Дробњицки: Европа се панично боји нагодбе Русије и САД

ИСКРА на Фејсбуку

фото: ТАСС/kremlin.ru

Европске елите су несрећне. Њихови представници пишу чланке, дају изјаве, не престајући да говоре о потреби да сами осигурају своју безбедност – ако САД препусте НАТО савезнике њиховој судбини.

Обраћају се директно Вашингтону. Све се своди на два међусобно повезана захтева: 1) да се европска питања не решавају без Европе; 2) да САД не устукну пред „агресивном Русијом” на коју треба појачати притисак.

Европом се управља из једног центра. Често се указује да је Брисел подређен и да његовим акцијама диригује Вашингтон. Има у томе истине – Стари свет је заиста предао свој суверенитет наднационалним структурама.

Те структуре имају канцеларије у иностранству, у Вашингтону, али не треба све европске антируске демарше приписивати налозима из Сједињених Држава.

Сетите се шта се догађало у Европи када је Доналд Трамп постао председник. Европљани су сложно насрнули на њега, тражећи да обећа да ће наставити да „пумпа“ НАТО!

Тражено му је и да се „закуне“ да неће разговарати са Путином иза њихових леђа!

Сада Американци имају другог председника, али се ситуација понавља. Уместо да поздраве почетак конструктивних руско-америчких контаката, лидери Старог света натерали су Вашингтон да прогласи „ни корак уназад“.

Штавише, Бајден се сумњичи (или се вешто претвара да је тако) за исто за шта је оптуживан Трамп – да ће „предати“ интересе Запада, да ће поклекнути пред Путином и да неће штитити Европу од „руске агресије“.

Бајден је мета критике и код куће. Али углавном из редова републиканацаа, што је уобичајена унутарамеричка игра са надметањем – која се партија „оштрије држи према Путину“.

Међутим, ово са друге стране Атлантика има мали значај. Штавише, сада када Европљани, према речима шефице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, „поново имају пријатеља у Белој кући“, у Бриселу, Берлину, Паризу и другим престоницама морали би да до краја верују том „пријатељу“. Зато је питање: из ког корена расту сумње?

Недавно је Јенс Столтенберг захтевао да Грузија и Украјина буду примљене у НАТО под „посебним условима”, односно да се уради нешто што би у великој мери штетило преговорима Москве и Вашингтона. Такође није пропустио да да неколико савета Бајдену како да „Путина постави на место”.

Јенс је, у ствари, обичан европски политичар. Радио је у Влади Норвешке, био је премијер. Генерални секретар НАТО постао је 2014. године. У септембру 2022. се повлачи са те функције. Топло место у норвешкој централној банци је већ спремно за њега. Зашто би он, забога, захтевао да се „сломи Москва“, па чак и мешао у планове Вашингтона?

Други пример је Аналена Бербок, представница Зелене странке, нова министарка спољних послова Немачке. Она такође захтева „обуздавање“, „кажњавање“ и „изоловање“ Русије. Шта је ту у позадини?

Истина је, „Зелени“ треба да се супротставе разним великим пројектима попут Северног тока 2. Али госпођа Бербок би морала знати да ће Немачка без гаса морати да се врати угљу и нуклеарној енергији, а обоје је – напорима управо „Зелених“ – безмало потпуно ликвидирано. Међутим, немачка Зелена странка данас је једноставно огранак америчке Демократске партије, чији лидер сада преговара са Владимиром Путином и очигледно не жели да омета.

Стога је питање: зашто се свађати са својим шефом?

Понашање естаблишмента Старог континента делује потпуно нелогично. Јер, сваки озбиљан сукоб између САД и Русије првенствено ће угрозити Европу, па би она морала бити најзаинтересованија за деескалацију.

Неадекватност политичара у Пољској, балтичким државама и неким другим земљама ЕУ може се приписати „урођеној русофобији“ и „историјским фобијама“. Али, шта је са западном Европом, јужном и северном?

У њиховом је интересу да се што више ублажи сукоб, да праве компромисе, па чак и уступке Москви.

Зашто се данас постављају захтеви да се Путину не уступи ни педаљ украјинске земље? Ако је то плод страха од Русије, онда је то нека врста болно самоубилачког и самообмањујућег страха.

Мало је вероватно да је такав страх преплавио елиту Старог света.

Њени лидери јесу идеологизовани, искварени, изопачени, још су погубили контролу над многим стварима. Али, сигурно нису полудели.

Они знају какво је право стање ствари. И, зато се не плаше никакве „руске агресије“. А и не верују у постојање планова за поробљавање Европе.

Све им је јасно и у случају Украјине и њене неизбежне будућности, али не по Бжежеинском.

Све у свему, хистерија почиње сваки пут када Бела кућа покуша да се договори са Кремљом и очигледно није повезана са „концентрацијом руске оклопне технике“ на граници „незалежне (независне) Украјине“, нити са „агресивном суштином Москве“.

Ради се о дубљем, егзистенцијалном страху.

Најмање од касних 1940-их, Европа зависи од глобалног финансијског система развијеног у Вашингтону. Тај систем, који је постао гарант европског просперитета, дошао је у истом пакету са НАТО и са америчким стратешким „кишобраном“.

Маршалов план и финансијске реформе спроведене под вођством монетарних гуруа из Сједињених Држава, трговинске преференције на тржишту прекоморске суперсиле – све је то било неодвојиво од обуздавања СССР – од борбе против „опасности са истока“.

Касније су се појавиле и нове инјекције.

Потом се и део југоисточне Азије, првенствено Кина, придружио се ономе што се зове међународна подела рада. Било је то од средином 1970-их.

Не само америчке, и европске компаније су почеле да селе своје производне погоне у азијско-пацифичке земље. Економије земаља Старог света почеле су све више да постају „постиндустријске“. Овај процес се само убрзао након пада гвоздене завесе.

А онда је почело ширење НАТО и ЕУ на исток. Та два процеса текла су готово истовремено, са малим заостајањем у времену, а понекад и без њега.

У то време је скоро сав просперитет Запада био заснован на дужничкој емисији долара. Нова валута – евро – била је само додатна контура машине за штампање новца која је пружала све оно на шта су Европљани већ навикли.

А почели су да се одвикавају од тешког рада да би себи обезбедили хлеб насушни.

Правило је остало исто: финансијско благостање долази са стратешким кишобраном Сједињених Држава и НАТО.

Нема потребе да се има свој „кишобран“ – нема потребе да се Стари свет сам снабдева дужничким доларом, али је константна емисија почетком 2020-их донела много проблема америчким Федералним резервама.

Онда се отворило питање: чему НАТО ако нема „руске агресије“?

Све док је Европа била тампон зона између две суперсиле током Хладног рата – тај тампон је имао смисла. Рок трајања му је продужило ширење ЕУ и НАТО на исток јер је повећавало тржиште и емисиони мостобран уједињеног Запада.

Западу је преостало да освоји постсовјетски део истока, али се Русија оштро успротивила таквом развоју догађаја.

Тако се испоставља: ако постоји „фронт“ у Украјини (у Казахстану или негде другде) – то чува остатке европског просперитета, успостављеног после Другог светског рата. А ако – као резултат договора Москве и Вашингтона – нестану и фронт и потреба за тампон-зоном, онда ни Стари свет нема никакву сврху.

Његов део ће несумњиво бити потребан Алијанси демократија коју гради Бела кућа. Кина ће узети нешто за себе, али то неће бити емисионо припитомљавање у америчком стилу, већ банално технолошко и инфраструктурно-логистичко потискивање.

Кини, међутим, неће бити потребно онолико колико ће Сједињеним Државама.

А потпуно је нејасно шта радити са становништвом које ће остати без емисионе хранилице.

Ово је прави разлог што Стари свет не воли доследну деескалацију.

Наглашавам да ово није детант, ни отопљавање и повратак глобалној прошлости 2000-их, већ деескалација – смањење ризика од рата уочи жестоке конкуренције Москве, Вашингтона и Пекинга.

Она Европи прети потпуним уништењем темеља њеног релативно удобног постојања. Страх од тога је реалан – за разлику од „ужаса руске агресије“.

Тај страх, наравно, нико не признаје.

Зато што је раскринквајући и срамотан.

Аутор Дмитриј Дробњицки

standard.rs, Факти

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.