Андреј Медведев: Турска је главешине Азова предала Кијеву – наши момци их чекају на фронту, без намере да их опет заробе

@ fakti.rs

Андреј МЕДВЕДЕВ, потпредседник московске Градске Думе

ЗАШТО се неки чуде што нас је Ердоган преварио и прекршивши договор предао команданте Азова Украјини?

Да ли је он наш савезник? Пријатељ? Не, и никада није ни био. Генерално, Турска се увек тако понашала.

Изгуби рат против Руске империје, закључи мировни уговор и одмах почиње да се припрема за нови рат.

Русија нема савезнике. Нема ни пријатеље. Постоје тактички партнери. А и они, генерално, следе своје циљеве.

Можемо да се уздамо једино – у себе.

Волео бих да верујем да су, када је била договарана размена главара Азова, њени актери са стране Русије разумели све ово о Турској.

Ваљда је постојао посебан разлог за размену, ваљда главни неонацисти Азова нису размењени само за (украјинског опозиционог политичара Виктора) Медведчука. Чуо сам и за пилоте и за агенте, али то је све на нивоу разговора, па се намеће много питања.

Зашто, зашто?

Снимак на којем се Зеленски сусреће са „азовцима“, наравно, сада ће многима у Русији избити тло испод ногу.

Неопходно је јавно рећи шта је шта у свему овоме јер се сада многи питају: ако се овакве ствари дешавају – зашто се уопште боримо?

Али, хајде без емоција.

Предали су Кијеву његове вампире. Да ли ће то утицати на крајњи исход рата? Неће. Али, са становишта инфо-рата, то је свакако озбиљан ударац за нас и – мотивација за Украјинце.

На крајњи исход ће утицати нешто друго.

Снабдевање касетним бомбама од стране Американаца, друге војне залихе, наша војна индустрија, стање економије, имање или немање борбених чамаца… На крају крајева, и то ко ће имати јаче живце.

Укратко, ми сами ћемо пресудно утицати на исход рата. Наравно, морално је теже и борити се и помагати фронту док главешине „Азова” лете за Кијев.

Ми једноставно немамо неки нарочити избор: или смо усправни и боримо се даље, или одустајемо јер су се ове гадости десиле.

Да ли сте спремни да одустанете? Да ли сте спремни да се предате?

Хоћемо ли да сви заједно кукамо или ћемо наставити свој пут кроз мрачна времена?

О овоме, наравно, свако одлучује за себе. Али, ако рат за неке још није завршен, ако за неке од нас није одсвиран крај – онда да наставимо даље.

Историја је показала да руски човек може да власти опрости грешке. И глупост, такође. А и чисто људске пороке својим вођа, рецимо – склоност да се попије која више.

Много тога Рус може опростити. Он на том плану свет доживљава потпуно хришћански. У смислу: ко није без греха, сви смо грешни…

Рус не опрашта када му се чини да је власт слаба или лукава. Рус је тако уређен да жели да разуме шта се десило, са њим треба разговарати.

Најдубља и најопаснија заблуда је сматрати опрезно ћутање руског човека (у најширем смислу, мислим на све грађане земље) о неким осетљивим питањима за потпуно саглашавање са свим поступцима власти или као незаинтересованост за оно што се дешава.

Није тако. Људи очекују да им буде објашњено шта се тачно догодило у овој или оној ситуацији. Зашто се нешто догодило. Какви су закључци. Заиста се надам да је ово разумљиво не само мени, као историчару. Нарочито после Ростовских догађаја.

Да поновим оно најважније: рат није завршен. Није објављен ни тајмаут.

Много пута сам већ написао: биће мрачних и тмурних дана, биће и пораза. Зато не очајавајте у данима пораза и не радујте се превише данима победа.

Пут је дуг. На том путу су нам потребни и снага и живци. Колико год било тешко.

Дакако, може се одустати и на неколико корака до победе. Само, ја то не желим.

Напротив, желим да се Волина, Калина, Редис (тројица од петорице кључних Азоваца које је Турска предала Кијеву) и остали што пре опет нађу на фронту.

То би за Кијев, гледано кроз призму пиара, био веома добар корак јер су његови хероји предуго беспослени били у Турској. А и наши момци их, колико ја знам, чекају на фронту. Без намере да их поново заробљавају.

На крају, да подсетим на речи са друге стране: „Ако не буде Мариупоља – неће бити Украјине“. А Мариупољ је наш.

То је основа.

П.С. Објашњење (зашто су главешине Азова уопште биле пуштене у Турску) и дање веома желим да чујем. Веома.

fakti.rs
?>