Ђорнале: ЕУ да се суочи с реалношћу и преговара с Путином, иначе нам не гине рецесија

Mорамо послушати старог мудраца Хенрија Кисинџера, убијеђеног у потребу да се са Кремљом договор постигне „прије него што дође до побуна и тензија које је тешко превазићи“

(Ђорнале, 12. 7. 2022)

Вријеме за шалу је прошло. Руско завртање гаса пребациће цијену рата у Украјини на плећа италијанских породица и компанија, осуђујући нас на године рецесије. Зато је вријеме да се помиримо с реалношћу, а не илузорним стратешким анализама заснованим на ратној пропаганди умјесто на чињеницама. Зато је поштено запитати се јесу ли преговори с Владимиром Путином морално прихватљивији од наставка изгубљеног рата. Ратa који ће, ако се узалуд настави, изазвати даље губитке људских живота, повећати опасност од сукоба свјетских размјера и осудити Италију и Европу на економску катастрофу. Три становишта од којих ваља кренути су војно, економско и политичко.

На ратном попришту стање је јасно – побјеђују Руси, не Украјинци. По 150 погинулих и 800 рањених дневно последњих месеци лишили су Кијев својих најбољих бораца, а прве линије фронта и логистика предати су у руке на брзину обучених регрута. Ово, осим што поништава дјелотворност система наоружања које је обећао НАТО, чини хипотезу о офанзиви за поновно освајање двадесет одсто територија које су већ у руским рукама илузорном. Није случајно што замјеница америчког секретара за одбрану Кетлин Хикс сумња у способност Кијева да се одупре „пет или десет мјесеци“.

Економска реалност је још болнија. Док Москва подноси санкције без разорних посљедица, Италија и ЕУ трпе ефекат бумеранга. Док Џеј-Пи Морган већ процјењује да ће цијена сирове нафте достићи 380 долара по барелу, гувернер Банке Италије Игнацио Виско предвиђа двије године рецесије у случају потпуног завртања руског гаса. Двије године које би уништиле наше компаније, олакшавајући продор Кине као правог побједника у сукобу Русије и НАТО. О ризику од миграната да и не говоримо. Криза са житарицама пребацује масу гладних људи из подсахарске Африке у Либију и најављује масовни егзодус ка Италији, која је већ прихватила 145.000 украјинских избјеглица.

На политичкој равни, неодрживост сукоба још је очигледнија. Баук пораза на новембарским изборима на таласу повећања трошкова енергије и инфлације подрива одлучност Џоа Бајдена. А Лондон, Париз, Рим и Берлин суочавају се с кризама спрам којих украјински изазов може постати неважан. Њемачка наговјештава разбијање блока санкција како би себи обезбиједила руски гас. Управо због тога се мора послушати стари мудрац попут Хенрија Кисинџера, убијеђен у потребу да се с Кремљом договор постигне до краја јула, односно „прије него што дође до побуна и тензија које је тешко превазићи“. Ако то сад не учинимо, чини се, биће тешко кад Путин, освојивши Донбас, баци поглед према Одеси, доводећи нас на још разорнију раскрсницу – избор између директне војне интервенције, с једне стране, или довођења Украјине у Европу, поражене, економски измрцварене и осуђене да живи од наше помоћи.

Ђан Микалесин

С италијанског посрбило: Стање ствари

stanjestvari.com