Милош Здравковић

АНАЛИЗА „ИСКРЕ“: ХОЋЕ ЛИ БИТИ РАТА У ДОНБАСУ: Украјински покушај да се заустави Северни ток 2!

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Sputnik / Валерий Мельников

Тренутно у фокусу глобалних медија су пандемија Ковида 19, економска криза и заоштравање односа на релацији три најмоћније државе планете, САД, Русије и Кине. Наравно ту је и највећи геноцид у савременој историји, саудијска интервенција у Јемену, али из разлога западне зависности о феудални режим у Саудијској Арабији, тај сукоб, храбар отпор локалног становништва, није у медијском фокусу. Да ли је у питању избегличка криза, енергетска будућност света или поновно мешање карата моћи, позорност света највише привлаче пандемија Ковида 19 и позиционирање моћних, где свакако стратешко и примарно место заузима питање трговине енергентима. Као једно од кључних „бојних“ поља намеће се и питање довршетка амбициозног гасовода Северни ток 2. Влада САД покушала је да тај велики инфраструктурни пројекат заустави прво медијски, па путем санкција, па путем исфабрикованих афера око руског опозиционара Наваљног…И сада када је све то пропало (Оператер пројекта „North stream 2“ планира да ће бродови полагачи завршити радове у данској економској зони у мају, а у Немачкој у јуну), последња нада да се макар одложи тај пројекат био би почетак новог рата у Украјини.

Стара изрека каже да је лако бити генерал после битке, те да се најбоље види шта се негде дешава ако посматрате са стране… Такав је и случај са великим, глобалним гео-политичким конфронтацијама, као што је сукоб у Украјини.

Сада, када је ситуација у Украјини постала јаснија, право је време проверити до чега је довео рат на истоку Украјине – познатији као рат за Донбас. Споразум постигнут у фебруару 2015. у Минску успео је заиста да заустави рат у Донбасу. Није га прекинуо, јер се тако озбиљан сукоб не може једноставно прекинути неким споразумом. Оно што је само по себи добро, јесте да су се догађаји у Украјини пребацили са ратишта у домен политике и економије. Стабилизација фронта коначно је омогућила да се у ред доведе управљачка структура Луганске и Доњецке Републике. Она је још далеко од идеалне, али у односу на то како је све изгледало, сада изгледа фантастично…

Са друге стране данас је евидентан потпуни економски неуспех кијевске владе. Управо тај неуспех у овом тренутку онемогућава амерички пројекат Мајдан 2 (другу фазу операције у Украјини) много брже и ефикасније од било какве борбе. А управо је Минск 2 (други мировно споразум из фебруара 2015. године) створио услове да се потпуно потопе све првобитне калкулације Сједињених Америчких Држава.

Очигледно је требало да прође времена како би штеточинске и накарадне одлуке украјинских власти постале хладан туш по европским главама. Глупост даље безрезервне подршке Кијеву постепено је почела да допире чак и до тотално русофобског дела европске елите. Чак је и наивнима у Европској унији постало јасно да треба сносити трошкове за туђе стратешке игре.

Док су сукобљене стране размењивале разна политичка саопштења и ударе санкција, Кијев је коначно прокоцкао све поверење и протраћио све расположиве кредите, а истовремено довео је земљу на ивицу банкрота. И што се више Украјина труди, што гласније покушава да покаже свој понос, што више сумња у то колико су НАТО и ЕУ „достојни да би им Украјина приступила“, тим више одбија од себе једине савезнике. Јер, ако је Европској унији још колико-толико потребна Украјина само због присуства магистралних гасовода, она свом спољном контролору, Сједињеним  Америчким Државама, уопште више није потребна.

Русија није оно што је била у доба Бжежинског, који је Русију дефинисао као царство зла, нити у доба Хрушчова који је у сред Њујорка лупао ципелом о говорницу Генералне скупштине УН, америчка опседнутост опасношћу од Русије је и даље благо речено предимензионирана, ако не и параноична.

Вреди напоменути да је робна размена између ЕУ и Русије пала са 300 на мање од 200 милијарди долара , а да је трговина између Русије и Сједињених Америчких држава скочила са 20 на преко 50 милијарди. Притом је ЕУ дефицит само повећан, јер Европљани нису престали да купују руске енергенте.

Како ствари стоје, са ма ког аспекта сагледавали енергетску будућност планете, самим тим и Европе, у ближој, средњорочној будућности руски енергенти ће на тржиштима ЕУ и Азије тешко имати конкуренцију. Тога су свесне и вође најмоћнијих држава Европе, пре свега Немачке.

Ламентирање балтичких држава и Пољске над судбином Украјине (чији буџет директно зависи од транзита руског гаса и нафте) сигурно неће да омете међународне конзорцијуме који су животно заинтересовани да зарађују на руским енергентима. ОМВ, Схалл, Унипер…Као и сама држава СР Немачка тешко да ће бити спремне да испусте лаку зараду зарад попуне украјинског буџета.

Потпуни економски неуспех владе у Кијеву је очигледан. Управо тај неуспех у овом тренутку разара лоше планирани амерички пројекат Мајдан много брже и ефикасније од било какве борбе. Никакве осуђујуће резолуције Уједињених Нација (спонзориране од зна се већ кога) не могу да “испеглају” ситуацију.

Петогодишњи тројни уговор између Русије, Украјине и ЕУ о транзиту оставио је мрвице Украинцима ( транзит гаса је смањен са оптималних 200 милијарди кубика гаса на годишњем нивоу на свега 45, што износи штету у буџету Украјине од око 5,7 милијарди долара), који ће једва моћи да одрже транзитни систем у животу али чијег прихода не могу да се одрекну, али ће зато дати могућност Руској федерацији да у будућности увек може да врати транзит те да никада не зависи од добре воље Немаца.

Свесни да је на сцену ступила нова руска стратегија која заговара диверзификацију њених тржишта, углавном према Кини и Пацифику, Европљани су своју будућност преузели у своје руке. Уколико би Москва успела да спроведе ову диверзификацију, она би могла, до одређене мере, да буде у могућности да бира у ком правцу ће извозити своју нафту и гас. Отуда и та челична одлучност да се заврше додатни гасоводи (у плану је и Северни ток 3) и склопе дугорочни обавезајући уговори, а ту једноставно нема места за САД.

Да је позиција марионетске владе у Кијеву лошија него се то на први поглед може и предпоставити додатно је утицао и Мински споразум.

Споразум Минск 2 је директне учеснике у сукобу ставио у улогу посматрача.  Француска и Немачка, у име Европске уније, на себе су преузеле одговорност за Кијев, а Москва за Луганску и Доњецку народну репблику. Сва одговорнот Кијева тако је пренета на ЕУ, аналогно томе одговорнот Луганске и Доњецке народне републике је одговорност Русије. И то се не може игнорисати, чак ни лицемерно.

Елеганција и дубоко значење Минска 2 је видљиво у томе што се, потписавши његове услове, Кијев нашао у ситуацији да од њега самоубилачке политичке реформе захтева сама Европа, а не Москва.

Кијев је коначно прокоцкао поверење и протраћио све расположиве кредите. Истовремено је довео земљу на ивицу банкрота. И не само до банкрота, већ до кризе која се може решити само федерализацијом или распадом Украјине као јединствене државе.

Укратко Вашингтон неће послати војску да заштити Украјину, неће испоручити тенкове и авионе и не жели да издвоји свој новац. Фактички, ситуација је таква да је Русија у Украјини стратешки већ победила САД.

Милош Здравковић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.