ГЕНОЦИДНИ БРИТАНЦИ: побили десетине милиона људи широм света

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

О теми геноцида, етничких чишћења, злочина против човечности, масовних убистава и ратних злочина Велике Британије у свету се врло мало зна, а и премало говори и пише. О томе  се у Србији скоро ништа не зна, а мало је писано у медијима (чак нема ни озбиљних публикација на ову тему).

На српски углавном нису преведене стране књиге које говоре  о томе.

На основу доступних извора, добро се уочавају главни масакри Британаца на кључним местима у свету – Индија, Кина,Америка, Африка, паод Аустралије, преко Индонезије, Малезије, Пакистана, Авганистана до Ирака… – али су многи злочини скривени, неки и заборављени, или се  наслућују.

Британци су чинили све да педантно затру и униште доказе својих злодела. И понегде су то успели. Мислим да ће обим и број злочина изненадити многе, или већину света код нас.Ем су их Британци крили и крију и данас колико год могу, ем је политика некадашње Краљевине Србије, па Краљевине         Југославије и СФР Југославије Јосипа Броза (потом СРЈ, Србије и Црне Горе) и сада Србије према Британији била таква да до данас ова тема није озбиљније обрађена.

Зашто?

Да се некада моћној и великој сили, а и сада утицајној земљи не би замерало и „стајало на жуљ“.

Неувиђавни, осорни, надмени, бахати Британци то нису ценили, напротив сатанизовали су Србе и Србију где су год могли, што чине и данас.

О мрачним делима британске политичке, војне и црквене врхушке мало или недовољно знају и сами Британци. Из тог разлога они већим делом и данас величају своје највеће зликовце и убице: војводе, маркизе, грофове, лордове, вицекраљеве Индије, гувернере, премијере, генерале и министре који су издавали наређења о масакрима…

Сви они би добили доживотне робије и најтеже казне за непочинства која су учинили у колонијама где су владали да су оптужени, како су заслужили. Сваки међународни суд би их осудио без икакве сумње на хиљаде година робије.

Из више независних и различитих извора (америчких, руских, немачких, италијанских, индијских, кинеских..), али и из њихових сопствених, британских извора, сазнајемо податке о невероватно масовним убијањима, прогонима недужних цивила, егзодусима целих народа и група, масакрима и угњетавању, истребљивању и стварању масовне глади и смрти у бившим колонијама – Индији, Аустралији, Африци, Азији и Америци.

Тако да геноцид Турске над Јерменима (1915/1916) јесте бројчано омален у односу на геноциде и етничка чишћења Британије.

А највише најстрашнијих злочина против човечности, геноцида и етничких чишћења  починили су у Индији, којом су дуго владали и коју су називали „бисером колонијалног царства“. Али, и у Кини, Америци, Африци…

Зверства геноцидних Британаца су таква да се сваком нормалном и пристојном човеку и данас леди крв у жилама.

Зато треба зарад истине знати много више о томе што је столећима радила врхушка острвске земље, чији савремени представници глуме залагање за демократију и људска права.

Дволичност је карактеристична за Британаце.

Без пресуда за злодела, без извињења и кајања

Нема до данас од Британаца много речи извињења ни једној од држава или народа, које су уништавали и убијали. Покушао је пре десетак година да то учини премијер Дејвид Камеронкада је истакао да је„Велика Британија одговорна за многе светске проблеме у историји, укључујући конфликт у Кашмиру између Индије и Пакистана 1947. године“. Доживео је одмах салве напада са свог острва, јер „Британија не треба да се стиди своје колонијалне прошлости“.

Друго, нема молби за опрост грехова и нема кајања.

Треће, не пада им на памет да врате отете драгоцености, богатства, уметничка дела велике вредности којима су напунили музеје.

Да би у најкраћим цртама представили ту скоро невероватну и у свету незабележену спиралу злочина, коју није „успела“ да  реализује ниједна друга држава (чак ни САД) – поделићемо их на неколико засебних целина: злодела Британије у Индији, Кини, САД и Канади, Африци и у другим  земљама ( у Ираку, Авганистану, Пакистану, Бенгалу, Малезији, Индонезији, Аустралији, Тасманији и атолу Дијего Гарсија).

Према потврђеним историјским подацима, чак и прво етничко чишћење у Европи спровели су Британци: „Едвард Први Дугоноги је 1290. донео закон којим је протерао све Јевреје из Енглеске због гласина о њиховим „ритуалним убиствима“. Закон је био на снази 366 година, а тек 1656. је коначно укинут чиме је опет дозвољено Јеврејима да се настане у Енглеској“. (1)

Друго етничко чишћење: „Статут из Kилкенyја је 1366. у Ирској забранио ирски језик, имена и спортове. Многи Ирци су насилно расељени од Британаца на западни дeо острва, где су страдали од глади и болести, како би се омогућило да енглески досељеници заузму што више земље“. (2)

Треће етничко чишћење: енглески владар Оливер Кромвел је освојио Ирску, а 1652. је спровео етничко чишћење и „наметнуо мере намерне политике протеривања католичког становништва из источног дела Ирске“.

Четврти пример: у Аустралији је 1788. живело 300.000 Абориџина. Након доласка досељеника, претежно држављана Британске империје, и то осуђеника, проблематичних људи, почело је убијање, протеривање, насилно покрштавање и уништавање културе домородаца. Остало је 1921. године живо само 72.000 Абориџина! Плански су убијани. (3)

Коначно, Енглези су познати и као „вешачи своје деце“. Лондон је током 16. века носио надимак Град обешених. Током владавине Хенрија Осмог (1509-1547) кажњене су вешањем 72.000 људи. Своју децу бескућнике Британци су масовно вешали због крађе хлеба, чак и у наредним вековима. Британија је тек 1908. године усвојила закон по коме се на смртну казну не могу осудити млађи од 16 година.

        Најгори злочини у у историји људског рода

Британци су ипак сами пребројали неке од милиона жртава које су током историје пале под њиховом руком.

Некад највеће царство у историји света са свим својим колонијама, протекторатима и другим територијима се почетком 20. века простирало на 33 милиона квадратних километара, што је готово четвртина укупне површине Земље. Под британском круном је 1922. године живело 458 милиона људи, што је тада одговарало петини светске популације.

Недавна анкета коју је спровео британски „ Југов“ каже да чак 43 одсто Британаца сматра да је Империја била „добра“, док се чак 44 одсто поноси британском колонијалном прошлошћу. Подстакнути тим истраживањем и анкетом у листу „Индипендент“ – Британци су набројали, по својим сазнањима, пет највећих злочина Британског царства. То су:

        Други Бурски рат  (1899-1902.) у Јужној Африци између В. Британије и Трансвала и Орања где су 107.000 заробљеника Бура држали Британци у логорима у зверским условима и где је помрло од премлаћивања, глади и болести више од 30.000 људи. Црначке жртве нису убројане у убијене.

        Масакр у Амритсару (1919.) Покољ у Јалианвала Багхи (Индија) догодио се 1919. године, када су британски војници по наредби пуковника Региналда Дyера пуцали на ненаоружане индијске демонстранте у покрајини Пуенџаб. У мање од десет минута убијено је око 1.000 мирних људи. Што је најгоре, Дом лордова и део британске јавности су због овог масакра наредбодавца пуковника Дyера сматрали херојем.

        Глад у Индији (1943.) Око три милиона људи умрло је од глади и болести у индијској провинцији Бенгал. Глад се у сваком случају могла спречити транспортом хране из других делова Индије, али је премијер Черчил то наредбом спречио. Лист „Индепендент“ наводи да је под Империјом у Индији за један век од глади умрло између 12 и 29 милиона људи.

        Подела Индије (1947.) Kада је Индија 1946. добила независност од Британске Империје, на површину је избила велика мржња између хиндуиста и муслимана. УНХЦР претпоставља да је чак 14 милиона људи кренуло у егзодус и у избеглиштво. Што је још горе, од милион до два милиона људи је изгубило животе у покољима и међурелигијском масакру 1947. Резултат су били ратови и распад државе Индије. Настао је Пакистан. Због вековног управљања и осиромашења некад богате Индије – Британска Империја одиграло је кључну улогу у овој трагедији. Омогућили су ову трагедију и створили  за њу идеалне услове! (Британски премијер Камерон је 2011. прихватио одговорност Албиона за ово злодело).

        Устанак Мау Мау (1952. – 1960.) Устанак племена Мау Мау био је војни сукоб у тада британској колонији Kенији. С једне стране били су локални побуњеници (међу њима и Британци који су живели у Kенији), а с друге стране британска војска. Победу су однели Британци  побивши између 20.000 и 100.000 људи, а британске војнике су хиљаде Kенијаца оптужиле за злочине мучења и силовања. (5)

Види се и по овом „ скромном“ списку да Британци ипак не знају њихова највећа мрачна злодела због којих се могу само стедети. Нису поменути највећи милионски геноциди у Индији, Америци и Канади над Индијанцима, злочини против човечности и етничка чишћења у Кини, Африци, Аустралији… Неки од тих геноцида, етничких чишћења и масакара спадају и најгоре у историји људског рода.

Британци и данас глуме демократе и другима држе предавања о људским правима, слободама, а обогатили су се на злочинима, пљачкама, отимању туђег, на туђој крви.

Енглези су мучили и убијали, а њихово богатство почива на костима стотина милиона недужних људи. Таква Британија пропагира људска права и држи неубедљива предавања о демократији.

Њихови злочини још увек трају преко неоколонијализма, империјализма и корпоративног предаторског и пљачкашког капитализма. (6)

Ова земља стога нема никакво право, морално нити било какво друго, да било коме држи предавања. Док год се јасно не огради од ових злочина, осуди починиоце и надокнади штету народима и државама које је уништавала и чије је грађане немилосрдно убијала, тлачила и пљачкала. Овакви злочини никад не застаревају и за њих нема амнестије!

Да подсетимо: Русија је 20. априла ове године објавила део архивске грађе о геноцидним акцијама Британије на светској сцени. У тим документима Руси подсећају цео свет да „нацизам уопште није дело Хитлера и Немаца већ „џентлмена Енглеза“.

        Британија је, а неНемачка, отаџбина нацизма, идеје власти расе, тачније изабране „нордијске расе“ која треба да влада целим светом. Творци нацизма су Енглези: ТомасКарлајл (прародитељ), ХјустонЧемберлен(писац и филозоф), ЏејмсХант (црнцима „доделио“ улогу прелазног облика између мајмуна и човека 1862. године), Френсис Галтон (оснивач еугенике – „науке“ о људској селекцији ради одгајања идеалне расе), Карл Пирсон (биолог и оснивач биометрије – расистичког смера социјал-дарвинизма), чија је позната изјава: „Право на живот још не значи право свакога да продужи свој род.“ (7)

        Адолф Хитлер зато и изјављује: „Одушевљавам се енглеским народом. У колонизацији, они су учинили немогуће“.

Јасно је за што их је фирер хвалио: спроводили су елиминацију нижих раса-црне, жуте,  црвене (Индијанаца, Индијаца, Зулу Црнаца и других афричких племена, Абориџина) и више народа из Азије. Зато је Хитлер све идеје и преузео од Британаца.

У Британији је створен 1932. године Савез фашиста којим је руководио барон Освалд Мозли.

Тако да је неспоран факат који се мора признати: да је врхушка Британије идејни творац и реализатор, највећи мајстор за геноцид и масовна зверства и покоље од свих других на свету.

Британска аристократија, а не обичан народ, одговорна је за почињене масовне геноциде у свету.

intermagazin.rs, Јово ВУКЕЛИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.