Анализа Искре : Шта се дешава у Турској? Да ли је Ердоган први султан после Отоманског царства?

ИСКРА на Фејсбуку

Аја Софија (Фото: Sputnik/ Fotolia / Mikhail Markovskiy)

Видљив је помак Турске од западног политичког и сваког другог утицаја и турско настојање да се позиционира као самостални геополитички фактор (први пут после слома Отоманског царства), без ког се на Блиском Истоку више ништа неће дешавати.

Протеклих је дана светске медијске странице пунила вест о турском претварању цркве Аја Софије у Истанбулу  у џамију. Ова турска одлука, инспирисана од председника Ердогана, изазвала је низ критика западних политичара, медија и појединих верских и културних организација, изненада нагло забринутих за најзначајнију православну цркву. Пара уши мук са истока. Тачније из Москве. А зашто је то тако, покушаћемо да одговоримо касније!

Турска је била и остала енигма за Запад. Запад је заправо никада и није желео боље да схвати, већ ју је, пре свега, настојао подредити себи и својим интересима, што је посебно дошло до изражаја уочи и након пропасти „болесника на Босфору“ након Првог светског рата. Од потпуног државног распада турску нацију је спасио велики војсковођа, касније и државник Кемал Ататурк (Мустафа Кемал Паша), који се војно супротставио интервенцији сила Антанте, те је, победивши, на развалинама некада моћног царства основао Републику Турску. 

Ататурк је био задивљен Западом, његовим стањем развоја, политичким слободама и томе је тежио када је турски развој био у питању, што је сматрао јединим спасоносним решењем за очување турске државе од нестанка са политичке сцене света. Међутим, иако се турска влада, залагала за модернизацију државе, кемалисти (следбеници првог турског председника Кемала Ататурка) су наставили политику младотурака и протерали су готово све Грке и Јермене са територије данашње Турске. Притом су учињени и страшни злочини, које део света данас отворено назива геноцидом над Јерменима, а други део то одбија да учини у име задржавања стабилних односа са данас респектабилном Турском.

Прозападна оријентација нове турске државе била је видљива кроз покушај што већег зближавања са државама Западне Европе, са САД-ом, што је све скупа минимализовало улогу панисламизма и пантурцизма у држави. Појам пантурцизам односи се на туркофоне народе Кавказа и Средње Азије, па све до кинеских муслимана, Ујгура.

Нова и мирољубива спољна политика Кемала Ататурка одговарала је свим земљама, као и самој Турској, јер би, у супротном, она као суверена држава делила судбину Отоманског Царства. Међутим, смрћу Ататурка и почетком Другог светског рата дошло је до одмака од наведених начела и почетка реанимације панисламизма, што је у крајњем случају резултирало садашњом влашћу.

Ступањем Турске у НАТО у време хладног рата опет се подгревао тамошњи панисламизам јер је у том тренутку то за Запад било корисно с обзиром на то да је Турску потпуно окренуло против тадашњег СССР-а, као комунистичке земље, која је затирала верске слободе, укључујући и верска права муслимана.

Прва панисламистичка политичка странка у Републици Турској основана је 1970. од стране Неџметина Ербакана. Ербакан је био оштар критичар слободног тржишта и Израела у односу на палестинско питање, а 1996. постао је турски премијер. 

Удаљавању Турске од Западних вредности припомогла је и иранска исламска револуција 1979.. Међутим, пуни замах панисламизма и пантурцизма настао је распадом СССР-а почетком 90-их година, што је Турској омогућило успоставу директних односа са бившим муслиманским републикама СССР-а, сада већ независним државама.

Турска тада није одустајала нити од муслиманских народа који су остали у саставу новоформиране Руске Федерације па се итекако активно мешала у руско-чеченске ратове и отварала исламске школе и широм Руске Федерације. Русија је ћутала.

Онда је турски војни врх склонио Ербакана са власти. 

Ипак у годинама које су следиле, на турску политичку сцену ступа Тајип Ердоган, напреднија и успешнија Ербаканова „варијанта“.

Његова политичка делатност, усмерена ка неоисламизацији и ширењу турског утицаја на околне државе није упитна. Примера је и више него довољно. Од Катара и Ирака, до Сирије и Либије када је реч о традиционалним муслиманским просторима, па до снажног утицаја на кавкаско-каспијски геополитички простор, као и на простор Балкана и Европе, пре свега на Немачку преко бројне турске популације која већ трећу генерацију живи у Немачкој.

Турска је постала изнова и вероватно неповратно исламизована (у политичком, не у  културолошком смислу, јер је Турска одувек муслиманска земља) земља, која неће бити под утицајем Запада, Русије, Кине још мање некога трећег, пре свега мислим на утицај европских држава. Пренамена цркве, односно музеја Аја Софије у џамију, као прво, само је симболична, али по Ердогана врло важна потврда његовог смера вођења државе, који ће бити тешко вратити у пређашње време ма ко постао његов политички наследник.

Овим симболичким потезом Ердоган је послао врло јасну политичку поруку Европској унији како Турску више не занима чланство у тој организацији. Друго, претварање цркве Аја Софије у џамију такође је и јасан сигнал како Турска неће одустати од мешања у укупне процесе исламскога света.

Притиснут економском ситуацијом, која је дошла као последица промене некада не тако давно прокламоване политике Нула проблема са суседима у сто посто проблема са суседима, губитком рата у Сирији, вероватно брзим поразом у Либији, трајно и неповратно уништеним односима са Египтом и Саудијском Арабијом…Ердоган је морао да реагује и направи неки популистички потез. Са друге стране натерао је Запад да бира између њега са једне стране и великих Блиско Источних држава са друге, те дефинитивно због жеље да учврсти и продужи, сада већ неограничену власт (у годинама пре пропалог војног пуча, Турска је имала изузетно јаке институције система), економски, политички, на крају и војно је одвојио Турску од Запада (куповина Руског оружја, изградња нуклеарке, Турског тока…), те дефинитивно постао зависан од руског председника Путина.

Е сад, шта је ту објективно могао да уради председник Трамп !? Вероватно ништа. Са слабим и неодлучним савезником, каква је ЕУ, може једино да се одлучи на војно решење „турског проблема“. Ипак Турска војска је изузетно јака, а и Русија (због свега горе наведеног) не би са симпатијама гледала на свргавање Ердогана.

Да су се рруски и владара Турске (напомињем Ердоганови не Турски) интереси поклопили, први пут после више од 500 година, говори и чињеница да је на експанзију турског утицаја на простору бившег СССР-а, Русија ћутала до неуспелог војног пуча. Тек након тога руска је држава реаговала и забранила рад исламских центара и школа под турском ингеренцијом и управом садашњег турског дисидента и великог Ердогановог противника Фетулаха Гулена који живи у САД-у и чије изручење Анкара од Вашингтона узалудно захтева.

Русија и Путин наставиће сложено партнерство са Ердогановом Турском, где ће водити рачуна о заједничким привредним и економским интересима који имају велику перспективу. Притом ће Путин итекако добро морати да пази да не учини грешку у корацима по питању међусобне осетљиве сарадње у Сирији и Либији, где имају дијаметрално супротстављене интересе. Ипак, чини се да је Ердоган спреман зарад сарадње и заштите своје власти да зажмури на једно око и допусти испуњење руске  агенде. Успех руске политике према све самосталнијој Турској, са њеним јасним спољнополитичким амбицијама које сада не задиру у примарну зону руских националних интереса, итекако ће зависити и о руским односима са Египтом и Ираном. Великим, моћним такође муслимански државама, којима постојање Тајипа Ердогана никако не одговара.

Најновији тест руско-турских односа биће и тренутна врло озбиљна радикализација стања између Јерменије и Азербејџана. Јер, и у тој кризи Москва и Анкара подупиру свака своју страну. Русија Јереван, а Турска Баку.

Отуда и одговор на питање са почетка текста зашто је изостала реакција са истока, конкретно из Москве по питању веома спорне, нељудске и врло штетне одлуке председника Ердогана да Аја Софију претвори у џамију.

После губитка Сирије, лошег стања турских савезника у Либији, тешке економске ситуације у самој Турској, Ердогану је требала нека „победа“. Још ако знамо да је тим чином, дефинитивно згадио Турке Западњацима, не чуди изјава руског министра спољних послова Сергеја Лаврова да Руси у потпуности полазе од тога да се ту ради о унутрашњим стварима Турске, у које се ни Руси нити било ко други не би смео да меша. Ердогану и више него довољно за миран сан, а уз то ће Турској недвосмислено подигнути углед у исламском свету на штету америчких савезника, пре свега Саудијске Арабије.

Милош Здравковић

П.С.

Наравно да нису изостале осуде Руске Православне цркве, руског патријарха и свештенства на антицивилизацијску одлуку да се можда и највећа светиња хришћанског света претвори у џамију.

 

1 коментар

  1. Mr Dragan Stefanovic каже:

    Postovani G.dine Zdravkovicu,

    Zahvaljujem se na primljenoj ,,Analizi Jskre,, a posebno
    delu vezanom za Tursku i medjunarodne odnose.
    Misljenja sam da ste obuhvatili veliki deo pitanja i problema
    koji karakterisu stanje ,uslove, politicke, ekonomske i
    nacionalne interese zemalja i regiona,..
    Sa velikom paznjom i interasovanjem sam razmotrio znacajan
    materijal i potvrdio sopstvena zapazanja i odredjena saznanja.

    Zelim Vam mnogo uspeha i srece.

    Mr D. Strfanovic

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.