АНАЛИЗА „ИСКРЕ“: Нови ветрови на Блиском истоку

ИСКРА на Фејсбуку

(Пекинг) Фото: dialog.de

Шах је филозофија живота. Када слаб играч одигра добар потез, пустите га да се разигра и ствари дођу на своје. Аналогно са тим треба посматрати потезе са краја деведесетих, када је западна половина планете, чинило се тада бесповратно завладала светом.

Двадесетак година касније, победници хладног рата покрећу такозвано „Арапско пролеће“ које је неочекивано донело јачање положаја и улоге „безбожних“ Руса и Кинеза у арапском свету какав није забележен од седамдесетих година прошлог века, али овога пута уз вољни пристанак и сагласност арапских држава.

Данас нема ниједне блискоисточне или арапске државе која не настоји да одржи, култивише и унапреди своје односе са некада идеолошки супростављеном Русијом и Кином. На те потезе Пекинга и Москве одговара се афирмативно, тако да се њихови утицаји учвршћују од Сирије ка персијским водама и Црвеном мору и даље се протежу на Рог Африке. Кинески задиру и дубље у „црни“ континент.

Руским империјалним амбицијама сматра се ширење утицаја из источног Медитерана према Аденском заливу и стварање пута за дубљи продор у Африку. За разлику од Сирије, Црвено море је крцато великим силама, тако да је руско присуство тамо готово неизбежно. Џибути, на пример, има кинеску, америчку, француску, италијанску и јапанску војну базу, док Москва нема такву базу, иако се верује да ће се такво стање убрзо променити.

Египат и Јордан, најпросвећенији НАТО савезници на Блиском истоку, све чешће су почетне станице на турнејама кинеских и руских дипломата, људи из бизниса и војних чиновника. Догодило се незамисливо да је Египат понудио базе „протераним“ русима (председник Садат је као совјетски савезник пре више деценија отказао гостопримство совјетима и ушао под амерички кишобран).

Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров недавно је посетио Каиро и Јордан где се срео са шефовима ове две државе и министрима спољних послова, а такође и са генералним секретаром Арапске лиге. Крајем марта, руског председника Путина посетили су председник Либана и премијер Израела. У фебруару је руски министар посетио заливске државе и састао се с високим званичницима Катара, Саудијске Арабије, Кувајта и Уједињених Арапских Емирата. Посета је највероватније била увертира за турнеју Путина која се планира за другу половину године. (globalresearch.com)

Кинези су већ дуже од деценије неизоставни фактор у Судану и Централноафричкој Републици. Руси су на улазним вратима, мада и Стејт департмент не седи скрштених руку. У Судану је после тридесет година власти оборен председник Судана, велики кинески савезник, али и важан Саудијски пион.

Интереси великих сила стављају у сендвич Црвено море чија важност је изузетна. Пошто се регион налази на бројним геополитичким раскршћима, ширење утицаја у њему омогућава утицај на Блиском истоку, Африци и источном Медитерану. То мора да резултира ширењем активности глобалних сила у Суецком каналу, Аденском заливу, Арапском мору и Индијском океану.

Ове дипломатско-економске авантуре надовезују се на раније акције Русије и Кине, али и Индије на Рогу Африке и у заливским државама. Прошле године најављено је да ће Русија да гради логистички центар у Еритреји, отцепљеној држави од русима братске Етиопије, а Уједињени Арапски Емирати (спонзори муслиманске Еритреје) помогли су да се оствари тај корак тако што су посредовали у постизању мировног споразума Етиопије и Еритреје, чиме су окончали деценијску изолацију Еритреје. Главне луке Еритреје, налазе се на стратешким тачкама Црвеног мора. Најава отварања логистичког центра у Еритреји дошла је након потписивања споразума о војној и привредној сарадњи са Централноафричком Републиком.

Кинески, пре свега економски, утицај у Африци није прошао незапажено у Западним медијима. Заборављајући економску девастацију Африке, колонизацију, трговину робљем… Мејнстрим медији из Европе и Америке позивају на рушење диктаторских режима у Африци, протеривање кинеског капитала и кинеских компанија, те заустављање пре свега инфраструктурних пројеката које води влада у Пекингу.

Обарање суданског председника Башира представља велики удар на Саудијску владу, јер је Судан лојалан и најзначајнији члан саудијске коалиције у Јемену, јер људство, тј. пешадију на терену чине управо плаћеници из Судана (Башир је 13 пута био у Саудијској Арабији од када је Мохамед бин Салман постао престолонаследник).

Заливске државе са своје стране последњих година прошириле су своје присуство широм Рога Африке, стварањем војних база и економских представништава широм региона. Што се тиче УАЕ, Катара бројне такве комерцијалне прилике појавиле су се у регионима у којима су Русија и Кина демонстрирале специјално интересовање.

Може да буде чудно, јер историја нас учи да се заливске земље такмиче са Русијом за локални утицај, али уместо тога сада превладава сарадња. Москва је проширила своје присуство у Африци у исто време када је потписала споразум о стратешкој сарадњи са Емиратима. Путин је стварао годинама такву прилику, након што је посетио Саудијску Арабију, Катар и УАЕ, што је био потез без ранијег преседана за руског шефа државе.

Путиново интересовање за неговање односа са државама региона, потиче делом из потребе да се осигурају заливске инвестиције и помогне руска економија, а то подразумева да заливски лидери постају заинтересованији за руско наоружање и охрабривање инвестирања у руску економију.

Супротно од очекиваног је што је интервенција у Сирији Русији донела више поштовања, него проблема руској држави у сунитском свету. У време када су САД напуштале све своје арапске савезнике, руски потез у арапском свету примљен је као понашање часног савезника, који спасава своје пријатеље, а не обара их с власти. У томе их није омело ни то што је Русија била на другој страни, нити што је у савезништву са шиитском осовином.

Пошто је политика САД у региону Блиског истока благо речено нејасна, некозикстентна, Заливске земље све више верују да немају други излаз, него да се помире са Путином и Асадом . Признавањем Голанске висоравни као дела територије државе Израел, САД су још једном погазиле све принципе међународног права, те гурнуле прст у око целом арапском свету. Није помогло ни то што је Трамп отишао корак даље проглашивши званичну војску Ирана терористичком организацијом… УАЕ и Бахреин већ су поново отворили своје амбасаде у Дамаску, а заливски лидери гледају на акције Москве у Сирији као на нужно зло.

Арапски свет је свесан чињенице да Сједињене Државе без рата не могу да превазиђу растућу поделу америчких елита, поделу целокупног америчког друштва и да осигурају „јединство Запада“, односно потпуну подређеност земаља ЕУ Сједињеним Државама (то је немогуће елиминисати само пропагандом, санкцијама и русофобијом, па је управо потребан локални рат). САД је неопходно да победе у рату, који би оштро ослабио Русију, Кину и ЕУ и ојачао доминацију САД у свету.

Наравно најпогодније место за започињање таквог рата је Блиски исток, а глава неког феудалног монарха, деспота, савезника САД из прошлости је жртва коју је „дубока држава“ спремна да плати.

Милош Здравковић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.