Цео говор Сергеја Лаврова у УН: НАТО ствара нова жаришта, не дозволити да свет склизне у велики рат

Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров одржао је говор у оквиру Генералне дебате 78. Генералне скупштине Уједињених нација.

Поштовани господине председниче,

Поштовани господине генерални секретару,

Даме и господо,

У говорима многих који су се обратили пре мене већ је речено да наша заједничка планета пролази кроз неповратне промене. Управо пред нашим очима рађа се нови светски поредак. Обриси будућег светског поретка стварају се у борби – између светске већине, која се залаже за праведнију расподелу глобалних добара и цивилизацијску разноликост и између оне неколицине која користи неоколонијалне методе потчињавања да сачува своју доминацију која слаби.
Својеврсна „визит карта“ колективног Запада одавно је постало одбацивање принципа једнакости и тотална неспособност за преговарање. Навикнути да гледају на остатак света с висине, Американци и Европљани готово на сваком кораку дају обећања, преузимају на себе обавезе, између осталог писане и правно обавезујуће, а затим их једноставно не испуњавају. Као што је рекао председник Русије Владимир Путин, Запад је права „империја лажи“.
Русија, као и многе друге земље, то зна из прве руке. Године 1945., када смо Вашингтон, Лондон и ми заједно тукли непријатеља на фронтовима Другог светског рата, наши савезници из антихитлеровске коалиције већ су припремали планове за војну операцију „Незамисливо“ против Совјетског Савеза. Након четири године, 1949., Американци су разрадили операцију „Дропшот“ за извођење масовних нуклеарних напада на СССР.
Ти суманути планови остали су само на папиру. СССР је створио своје оружје за одмазду, иако је била потребна Кубанска ракетна криза из 1962. године, када се балансирало на ивици нуклеарног рата, да идеја о покретању таквог рата и илузија о победи у њему престану да буду основа војног планирања САД.

Када је завршен Хладни рат, Совјетски Савез је одиграо одлучујућу улогу у уједињењу Немачке и договарању параметара нове безбедносне архитектуре у Европи. Притом, совјетском, а затим и руском руководству била су дата конкретна политичка обећања у вези неширења војног блока НАТО на Исток. Снимци тих преговора постоје и у нашим и у западнима архивама. Међутим, испоставило се да су та обећања западних лидера празна, да нису ни намеравали да их испуне. Притом, западне лидере никада није бринуло то што су, приближавајући НАТО руским границама, грубо кршили званичне обавезе које су преузели на највишем нивоу посредством ОЕБС-а, да неће јачати своју безбедност на рачун безбедности других и да неће допустити војно-политичку доминацију било које земље, групе земаља или организација у Европи.

Године 2021., охоло су одбачени наши предлози да се склопе споразуми о међусобним гаранцијама безбедности у Европи без измена ванблоковског статуса Украјине. Запад је наставио да систематски спроводи милитаризацију русофобског кијевског режима који је доведен на власт након крвавог државног удара и који је искоришћен за припрему хибридног рата против наше земље.

Серија недавно одржаних заједничких вежби САД и европских савезника из НАТО, која је укључивала и увежбавање сценарија употребе нуклеарног оружја против Русије, невиђене су од завршетка Хладног рата. Декларисани задатак да се Русији нанесе „стратешки пораз“ коначно је помутила разум неодговорним политичарима који су опседнути осећајем за сопствену некажњивост и који су изгубили основни осећај за самоодржање.

Земље НАТО-а на челу са Вашингтоном не само да се гомилају и модернизују своје офанзивне потенцијале, него покушавају да пребаце оружани сукоб и у свемир и информациони простор. Нова опасна манифестација експанзионизма НАТО постали су покушаји да зону одговорности блока прошире на читаву источну хемисферу под лукавим слоганом „недељивости безбедност евроатлантског и индо-пацифичког региона“. У том циљу Вашингтон ствара војно-политичке мини-савезе, који су под његовом контролом, попут АУКУС-а, „тројке“ САД-Јапан-Јужна Кореја, „четворке“ Токио-Сеул-Канбера-Велингтон, увлачећи њихове учеснике у практичну сарадњу са НАТО-ом који уводи своју инфраструктуру у пацифички регион. Нескривена оријентација таквих напора против Русије и Кине, на урушавање инклузивне регионалне архитектуре која је формирана око АСЕАН-а, ствара ризике од настанка новог експлозивног жаришта и геополитичке напетости – поред већ узаврелог европског.

Ствара се снажан утисак да су САД и „западни колектив“, који им је потпуно потчињен, решили да примене Монроову доктрину на глобалном нивоу. Планови су колико илузорни, толико и опасни, али то не зауставља идеологе новог издања „Pax Americana“.

Светска мањина свим силама покушава да успори природни ток ствари. У декларацији НАТО из Вилњуса „све јаче партнерство Русије и Кине“ окарактерисано је као „претња НАТО-у“. Током недавног обраћања својим амбасадорима у иностранству, председник Француске Емануел Макрон изразио је искрену забринутост због ширења БРИКС-а, оцењујући ту ситуацију као доказ да се „на међународној сцени компликује ситуација, што прети ризиком слабљења Запада и, конкретно Европе. Преиспитује се светски поредак, његови принципи, различити облици његове организације у којима је Запад заузимао и заузима доминантну позицију“.

Ето открића: ако је неко негде намеравао да склапа пријатељства без нас или без наше дозволе, то се сматра претњом нашој доминацији. Ширење НАТО у Азијско-пацифичком региону – то је добро, а ширење БРИКС-а – опасно.

Међутим, логика историјског процеса је неумољива. Основна тенденција је жеља држава светске већине да ојачају суверенитет и бране националне интересе, традицију, културу, начин живота. Оне више не желе да живе под туђим диктатом, желе да буду пријатељи и да тргују међусобно, али и са целим светом – само под једнаким условима и на обострану корист. Организације као што су БРИКС и ШОС су у успону и пружају земљама Глобалног југа могућности за заједнички развој и одбрану свог достојног места у мултиполарној архитектури која се објективно формира.

Можда и први пут након 1945. године, када су основане Уједињене нације, појавила се шанса за истинску демократизацију светске политике. То улива оптимизам код свих који верују у владавину међународног права и који желе да УН оживи као централно, координационо тело светске политике, где се договара о заједничком решавању проблема на основу праведне равнотеже интереса.
За Русију је очигледно да другог пута нема. Међутим, САД и „западни колектив“, који је њима потчињен, настављају да изазивају сукобе који вештачки деле човечанство на непријатељске блокове и ометају постизање заједничких циљева. Они чине све да спрече формирање правог мултиполарног, праведног светског поретка. Желе да натерају свет да игра по њиховим, себичним „правилима“.
Позивам западне политичаре и дипломате да још једном пажљиво прочитају Повељу УН. Камен темељац светског поретка, формираног након Другог светског рата, је демократски принцип суверене равноправности држава – великих и малих, без обзира на облик владавине, унутрашње политичко или друштвено-економско уређење.

Међутим, Запад и даље сматра да је изнад остатка човечанства – у духу изјаве шефа дипломатије ЕУ Жозепа Бореља који је рекао да је „Европа – башта која цвета, а све око ње је џунгла“. Не узнемирава га што је у тој башти дивља исламофобија и други облици нетрпељивости према традиционалним вредностима свих светских религија. Случајеви спаљивања Курана, скрнављења Торе, прогона православних свештеника и других иживљавања над осећањима верника непрекидну се нижу у Европи.

Примена једностраних мера принуде од стране Запада представља грубо кршење принципа суверене равноправности држава. У земљама, које су постале жртве незаконитих санкција (а њих је све више) добро знају да ограничења пре свега погађају најугроженије слојеве становништва. Изазивају кризе на тржиштима хране и енергената.
Настављамо да инсистирамо на моменталном и потпуном прекиду америчке трговинско-економске и финансијске блокаде Хаване, невиђене по својој нехуманости и укидању апсурдне одлуке о проглашењу Кубе државом-спонзором тероризма. Вашингтон мора без икаквих претходних услова да одустане од политике економског притиска Венецуеле. Захтевамо укидање једностраних санкција САД и Европске уније према Сирији које директно поткопавају право на развој.
Све ограничавајуће мере које се уводе без сагласности СБ УН морају бити окончане, исто као и пракса манипулација санкционом политиком Савета који је усвоји Запада како би вршио притисак на неподобне.
Наметљиви покушаји да се изврши „украинизација“ дневног реда међународних дискусија, гурајући у задњи план читав низ нерешених регионалних криза , међу којима има оних које трају читав низ година па и деценија представљају отворену демонстрацију егоизма од стране западне мањине.
Потпуну нормализацију ситуације на Блиском исток није могуће постићи без решавања главног питања – регулисања дуготрајног палестинско-израелског сукоба на бази резолуције УН и Арапске мировне иницијативе.
Палестинци више од 70 година чекају државу која им је свечано обећана, али Американци који су поларизовани процес посредовања чине све да то не дозволе. Позивамо да се уједине напори свих одговорних земаља у циљу стварања услова за обнову директних палестинско-израелских преговора. Радује то што Арапска лига оживљава и активира своју улогу по регионалним питањима. Поздрављамо повратак Сирије у арапску породицу као и започети процес нормализације између Дамаска и Анкаре, који настојимо да потпомогнемо заједно са иранским колегама.

Ти позитиви кораци јачају напоре „астанског формата“ у циљу нормализације ситуације у Сирији на бази обнове суверенитета Сиријске Арапске Републике.

Надамо се да ће Либијци, уз помоћ УН, успети да квалитетно припреме опште изборе у својој напаћеној земљи која више од десет година не може да се опорави од последица агресије НАТО која је уништила либијску државу и отворила врата за ширење тероризма у Сахелу и талас милиона илегалних миграната у Европу и друге делове света. Аналитичари констатују: чим је Муамер ел Гадафи одустао од војног нуклеарног програма – њега су уништили.
На тај начин Запад је на најстрашнији начин угрозио читав режим неширења нуклеарног наоружања.

Забрињава то што Вашингтон и његови азијски савезници распирују ратну хистерију на Корејском полуострву, где се гомила стратешки потенцијал САД.

Одбацују се руско-кинеске иницијативе о разматрању као приоритетних хуманитарних и политичких задатака.

Трагичан развој ситуације у Судану није ништа друго него још једна последица неуспелих експеримената Запада по питању извоза либерално-демократских догми у ту земљу.

Подржавамо конструктивне иницијативе усмерене на што брже решавање унутар-суданског сукоба, пре свега кроз подршку директног дијалога између супротстављених страна.

Пратећи нервозну реакцију Запада на најновије догађаје у Африци, посебно у Нигеру и Габону, не можемо а да се не сетимо како су Вашингтон и Брисел реаговали на крвави државни преврат у Украјини 2014. године – дан након што је постигнут споразум уз гаранције ЕУ које је опозиција једноставно погазила.
САД и њихови савезници су подржали тај државни преврат, поздравивши га као демократски догађај.

И ситуација која наставља да се погоршава у српској покрајини Косово и Метохија такође забрињава. Испоруке оружја косовским Албанцима и помоћ коју им НАТО пружа у формирању војске представљају грубо кршење темељне Резолуције СБ УН 1244. Читав свет види како се на Балкану понавља трагична историја Минских споразума о Украјини а којима је био предвиђен специјални статус република Донбаса и које је Кијев отворено саботирао уз подршку Запада.
Тако и сада ЕУ не жели да натера своје косовске штићенике да реализују споразуме између Београда и Приштине из 2013. године о формирању Заједнице српских општина са специјалним правима на свој језик и традицију. У оба случаја ЕУ је била гарант споразума и, судећи по свему, судбина им је иста. Какав „спонзор“ такав и резултат.
Сада Брисел намеће „своје посредничке услуге“ Азербејџану и Јерменији, доносећи, заједно с Вашингтоном, дестабилизацију на јужни Кавказ.

Када је реч о одлукама међународне заједнице које остају на папиру позивамо да се оконча процес деколонизације у складу са резолуцијама Генералне скупштине и да се окончају колонијалне и неоколонијалне праксе.

Жива илустрација тих „правила“ на које Запада жели да примора читав свет да живи јесте судбина обавеза које су преузели још 2009. Да се земљама у развоју сваке године стави на располагање 100 милијарди долара за финансирање програма у области прилагођавања климатским променама.

Упоредите судбину неиспуњених обећања са сумама које су САД, НАТО и ЕУ потрошили на подршку расистичког режима у Кијеву – према проценама до 170 милијарди долараод фебруара 2022. И схватићете однос „просвећених западних демократија“ са њиховим извиканим „вредностима“.

Генерално, дошло је време за што хитнију реформу постојеће архитектуре глобалног руковођења . Она већ одавно не одговара захтевима епохе. САД и њихови савезници морају да прекину са вештачком контролом прераспореле квота гласања у ММф и Светској банци, признајући реалан економски и финансијски значај држава Глобалног Југа.
Треба такође одмах деблокирати рад Органа за решавање спорова при СТО. Све је потребније и ширење Савета безбедности и то искључиво кроз отклањање недовољне заступљености држава светске већине у његовом саставу – Азије, Африке и Латинске Америке.

Важно је да нове чланице СБ УН, како сталне, тако и несталне, могу да имају ауторитет у својим регионима и глобалним организацијама као што је Покрет несврстаних, „Група 77“, Организација исламске сарадње.

Време је да се размотре и праведније методе формирања Секретаријата УН. Критеријуми који постоје већ дуги низ година не одражавају стварни значај држава у светским пословима и вештачки обезбеђују доминацију грађана из земаља НАТО-а и ЕУ која превазилази све оквире. Те диспропорције се још више продубљују због система сталних уговора који везују њихове потписнике за ставове земаља домаћина седишта међународних организација, од којих се велика већина налази у престоницама које воде западну политику.

Организације новог типа, у којима нема лидера и следбеника, учитеља и ученика, где се сва питања решавају на основу консензуса који одражава равнотежу интереса, позване су да потпомогну реформу УН. То су, пре свега БРИКС, који је значајно повећао свој ауторитет након самита у Јоханесбургу и који је стекао заиста глобални утицај.
На регионалном нивоу долази до препорода организација као што су Афричка унија, Заједница земаља Латинске Америке и Кариба, Арапска лига, Савет за сарадњу арапских држава залива и друге структуре. У Евроазији све више маха узима хармонизација интеграционих процеса у оквиру ШОС, АСЕАН, ОДКБ, Евроазијске економске заједнице, ЗНД, кинеског пројекта „Појас и пут“. Долази до природног формирања Великог евроазијског партнерства, отвореног за учешће свих организација и земаља нашег континента, без изузетка.

Позитивним тенденцијама противрече све агресивнији покушаји Запада да сачува доминацију у светској политици, економији и финансијама. У заједничком је интересу да се избегне подела света на изоловане трговинске блокове и макрорегионе. Али уколико САД и њихови савезници не желе да се договоре да процеси глобализације буду праведни, равноправни, онда ће и остали морати да извлаче закључке и размишљају о корацима који ће помоћи да изгледи за њихов друштвено-економски и технолошки развој не буду зависни од неоколонијалних нагона некадашњих метропола.

Главни проблем је управо у Западу, јер су земље у развоју спремне да се договарају, између осталог и на платформи Г20, као што је показао недавни самит организације у Индији. Главни закључак након њега је да Г20 треба ослободити политизације, треба јој пружити могућност да ради на ономе због чега је и формирана: да развија опште прихватљиве мере управљања глобалном економијом и финансијама. Могућности за дијалог и договоре постоје. Важно је да се не пропусти прилика.

Све те тенденције треба у потпуности да узме у обзир у свом раду и Секретаријат УН, чија је мисија да служи тражењу сагласности свих држава-чланица под кровом УН, а не са стране.
УН су основане након Другог светског рата и било какви покушаји ревизије тих резултата поткопавају темеље организације. Као представник земље која је дала одлучујући допринос поразу фашизма и јапанског милитаризма, желео бих да скренем пажњу на недопустиву појаву, као што је рехабилитација нациста и колаборациониста у низу европских земаља, пре свега у Украјини и балтичким државама. Посебно узнемирава то што су прошле године против резолуције Генералне скупштине УН о недопустивости глорификације нацизма први пут гласале Немачка, Италија и Јапан. Та трагична чињеница доводи у питање колико су искрена кајања тих држава због масовних злочина против човечности које су починиле током Другог светског рата и противречи условима под којима су примљене у УН као пуноправне чланице. Позивамо вас да обратите посебну пажњу на те „метаморфозе“ које су у супротности са ставом светске већине и принципима Повеље УН.
Данас се човечанство поново, као и много пута у прошлости, налази на раскршћу. Само од нас зависи како ће се развијати историја. У заједничком је интересу да се спречи склизнуће у велики рат и коначни распад механизама међународне сарадње које су изградиле претходне генерације. Генерални секретар је изнео иницијативу да се следеће године одржи „Самит будућности“. Успех тог подухвата може се осигурати само поштеном равнотежом интереса свих земаља чланица уз поштовање међувладине природе наше организације. „Група пријатеља заштите Повеље УН“ на свом састанку 21. септембра договорила се да ће активно допринети таквом резултату.
Како је рекао Антонио Гутереш на прес-конференцији уочи данашњег заседања: „Ако желимо мир и просперитет, засноване на једнакости и солидарности, на лидерима је посебна одговорност да постигну компромис приликом осмишљавања наше заједничке будућности ради општег добра“. То је добар одговор онима који деле свет на „демократије“ и „аутократије“ и диктирају свима само своја неоколонијална „правила“.