Анализа Искре : ПУТ НАПРЕТКА И НУКЛЕАРНИХ РЕАКТОРА

Анализирали смо недавно тему зашто је Немачка желела да буде прва велика нација без нуклеарних електрана? Где су Немци погрешили у рачуници тј. зашто је немачки план пропао пре него је и стартовао? Покушаћемо да се позабавимо овом темом са аспекта највеће економије на свету!?

Решење за кључно глобално питање или најопаснији “made in China”?

Председник најмногољудније државе на свету поручио је да Кина мора максимално да искористити свој пројекат “Појас и пут” (познат и под називом “Нови пут свиле”) и то на начин да изгради бројне нуклеарне реакторе широм простора где ће се протезати њихов пројекат. Истакнуо је како Кина има у плану да током наредних 10 година сагради 30 нових нуклеарних електрана.

Ширење нуклеарне енергије већ је постало кинеска државна стратегија, а нуклеарни извоз помоћи ће подизању технолошких капацитета нације и ослободиће домаће капацитете високе производње емисије штетних гасова и зависност од увоза угљоводоника, гаса и нафте.

Како укупно 41 држава на “Новом путу свиле” или већ користи нуклеарну енергију или је има у плану, Кина мора да осигура минимум 20 процената тог тржишта како би створила додатних 5 милиона радних места у том сектору и унапредила технологију на разину руске и америчке.

Кина је 2013. најавила огромну изградњу широм древног Пута свиле који је спајао Азију и Европу, ипак до сада се најчешће говорило о грађевинским пројектима, железницама, путевима, поморским и ваздушним лукама… Ипак, Кина мора да створи једно раширено ново тржиште те је очито како већ сада интензивно размишља о “надоградњи” на исто, а изградња нуклеарних реактора један је од планова.

Кина мора да жури јер кинеска економија данас расте слабије него икада у задњих 25 година, а њена индустрија пак има великих проблема са предимензионисаном производњом, другим речима, кинеска индустрија производи више него што реално може да прода. Зато из Пекинга већ неко време стимулишу локалне компаније да почну да се баве инфраструктурним пројектима изван Кине у остатку Азије, у Европи и Африци.

Кинески произвођачи нуклеарних реактора постају све конкретнија “сила” на глобалној разини нуклеарне индустрије а извоз нуклеарних реактора постаће један од темеља реализације кинеског стратешког пројекта Новог пута свиле.

Како се Кина тако брзо и добро развила и на овом подручју индустрије?

Кина итекако добро зна да се више не може ослањати на фосилна горива јер до недавно се у њеним великим градовима није дословно могло дисати од загађења ваздуха. Нуклеарну енергију која је чиста почели су делимично развијати и због тог разлога.

Како год, свет данас има производњу од отприлике 384 гигавата струје од нуклеарне енергије добијене из око 400 реактора колико их данас ради у свету. Тренутно се граде реактори у 15 држава који ће производњу повећати за додатних 69 GW, а у плану је изградња за још 182 GW.

Кина види у томе врло добро зараду, само планирани пројекти износе око 500 милијарди долара. Пројекције говоре како ће до 2040. свет имати нуклеарну производњу од 624 GW-а (извор : Међународна агенција за енергетику), дакле готово двоструко више од данашње, а нема сумње да ће велик део изградње нових реактора покрити управо Кина.

Ако свет у наредном периоду усвоји “агресивну” политику смањења емисије CО2 онда би до 2040. нуклеарна производња могла ићи чак и до 862 GW.

Од тог великог раста, колики год да био, 46 % – према пројекцијама – доћи ће управо из Кине, на другом месту, са око 30 % удела следе заједно Индија, Јужна Кореја и Русија. САД ће пак суделовати у расту нуклеарне енергије са 16%, а остатак света свега 8%. (извор : Међународна агенција за енергетику)

Када се све сабере и одузме ово “нуклеарно јачање” у споменутим земљама надоместиће смањење које се очекује на простору Европске уније где се догађа супротан процес – наиме, док се Кина, Русија, Индија, САД припремају на “штанцање” нуклеарних реактора као на покретној траци, највећа економска сила Европе, Немачка, планира да у наредном периоду потпуно елиминише употребу нуклеарне енергије наводећи сигурност као највећи разлог.

Наравно, то нас доводи и до великог питања, колико ће кинески нуклеарни реактори бити сигурни?

Фукушима, Чернобил, острво Три миље у САД… ипак, шта је пар трагедија у контексту статистике, рећи ће неки кинески званичници, алудирајући да они још нису свету приредили ниједан катаклизматични сценарио. Исти наводе како је нуклеарна енергија свеједно најисплативија и најчишћа, а захваљујући својој конзистентној производњи и поузданија од извора као што су ветар и сунце.

Кина има три велике компаније за производњу нуклеарних реактора, а главна је China National Nuclear Corp (CNNC). U CNNC-u истичу како је 30 реактора дуж Новог пута свиле само почетак, јер већ имају план како ће Аргентину искористити као “базу” за ширење производње широм Јужне Америке. По истом кључу употребиће  Алжир за ширење на Африку.

Свакако, брзо ће доћи у колизију са онима који су и даље фокусирани на експлоатацију фосилних горива, а чини се како у том смеру иду и Русија и САД. Ипак и једни и други виде своју нуклеарну будућност, питање је само да ли желе да је деле и са Кином, јер су принуђени да трпе једни друге.

Чини се да нема места где Кина не планира да уђе са својом производњом јер је у преговорима са Британијом, Кенијом, Јужноафричком Републиком, а у Румунији већ имају договорен посао (пар стотина километара од Београда).

Прича о кинеским нуклеарним реакторима који би већ у идућој деценији или две могли “поплочати” свет само је део шире приче о економској стратегији Пекинга који пожурује глобализацију кинеских компанија те им је то сада главна компонента економске реформе коју спроводе.

Када говоримо о нуклеарном ширењу, хоће ли свет бити скептичан, па чак и забринут? Свакако да хоће, али  тешко је очекивати да ће ико са весељем дочекати изградњу кинеског нуклеарног реактора у близини свог дворишта, али незадовољне и узнемирене ионако нико неће ништа да пита, јер свиђало се то некоме или не, Кина је супер сила.

Појавиће се нове дебате, интензивирати старе, без сумње, дебате о сигурности нуклеарне енергије, о потрошњи енергије уопште, о глобалном загревању и климатским променама. На крају приче све се своди на новац, а они који улазе у велике расправе, рецимо по питању смањења емисије CО2, можда ће своје забринутости везати уз економски опстанак, али имајући стално на уму колико је која метода производње електричне енергије профитабилна!

На крају ћемо, како то и бива, добити поларизацију, једни ће тврдити како Кина спашава свет снажним ширењем доступности нуклеарне енергије док ће други тврдити како га опасно угрожава подсећајући на Фукушиму, Чернобил…

Може ли се овом “made in China” производу веровати? То ћемо видети у блиској будућности јер исти долазе, а судећи по кинеској амбицији нико неће бити предалеко од једног.