Дахау пре 75 година: Мирис смрти и скелети на баварском сунцу

ИСКРА на Фејсбуку

Дахау пре 75 година: Мирис смрти и скелети на баварском сунцу

„Око њих се ширио мирис смрти. Гледали су нас, али без икаквих покрета. Лица су им се састојала само од жућкасте, чекињаве коже.“ Тако је изгледало када је пре тачно 75 година ослобођен концентрациони логор Дахау.

„Дугина дивизија“ (Rainbow Division) Седме америчке армије циљано се кретала од Вирцбурга према југу. У јутарњим сатима 29. априла 1945. Американци су стигли пред затворени улаз у један концентрациони логор код Минхена.

Немачки Вермахт већ одавно је био у повлачењу, а СС-јединице које су чувале логор већим делом су биле у бекству.

Американци су без испаљеног метка запосели потпуно прљав, запуштени логор.

Оно што су видели, шокирало их је: стотине лешева у баракама и отвореним вагонима теретних возова, изгладнели заробљеници, трауматизовани људи, тифусари.

Само ретки су самостално могли да стоје на сопственим ногама.

Мирис смрти

„Иза жице и електричне ограде скелети су седели на сунцу и међусобно једни другима требили вашке. Сви су некако једнако изгледали, као да је неко избрисао изразе на њиховим лицима и њихову старост“, написала је Американка Марта Гелхорн, која је од октобра 1944. као ратна репортерка пратила напредовање америчких трупа у окупираној Европи.

Почетком маја 1945. она је крочила у већ ослобођени концентрациони логор Дахау. Након првог обиласка, била је потресена оним што је тамо затекла.

„Прешли смо преко великог, пуног, прашњавог логора, између барака за заробљенике, и ушли у војну болницу. У ходнику су седели други скелети. Око њих се ширио мирис болести и смрти. Гледали су нас, али без икаквих покрета. На њиховим лицима није било никаквог израза, никакве мимике. Њихова лица састојала су се само од жућкасте, чекињаве коже која је била натегнута преко костију.“

Репортажа из предворја пакла

Марта Гелхорн је била супруга познатог писца Ернеста Хемингвеја.

Венчали су се 1941. Од почетка Шпанског грађанског рата 1937/1938.

Извештавала је за велике америчке листове са свих ратних попришта света.

Марта Гелхорн је била страствена ратна репортерка. Као званични војни репортер из првих редова је пратила напредовање америчких јединица у Европи.

Тако је 26. априла 1945. с америчким војницима стигла и у баварски регион Алгој, а почетком маја у ослобођени логор Дахау.

„Већину је убила глад. Ту су људе рутински остављали да умиру од глади.“

Тако је америчка репортерка сажела своја потресна запажања и прве разговоре с преживелим логорашима који су сведочили о присилном раду и свакодневном животу у логору.

„Радило се невероватно дуго, уз готово никакво снабдевање храном. Живело се у препуним баракама које нису ни проветраване. Сваког јутро будили би се све слабији и слабији, ишчекујући смрт.“

Живот поред крематоријума

Од 1933. кроз логор Дахау прошло је више од 200.000 људи. То је податак који је Марта Гелхорн пронашла у логорским документима.

„Не зна се колико је људи у овом логору страдало током 12 година његовог постојања, али се зна да се у последње три године радило о најмање 45.000 људи“, пише она у једној од њених репортажа.

Оно што је у априлу и мају 1945. успела да истражи у Дахауу и у пораженом „Трећем Рајху“, биле су потресне чињенице и бројке о броју жртава и нехуманим условима у нацистичким концентрационим логорима.

Подаци који су потресли и искусну ратну репортерку. Она тако на крају не може да прикрије дозу суптилног цинизма: „Испред крематоријума се налазио ред добро саграђених, пространих кућа, које је од крематоријма делио само мали врт“, написала је у мају 1945.

„У тој кући су живели официри СС-а, њихове жене и деца – срећни и задовољни. Док су димњаци крематоријума у небо испуштали бесконачне облаке дима пуног људског пепела… Током фебруара и марта у гасној комори је убијено 2.000 људи – зато што они, иако су били сувише слаби да би могли да раде, нису били толико увиђавни па да умру сами. За њих је то онда обавио СС.“

Центар за обуку СС-оваца

Дахау је био први концентрациони логор који су нацисти подигли на немачком тлу.

По наредби шефа политичке полиције у Баварској Хајнриха Химлера, у фебруару 1933. код баварског градића Дахауа саграђен је логор за 5.000 мушких заробљеника.

Од самог процеса градње, па до организације управе логором, Дахау је постао узор за све друге конц-логоре, укључујући и злогласни „логор за уништавање људи“ Аушвиц-Биркенау.

Први командант у Дахауу био је Теодор Ајке, уверени нациста и официр СС-а.

Он је је логор „усавршио“ до те мере да је постао „модел и узор“ за друге логоре. Дрвене бараке у којима су живели заробљеници подигнуте су уздуж дугачких логорских улица, а између њих је било довољно места за чуваре.

Ајке је био бескрупулозан и подмукао човек. Након што је пао у немилост, он је лично убио команданта СА (Штурмабтајлунг, паравојна полиција владајуће странке НСДАП, прим. ур.) Ернста Рема.

Први „становници“ Дахауа били су политички затвореници: противници нацистичког режима, синдикалци, социјалдемократе, комунисти, а делом и конзервативни политичари.

Касније су почели да стижу криминалци, Јеховини сведоци, Синти и Роми, политички ангажовани хришћани – а онда и Јевреји.

Војним дрилом и немилосрдном строгоћом, Ајке је „истренирао“ њему подређене СС-овце за мучења логораша, брутално насиље и за „машинерију смрти“ нацистичког режима.

Овако је говорио: „Потребни су ми само тврди, окрутни и на све спремни СС-овци. За слабиће код нас нема места!“

Ослобађање логора

Када су логораши у рано јутро 28. априла 1945. из својих барака кренули ка месту на којем се одржавало јутарње постројавање, били су изненађени када су видели да су СС-овци на једном од торњева за надзор окачили белу заставу. Већина СС-оваца у том тренутку већ је била у бекству.

Преостали чувари са митраљезима покушали су да и даље контролишу логораше.

Великом брзином по логору су почеле да се шире гласине. Дан касније, амерички ослободиоци стигли су у Дахау.

Био је то претпоследњи нацистички концентрациони логор који су ослободиле победничке савезничке јединице на крају Другог светског рата.

Тридесетог априла 1945. Американци су ушли у Минхен – „главни град покрета“ како су га нацисти звали. Ту се налазило седиште „фирера“ Адолфа Хитлера, као и централа његове странке НСДАП.

Нешто касније процурила је вест да је Хитлер у берлинском бункеру извршио самоубиство, заједно са својом супругом Евом Браун.

Почетком маја Американци су ослободили и логор Милдорф код Минхена, а 8.маја потписана је безусловна капитулација, чиме је и званично окончан Други светски рат.

РТС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.