ГОДИШЊИЦА УПОКОЈЕЊА: Бјелогардејски генерал Петар Врангел

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: ИН4С

На данашњи дан, 25. априла 1928. године умро је руски барон Петар Николајевич Врангел, један од најзначајнијих бјелогардејских генерала, који се послије Октобарске револуције борио у Украјини против совјетске власти. Послије пораза у новембру 1920. године, када је Црвена армија заузела утврђење на Перекопу, с остатком снага је напустио Русију. Сахрањен је у Руској православној цркви у Београду. Петар Николајевич Врангел је био барон, генерал, активни учесник и вођа антибољшевичког покрета у Руском грађанском рату послије Октобарске револуције 1917. године . Био је познат под надимком „Црни барон“, јер је најчешће носио црну козачку униформу.

На београдску жељезничку станицу, једне октобарске вечери, стигао је вагон који је на последње путовање из пријестонице Белгијског краљевства донио ковчег са руским генералом Петром Николајевичем Врангелом. Била је то 1929. година. Врангел, генерал из прошлости, отишао је у Брисел из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а његови посмртни остаци, више од годину дана пошто је преминуо, пренијети су у земљу која се тек непуних девет мјесеци звала Краљевином Југославијом. Процесија током које је Врангелов ковчег на лафету пренијет од жељезничке станице до руске цркве на Ташмајдану прошла је кроз центар Београда. Окупила се велика маса свијета. Изузетно дугачку колону предводио је дјечак са крстом, за њим су ношени јастучићи са руским и страним ордењем. Потом, вијенци, толико их је било да су готово испунили унутрашњост невелике руске цркве. На челу је био вијенац краља Александра. Лента једног од вијенаца носила је натпис: „Херој је умро – идеја је бесмртна. Националном вођи – војна организација из Солуна.“

Бјелогардејци и њихове породице, губитници у огорченом грађанском рату, избјегли су последњим бродовима из црноморске луке Одеса од терора комуниста у коме је убијено више милиона људи, послије потпуног војног пораза у дугим и крвавим биткама. Преко Констатинопоља (данашњи Истанбул) успјели су да 1924. године напокон нађу сигурно уточиште у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца чији краљ Александар I Карађорђевић их је дочекао широм раширених руку, обезбиједивши им братско уточиште и коначан мир након дуге патње. Били су то углавном образовани људи, професори, чиновници, архитекте, љекари, нешто официра и војника и свештеника. Према каснијем попису из 1937. године, било их је близу тридесет хиљада. Предводио их је генерал Петар Врангел, последњи војни командант монархистичких снага у грађанском рату. У Београду су убрзо по доласку основали своју Руску заграничну цркву, коју су сматрали једином правом руском црквом и на првом скупу у Топчидеру изабрали и сопственог патријарха.

Краљ Александар је дио ових људи укључио у састав војске Краљевине СХС, односно, касније Краљевине Југославије, и то као посебне руске формације. Све их је прожимала дубока чежња за остављеном домовином, и вјера у скори побједнички повратак. Захваљујући свестраној подршци српске владајуће елите емигранти су до 1941. године стекли у Југославији значајан ниво права и слобода. Живот руске емиграције у Краљевини Југославији био је запажен као и њен допринос развоју науке, умјетности и просвјете у Србији. У претежно аграрној земљи коју је претходно тешко погодио разоран Први свјетски рат, релативно добро школовани и обучени руски емигранти успјели су да заузму одређене друштвене положаје.

ИН4С, Миомир Ђуришић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.