер су нас уверавали да је потребно створити неопходне услове за завршетак политичког преговарачког процеса, за завршетак овог процеса. Такође и да једна од страна не може да потпише такве споразуме, како су рекле наши западни колеге, са пиштољем на челу. Добро, пристали смо и на то.
Међутим, одмах након тога, сутрадан након повлачења руских снага из Кијева, украјинско руководство је обуставило своје учешће у преговарачком процесу, организујући познату провокацију у Бучи, и одбило припремљену верзију споразума. Мислим да је данас јасно зашто је била потребна та прљава провокација – како би се на неки начин објаснио одбацивање резултата који су постигнути током преговора. Пут ка миру је поново одбачен.

Учинили су то, сада знамо, по налогу западних тутора, укључујући бившег премијера Велике Британије, током чије посете Кијеву је директно речено: никакви споразуми, потребно је победити Русију на бојном пољу, постићи њен стратешки пораз. Наставили су интензивно снабдевање Украјине наоружањем, говорили су о томе да је потребно нанети нам, како сам управо подсетио, стратешки пораз. Нешто касније, свима је добро познато, председник Украјине је издао декрет којим је забранио својим представницима, па чак и самом себи да било какве преговоре са Москвом. Ова епизода са нашим покушајем да решимо проблем мирним путем поново је завршена неуспехом.
Узгред, на тему преговора. Сада бих пред овим аудиторијумом можда још једну епизоду изнео у јавност. Такође, ни о овоме раније нисам јавно говорио, али неки од присутних знају за то. Након што је руска војска заузела део Херсонске и Запорошке области, многи западни политичари понудили су своје посредовање у мирном решавању конфликта. Један од њих је био у радној посети Москви 5. марта 2022. године. Ми смо прихватили његове посредничке напоре, посебно зато што се током разговора позивао на подршку лидера Немачке и Француске, као и високих представника САД.

Током разговора, наш страни гост је поставио питање – занимљива је прича, рекао је: ако помажете Донбасу, зашто се руска војска налази на југу Украјине, укључујући Херсонску и Запорошку област? Наш одговор је био да је то била одлука руског Генералштаба за планирање операције. И сада ћу додати да је план био да се заобиђу неки утврђени рејони које су украјинске власти изградиле за осам година у Донбасу, пре свега ради ослобођења Маријупоља.
Тада је инострани колега поставио додатно питање – стручно лице, мора се признати: да ли ће наше руске снаге остати у Херсонској и Запорошкој области? И шта ће бити са овим регионима након постизања циљева СВО? На то сам одговорио да уопштено не искључујем очување украјинског суверенитета над овим територијама, али под условом да Русија има чврсту копнену везу са Кримом.
Дакле, Кијев треба да гарантује правно утврђено право приступа Русији Кримском полуострву преко Херсонске и Запорошке области. То је најважнија политичка одлука. И наравно, у коначном облику, она се не би доносила једнострано, већ само након консултација са Саветом безбедности, са другим структурама, наравно, након дискусије са грађанима, јавности наше земље и, пре свега, са становницима Херсонске и Запорошке области.

На крају смо тако и урадили: тражили смо мишљење самих људи и одржали референдуме. Поступили смо онако како су људи одлучили, укључујући у Херсонској и Запорошкој области, у Доњецкој и Луганској народној републици.
У том тренутку, у марту 2022. године, партнер у преговорима је саопштио да намерава да се упути у Кијев како би наставио разговоре сада већ са колегама у украјинској престоници. Ми смо то поздравили, као и, генерално, покушаје да се пронађе мирно решење конфликта, јер је сваки дан борбених дејстава значио нове жртве и губитке. Међутим, у Украјини, како смо касније сазнали, нису прихватили услуге западног посредника, напротив, како смо упућени, оптужили су га да заузима проруске ставове – прилично оштрим тоном, мора се рећи, али то су већ детаљи.
Сада, као што сам већ рекао, ситуација се радикално променила. Становници Херсонске области и Запорожја су током референдума изнели свој став да су Херсонска и Запорошка област, као и Доњецка и Луганска народна република, ушле у састав Руске Федерације. Не може бити говора о кршењу нашег државног јединства. Воља народа да буде уз Русију је непоколебљива. Питање је заувек затворено и о њему се више не расправља.
Опет желим да поновим: Запад је био тај који је припремио и изазвао украјинску кризу, а сада чини све да се та криза бескрајно одуговлачи, као и да ослаби и међусобно разјари руски и украјински народ.

Шаљу све више партија муниције и оружја. Неки европски политичари почели су да говоре о могућности стационирања својих редовних снага у Украјини. Истовремено, као што сам већ приметио, управо садашњи, прави господари Украјине – а то, нажалост, није народ Украјине, већ глобалистичке елите које се налазе у иностранству – покушавају да на украјинску извршну власти пребаце доношење непопуларних одлука међу људима, укључујући и даље смањење старосне доби за регрутовање.

Сада, као што је познато, то је 25 година, следећи корак може бити 23, па 20, 18 или одмах 18. А онда ће се, наравно, ослободити оних који ће под притиском Запада доносити те непопуларне одлуке, одбациће их као непотребне, сваљујући на њих сву одговорност, и поставити на њихово место друге, такође зависне од Запада, али још не толико укаљане репутације.
Отуд можда и план за укидање редовних председничких избора у Украјини. Сада ће они који су на власти све урадити, затим ће их одбацити – и наставиће да раде оно што сматрају потребним.

У том контексту подсећам и на оно о чему у Кијеву сада преферирају да не говоре, као и што и на Западу избегавају да не помињу. О чему је реч? Још у мају 2014. године Уставни суд Украјине је донео одлуку да – цитирам: „Председник се бира на пет година без обзира на то да ли се бира на ванредним или редовним изборима“. Поред тога, Уставни суд Украјине је нагласио да, цитирам: „уставни статус председника не садржи одредбе које би утврђивале други рок осим петогодишњег“. Крај цитата, тачка. Одлука суда је била коначна и није била подложна жалби. Тачка.
Шта то значи у односу на данашњу ситуацију? Председнички мандат раније изабраног шефа Украјине је истекао заједно са његовом легитимношћу, коју није могуће вратити никаквим триковима. Сада нећу детаљно говорити о основама одлуке Уставног суда Украјине о председничком мандату. Јасно је да је она била повезана са покушајима да се легитимизује државни удар из 2014. године. Али ипак, таква пресуда постоји и то је правна чињеница. Она доводи у питање све покушаје оправдавања актуелне представе са укидањем избора.
Заправо, садашња трагична страница историје Украјине започела је насилним преузимањем власти, као што сам већ рекао, антиуставним превратом 2014. године. Понављам: извор садашњег кијевског режима је оружани пуч. И сада се круг затворио – извршна власт у Украјини поново, као и 2014. године, узурпирана је и одржава се незаконито, у ствари је нелегитимна.

Рећи ћу још и ово: ситуација с отказивањем избора је израз праве природе садашњег кијевског режима, који је настао из оружаног пуча 2014. године, повезан је с њим и ту су његови корени. И то што се, отказујући изборе, они и даље грчевито држе за власт, директно је забрањено чланом 5 Устава Украјине. Цитирам: „Право одређивања и измене уставног поретка у Украјини припада искључиво народу и не може бити узурпирано од стране државе, њених органа или званичника“. Поред тога, такви поступци потпадају под члан 109 Кривичног законика Украјине, који говори о насилној промени или рушењу уставног поретка или преузимању државне власти, као и завери ради извршења таквих дела.
Године 2014. такву узурпацију су оправдавали револуцијом, а сада – борбеном дејствима. Али суштина је иста. У суштини, реч је о завери извршне власти Украјине, руководства Врховне раде, коју контролише парламентарна већина, усмереној на узурпацију државне власти (другачије се не може назвати), што је кривично дело по украјинском закону.

Даље. Устав Украјине не предвиђа могућност укидања или одлагања избора председника земље, продужетка његових овлашћења због ратног стања, на шта се сада позивају. Шта стоји у украјинском основном закону? То је да се за време ратног стања могу одложити избори за Врховну раду. То је члан 83 Устава земље.
Тако да је украјинским законодавством предвиђен једини изузетак када се овлашћења органа државне власти продужавају у време ратног стања и избори се не одржавају. И то се односи искључиво на Врховну раду. Тиме је дефинисан статус парламента Украјине као органа који у условима ратног стања непрекидно функционише.

Другим речима, управо је Врховна рада данас легитиман орган за разлику од извршне власти. Украјина није председничка република, већ парламентарно-председничка. У томе је суштина.
Уз то, председник Врховне раде, који врши дужност председника, у складу са члановима 106 и 112, добија специјална овлашћења, укључујући у сфери одбране, безбедности, врховног команданта оружаним снагама. Све је тамо црно на бело написано.

Иначе, Украјина је у првој половини ове године закључила пакет билатералних споразума о сарадњи у сфери безбедности и дугорочне подршке са читавим низом европских држава. Сада се појавио и сличан документ са САД.
Од 21. маја ове године оправдано се поставља питање овлашћења и легитимности представника украјинске стране који потписују такве документе. Нама је, што се каже, свеједно, нека потписују шта хоће. Јасно је да овде постоји политичка и пропагандна компонента. Сједињене Државе и њихови сателити на неки начин желе да подрже своје марионете, да им дају на значају и легитимности.

Ипак, ако касније у тим истим САД спроведу озбиљну правну анализу таквог споразума (сада не говорим о суштини, већ о правној компоненти), незаобилазно ће се поставити питање: ко је те документе и са каквим овлашћењима потписао? И испоставиће се да је све то блеф и да је споразум ништаван, а читава конструкција ће се распасти, наравно, ако буде воље да се ситуација анализира. Може се правити да је све у реду, али ништа није у реду, јер сам прочитао. Све је написано у документима, у Уставу је све написано.

Подсећам такође и на то да је након почетка специјалне војне операције Запад покренуо снажну и безобзирну кампању, покушавајући да изолује Русију на међународној сцени. Данас је свима јасно, очигледно да је тај покушај пропао, али Запад се, наравно, није одрекао своје замисли да успостави неку врсту међународне антируске коалиције и створи привид притиска на Русију. Ми то такође разумемо.
Као што знате знате, почели су активно да промовишу иницијативу одржавања такозване међународне конференције на високом нивоу о Украјини у Швајцарској. Планирају да је одрже одмах након самита „Групе седам“, односно групе оних који су својом политиком и запалили конфликт у Украјини. Оно што предлажу организатори састанка у Швајцарској је још један трик како би се одвратила општа пажња, заменили узроци и последице украјинске кризе, да се дискусија скрене на погрешан траг и да се у извесној мери поново створи привид легитимности актуелне извршне власти у Украјини.

Зато је логично да се у Швајцарској неће расправљати о заиста фундаменталним питањима која су у основи садашње кризе међународне безбедности и стабилности, истинским коренима украјинског конфликта, упркос свим покушајима да се дневни ред конференције учини мање-више пристојним.
Већ сада се може очекивати да ће све бити сведено на опште демагошке разговоре и нови сет оптужби на рачун Русије. Намера је јасна: по сваку цену привући што више држава и на крају представити ствар тако да изгледа као да западне рецепте и правила дели читава међународна заједница, а самим тим и наша земља треба безусловно да их прихвати.

Нас на састанак у Швајцарској, као што знате, природно нису позвали. Јер, у суштини, то нису преговори, већ настојање групе земаља да и даље намећу свој курс, решавајући питања која директно утичу на наше интересе и безбедност по свом нахођењу.
Желим у том контексту да нагласим: без учешћа Русије, без искреног и одговорног дијалога са нама, није могуће постићи мирно решење у Украјини и уопште по питању глобалне европске безбедности.
За сада, Запад игнорише наше интересе, при томе забрањујући Кијеву да води преговоре, све време лицемерно позивајући нас на неке преговоре. Изгледа једноставно идиотски: с једне стране, забрањују њима да воде преговоре с нама, а нас позивају на преговоре и још сугеришу да ми одбијамо преговоре. Апсурд. Али, ми живимо у некој земљи чуда. Но, пре свега, за почетак би могли дати Кијеву команду да укину забрану, самозабрану на преговоре са Русијом, а друго, ми смо спремни да седнемо за преговарачки сто већ сутра. Ми разумемо сву специфичност правне ситуације, али тамо постоје легитимне власти чак и у складу са Уставом, управо сам о томе говорио, има оних са којима можемо преговарати. Молим вас, ми смо спремни. Наши услови за почетак таквог разговора су једноставни и своде се на следеће.

Знате, сада ћу потрошити неко време да поновим читав ланац догађаја који су се десили још једном, како би било јасно да за нас то што ћу сада рећи није тренутна политичка ситуација, већ да смо се увек придржавали одређене позиције и увек тежили миру.
Ево, ови услови су врло једноставни. Украјинске снаге морају бити потпуно повучене из Доњецке, Луганске народне републике, Херсонске и Запорошке области. Наглашавам, са целе територије ових региона у оквиру њихових административних граница, које су постојале у тренутку њиховог уласка у Украјину.

Чим у Кијеву објаве да су спремни на такво решење и почну реално повлачење војске из ових региона, а такође званично обавесте о одустајању од планова за учлањење у НАТО, са наше стране одмах, буквално истог тренутка, стићи ће наредба да се прекине ватра и почну преговори. Понављам: то ћемо учинити одмах. Наравно, истовремено гарантујемо несметано и безбедно повлачење украјинских јединица и војних формација.
Желели бисмо да верујемо да ће такво решење о повлачењу војске, о статусу ван блокова, као и о почетку дијалога са Русијом, од којег зависи будућност постојања Украјине, у Кијеву прихватити самостално, полазећи из актуелних реалија и водећи се истинским националним интересима украјинског народа, а не западним диктатом, иако по том питању постоје, наравно, велике сумње.
Ипак, шта бих желео поводом тога да поново да кажем, да напоменем? Рекао сам да бих желео да препричам хронологију догађаја још једном. Хајде да издвојимо време за то.

Тако, за време догађаја на мајдану у Кијеву 2013–2014. године, Русија је више пута понудила своју помоћ у уставном решавању кризе која је заправо била организована споља. Вратимо се хронологији догађаја крајем фебруара 2014. године.
Осамнаестог фебруара у Кијеву почели су војни сукоби које је изазвала опозиција. Неке зграде, укључујући и кабинет градоначелника и Дом синдиката, су запаљене. 20. фебруара, непознати снајперисти отворили су паљбу на демонстранте и припаднике органа реда, односно, они који су спремали војни преврат, чинили су све да још више подстакну ситуацију на насиље, на радикализацију. Те људе, који су тих дана били на улицама Кијева и изразили незадовољство тадашњом влашћу, намерно су користили у своје циљеве, као тзв. топовско месо. Исто то они раде и данас, спроводећи мобилизацију, шаљући људе на клање. Ипак, тада је постојала могућност за цивилизовани излазак из ситуације.
Познато је да је 21. фебруара потписан споразум између тадашњег председника Украјине и опозиције о решавању политичке кризе. Његови гаранти, као што је познато, били су званични представници Немачке, Пољске и Француске. Споразум је предвиђао повратак на парламентарно-председнички облик владавине, одржавање превремених председничких избора, формирање владе националног поверења, као и повлачење снага органа реда из центра Кијева и предају оружја опозицији.

Желим да додам да је Врховна рада усвојила закон којим се искључује кривично гоњење учесника протеста. Такав договор који би омогућио прекид насиља и повратак ситуације у уставне оквире је постојао. Тај договор је потписан, иако и у Кијеву и на Западу не воле да се сећају тога.
Сада ћу рећи и више о још једној важној чињеници која до сада није била јавно позната. Тачније – буквално истог дана, 21. фебруара, одржан је разговор на иницијативу америчке стране са мојим америчким колегом. Суштина је била следећа: амерички лидер је јасно подржао кијевски споразум власти и опозиције. Штавише, назвао га је правим продором, шансом за украјински народ да насиље кој букнуло не би прешло све замисливе границе.

Даље, током разговора, заједнички смо дошли до следеће формулације, која гласи: Русија ће покушати да убеди тада актуелног председника Украјине да се понаша максимално уздржано и да не користи војску или органе реда против демонстраната. А САД ће, сходно томе, како се говорило, позвати опозицију, како је било речено, да се успостави ред, да напусти административне зграде, да обезбеди да мир на улици.
Све ово је требало да створи услове да се живот у земљи врати у нормалу, на уставно-правно поље. И генерално, договорили смо се да радимо заједно зарад стабилне, мирне Украјине која се нормално развија. Ми смо нашу реч одржали у потпуности. Тадашњи председник Украјине Јанукович, који заправо није планирао да употреби војску, то ипак није учинио и, штавише, чак је повукао додатне полицијске јединице из Кијева.
А наше западне колеге? У ноћи 22. фебруара, а затим и наредног дана, када је председник Јанукович отпутовао у Харков, где је требало да се одржи конгрес посланика југоисточних региона Украјине и Крима, радикали су, упркос свим договорима и гаранцијама Запада (и Европе и, како сам малопре рекао, и САД) силом преузели контролу над зградом Раде, председничке администрације и заузели Владу.
И ниједан гарант свих ових договора о политичком решењу – ни САД ни Европљани – није прстом мрднуо да испуни своје обавезе, да позове опозицију да ослободи окупиране административне објекте и да одустане од насиља. Јасно је да им је овакав ток догађаја не само одговарао, већ изгледа да су управо они били аутори таквог развоја догађаја.

Такође, већ 22. фебруара 2014. Врховна рада је, кршећи Устав Украјине, усвојила резолуцију о такозваном самоуклањању тадашњег актуелног председника Јануковича са места председника и заказала ванредне изборе за 25. мај. Односно, догодио се оружани удар, испровоциран споља. Украјински радикали, уз прећутну сагласност и директну подршку Запада, осујетили су све покушаје мирног решавања ситуације.
Затим смо убеђивали Кијев и западне престонице да започну дијалог са људима на југоистоку Украјине, да поштују њихове интересе, права и слободе. Не, режим који се пробио на власт као резултат државног удара изабрао је рат и покренуо казнене акције против Донбаса у пролеће и лето 2014. Русија је поново позвала на мир. Учинили смо све да решимо најхитније проблеме који су настали у оквиру Минских споразума, али Запад и кијевске власти, као што је већ наглашено, нису хтели да их спроведу. Иако су нас на речима наше западне колеге, укључујући шефа Беле куће, уверавале да су споразуми из Минска важни и да су посвећени процесима њихове примене, да ће то, по њиховом мишљењу, омогућити да се нађе излаз из ситуације у Украјини, да се стабилизује, као и да се узму у обзир интереси становника истока.

Уместо тога, они су, у ствари, организовали блокаду Донбаса, као што сам већ рекао. Оружане снаге Украјине су се доследно припремале за операцију пуног обима уништавања Доњецке и Луганске Народне Републике.

Мински споразуми су коначно сахрањени рукама кијевског режима и Запада. Вратићу се на ово поново. Зато је 2022. Русија била принуђена да покрене специјалну војну операцију за окончање рата у Донбасу и заштиту цивила од геноцида.
Истовремено, од првог дана ми поново износимо опције за дипломатско решење кризе, о томе сам већ говорио данас. Реч је о преговорима у Белорусији, Турској, повлачењу снага из Кијева како би се створили услови за потписивање Истанбулских споразума са којима су се у принципу сви сложили. Али ови наши покушаји су на крају поново били одбачени. Запад и Кијев су заузели курс да нас поразе. Али, као што знамо, све је то пропало.

Данас дајемо још један конкретан, реалан мировни предлог. Ако и Кијев и западне престонице то одбију, као и раније, онда је то на крају крајева њихова ствар, њихова политичка и морална одговорност за наставак крвопролића. Очигледно, реалност на терену, на контакт-линији, наставиће да се мења не у корист кијевског режима. А услови за отпочињање преговора биће другачији.
Нагласићу оно најважније: суштина нашег предлога није нека врста привременог примирја или обуставе ватре, како то Запад жели, да би обновили губитке, поново наоружали кијевски режим и припремили га за нову офанзиву. Понављам: не говоримо о замрзавању сукоба, већ о његовом коначном окончању.

Још једном ћу рећи: чим Кијев пристане на овакав ток догађаја који је предложен данас, пристане на потпуно повлачење својих трупа из области ДНР и ЛНР, Запорошке и Херсонске области и заиста отпочне овај процес, спремни смо да почнемо преговоре, без одлагања.
Понављам: наш принципијелни став је следећи – неутралан, ванблоковски, ненуклеарни статус Украјине, њена демилитаризација и денацификација, тим пре што су се сви генерално сложили око ових параметара током преговора у Истанбулу 2022. године. Тамо је и по питању демилитаризације све било јасно, све је било прописано: број овога, онога, тенкова. Све смо се договорили.
Без сумње, права, слободе и интереси грађана који говоре руски у Украјини морају бити у потпуности осигурани, морају бити признате нове територијалне реалности, статус Крима, Севастопоља, Доњецка, Луганске народне републике, Херсонске и Запорошке области као субјеката Руске Федерације. Убудуће би све ове основне и темељне одредбе требало да буду евидентиране у виду фундаменталних међународних уговора. Наравно, ово подразумева и укидање свих западних санкција Русији.

Сматрам да Русија нуди опцију која ће омогућити да се рат у Украјини фактички оконча, односно позивамо да се трагична страница историје окрене и, иако је тешко, да се постепено, корак по корак, почне поновно успостављање поверења и добросуседства између Русије и Украјине и у Европи уопште.
Решивши украјинску кризу, ми бисмо, укључујући заједно са нашим партнерима у ОДКБ, ШОС, који и даље дају значајан, конструктиван допринос у тражењу начина за мирно решавање украјинске кризе, као и западним партнерима, укључујући европске државе, које су спремне за дијалог, могли да приступимо фундаменталном задатку о ком сам говорио на почетку свог излагања, а то је стварање недељивог евроазијског система безбедности који ће водити рачуна о интересима свих држава континента, без изузетка.

Наравно, буквално враћање на безбедносне предлоге које смо износили пре 25, 15 или чак две године је немогуће, превише се тога догодило, промениле су се околности. Међутим, основни принципи и, што је најважније, сам предмет дијалога, остају непромењени.
Русија је свесна своје одговорности за глобалну стабилност и поново потврђује своју спремност да разговара са свим земљама. Али ово не треба да буде имитација мировног процеса у циљу служења нечијој себичној вољи, нечијим себичним интересима, већ озбиљан, темељан разговор о свим питањима, о читавом спектру питања светске безбедности.
Поштоване колеге! Уверен сам да сви добро разумете са каквим се задацима великих размера суочава Русија, колико много треба да урадимо, укључујући и спољнополитички правац.

Искрено вам желим успеха у овом тешком раду на осигурању безбедности Русије, наших националних интереса, јачању положаја земље у свету, унапређењу интеграционих процеса и билатералних односа са нашим партнерима.
Са своје стране, државни врх ће наставити да пружа неопходну подршку дипломатском ресору и свима који су укључени у спровођење руске спољне политике.
Хвала још једном на труду, хвала на стрпљењу и пажњи за оно што је речено. Сигуран сам да ћемо успети у свему.
Хвала пуно“.

С. Лавров: „Поштовани Владимире Владимировичу, пре свега желим да вам захвалим, наравно, на оцени нашег рада.
Трудимо се, а живот нас тера да се трудимо још више, и урадићемо то, јер сви схватају да је то потребно због судбине земље, судбине нашег народа и, донекле, због судбину света. Ваши налози, које сте сада изнели, у којима се детаљно описује концепт евроазијске безбедности, биће спроведени веома конкретно заједно са нашим колегама из других ресора.
У контексту изградње новог, праведног, како сте рекли, недељивог система безбедности на истим принципима, наставићемо да помажемо у решавању појединачних кризних ситуација, од којих, наравно, украјинска криза за нас има највећи приоритет.
Вашу нову иницијативу ћемо, свакако, користити у разним ситуацијама, укључујући и у нашем раду у оквиру БРИКС-а, Шангајске организације за сарадњу, са Кином, земљама Латинске Америке и Африке, које су такође изнеле своје иницијативе, али који су до сада потпуно игнорисали они који управљају Украјином.
Хвала још једном! Наставићемо да се трудимо“.
В. Путин: „Хвала“.

Sputnik Србија
?>