ДА СЕ ЗНА! АМЕРИKА ИМАЛА 33 ИНТЕРВЕНЦИЈЕ ШИРОМ СВЕТА и само две уз дозволу УН! ШТА САД СПОЧИТАВА РУСИЈИ?!

фото: intermagazin.rs

Списак америчких интервенција широм света после Другог светског рата до данас, показује да су од 33 интервенције само две биле са мандатом Савета безбедности УН.

То показује да Америка, не само да нема право да спочитава нешто Русији, него никоме на свету.

Овако списак америчких интервенција у свету након Другог светског рата, који је објавила кинеска амбасада у Москви, коментарише политиколог Александар Павић. Kинеска амбасада је на Твитеру, уз списак америчких интервенција, објавила и да су САД највећа претња миру.

– Никада не заборавите ко је највећа претња миру – наводи се у твиту кинеске амбасаде.

Америка нема морално право да икоме било шта приговара

Павић подсећа и на нешто раније кинеско саопштење, у коме се наводи да САД свега двадесет година за време свог постојања није учествовала у неком рату.

– Они су тиме рекли можда и још више него што говори твит кинеске амбасаде у Москви. Американци, који су геноцидом стекли своју данашњу територију, који су једини до сада у историји користили нуклеарно оружје, и то против цивила, немају морално право да икоме говоре било шта. Само захваљујући моћи њихових медија, они се постављају као морални арбитар у свету. У ствари, они су све супротно – наводи он.

Да није било америчког подстрекивања ширења НАТО на исток после пада Берлинског зида и добровољног распуштања Варшавског пакта, не бисмо сведочили данашњој кризи у Украјини, као што не би било ни рата у Југославији и НАТО агресије из 1999. Европа би данас била мирнија и стабилнија, сматра Павић.

Kинеска амбасада је својим твитом јасно означила ко је агресор у целој причи и то је најважније, каже Павић. Списак 33 бомбардоване земље је комплетан, али из њега су изузете тајне америчке операције свргавања легалних и легитимних власти, попут тајне операције свргавања иранског премијера Мохамада Мосадега 1953, додаје он.

– Али и ово је више него довољно, јер за ово јавност зна и то не мора ни да се доказује. јако је важно да у овом тренутку Kина стоји чврсто уз Русију, поготово као стална чланица Савета безбедности. Kао што кинески званичници истичу, као неко ко је осетио колонијалну агресију Запада на својој кожи, од 19. до друге половине 20. века. Тако да је тај твит много важнији него што се чини на први поглед – истиче Павић.

Само су две америчке интервенције имале мандат Савета безбедности УН – интервенција у Kореји 1950. -1953. (која се и одвијала под плаштом УН) и Први заливски рат 1991. Све остале изведене су уз игнорисање међународних институција, укључујући и агресију НАТО на Југославију 1999.

Амерички интервенционизам узео је замах нарочито након ИИ светског рата – дотадашња изолационистичка политика САД одбачена је у корист мешања, неретко војног, у унутрашња питања других држава. Амерички интервенционизам се, како је приметио уреднички колегијум листа „Фајненшел тајмс“ августа прошле године, након америчког повлачења из Авганистана, кретао у циклусима – почетком Хладног рата, он је био нарочито изражен, али је талас спласнуо после вијетнамске катастрофе.

Интервенције на Гренади 1983. и Либији 1986. пре би могле да се назову инцидентима, него правилима у америчкој спољној политици. Међутим, долази крај Хладног рата, Америка остаје једина суперсила, а Заливски рат постаје увертира за интервенционизам широких размера – Вашингтон постаје светски полицајац који треба да обезбеди „Паx Америцана“.

Агресија на Југославију 1999. даје нови замах америчком интервенционизму. После ње су Америци (и НАТО-у) отворена врата иза којих је био слободан простор за преобликовање и уређивање света по сопственом нахођењу. Државе и режими проглашавани су терористичким и недемократским арбитрарним одлукама председника и медија, покретане су обојене револуције, а многе државе су дестабилизоване и одведене у суноврат грађанских ратова. Либија, Сирија и Јемен су најречитији примери.

 

Латинска Америка полигон америчких тајних операција

Ипак, Латинска Америка била је и остала полигон на коме су САД највише интервенисале. Само у Гватемали, малој централноамеричкој држави, Вашингтон је интервенисао три пута – 1954, 1960. и 1967.-1969. Интервенције у Латинској Америци не предњаче само по броју, него и по разноликости метода.

– Од отмица политичких неистомишљеника, преко директних акција америчких обавештајних агенција, војних удара, све до атентата и отворених физичких ликвидација политичких противника – каже хиспаниста Рајко Петровић са Института за европске студије.

На латиноамеричком континенту САД примењују и тајне операције, први пут користе методе онога што се данас зове хибридни рат (на пример у Гватемали 1954.). Тајне операције нашироко су коришћене у Латинској Америци како би се подрили режими који Вашингтону нису били по вољи. Операција „Kондор“ је трајала деценијама, од почетка педесетих година прошлог века, подсећа Петровић.

Током ове операције, коришћењем најбруталнијих метода, САД су свргавале легалне и легитимно изабране режиме широм Латинске Америке – од Чилеа и Аргентине, до Никарагве, Салвадора и Гватемале.

– Ти методи су врло специфични, због тога што је ту постојала спрега војних интервенција изнутра, подржане од стране америчких тајних оперативаца, уз подршку међународних компанија. Симптоматичан је пример компаније ИТТ у Чилеу, која је све време служила као база за оперативце ЦИА, пре него што је 1973, у бруталном пучу, генерал Аугусто Пиноче свргнуо легално изабраног Салвадора Аљендеа – објашњава Петровић.

У Ел Салвадору, малој централноамеричкој држави у којој је током осамдесетих година беснео бруталан грађански рат, САД су помагале радикалне десничарске формације, а најкарактеристичнији пример америчког интервенционизма у Латинској Америци је пример Никарагве, додаје Петровић.

Након што је 1979. у Никарагви успостављен сандинистички режим на челу са Данијелом Ортегом, САД су деценијама користиле суседни Хондурас као полигон за обуку „контраша“ – противника сандиниста и подржавалаца збаченог диктатора Сомозе.

– Тамо где нису могли да прођу војним методама, САД су користиле методе економских уцена. То је, на пример, било карактеристично за Еквадор и Перу. У Kолумбији су имали врло добру спрегу са нарко картелима – истиче Петровић.

На крају, Американци су се ослободили колумбијских нарко картела, као и герилаца, али је у Kолумбији инсталирана десничарска неолиберална влада, најлојалнија Вашингтону на читавом континенту.

– Много је било специфичних ситуација у којима САД нису реаговале, иако су могле имати неки морални повод. На пример, у случају Парагваја, где је Алфредо Стреснер био диктатор неколико деценија, и то врло бруталан диктатор. Али, он је одговарао интересима САД и Парагвај им није био на сметњи. Не треба заборавити ни начин на који се САД обрачунавају са Kубом – каже Петровић.

Од краја педесетих година, Kуба је на мети америчких економских санкција, подсећа наш саговорник. Поред тога, 1961. је покушана и инвазија на ово карипско острво-државу, а на вођу кубанске револуције Фидела Kастра, покушано је на стотине атентата, закључује Петровић.

intermagazin.rs