АЛЕКСАНДАР ПРОХАНОВ: Ти си син победе!

ИСКРА на Фејсбуку

Мој отац је погинуо код Стаљинграда 1943. године. И моја мама, већ удовица, са очима безбојним од суза, одвела је мене, 6-годишњег дечака, на трофејну изложбу, отворену у Парку културе и одмора. Сећам се немачких бомбардера са кукастим крстовима, сећам се тешке хаубице, пегаве као жаба, сећам се оклопних транспортера са истрзаним гусеницама.

Сећам се огромног, као кућа, страшног немачког тенка, са избочинама и удубљењима, са топовима. Тај црни тенк за мене је био чудовиште које је убило мог оца и донело тугу мени и мојој мами. А онда сам на том тенку, на његовом боку, видео огромну рупу, сјајно-белу по ивицама од растопљеног челика – од удара нашег топа. И тај невидљиви топ био је тада за мене сила која је осветила мог убијеног оца, која је од мене, од моје куће и од моје маме отерала ту мрачну силу, тај монструозни тенк. И од тада, читавог мог дугог живота у себи носим ту слику – као слику наше победе.

Сада, у XXI веку, када су се у националну свест вратила верска осећања и религијске идеје, на нашу победу гледамо другачије него тада, у ватреном XX веку. Наравно, победа је и сада за нас – велики војни успех. Велики геополитички тријумф. Велика идеолошка победа.

Али данас, та победа је за нас још и огромна верска свечаност, осењена верским представама о васељени, о њеној судбини, њеним вредностима. У првим данима рата појавила се страшна, прелепа и немилосрдна песма „Свети рат“ („Священная война“). Свети рат, света победа, народ који је победио у том рату, свети народ, обасјан, окружен светим тајнама и светим делима. Тај свети осећај, тај одраз светости лебди на свима који су учествовали у овом рату: на обичном пешадинцу, на генералисимусу, на командиру вода или армије. На дечаку, који је стајао под отвореним небом на леденом пољу и чистио чауре за будуће гранате, и да би дохватио до машине – под ноге су му подметнули табуре.

Сви су они били свети. Свети народ – победник. И та победа нам је данас велика, вечна, божанствена чудотворна икона.

Ту икону су у данима перестројке покушали да сломе секиром, да је оскрнаве и муче, да је спале, као и друге вредности, пре распада велике црвене државе. Колико је било клевета на нашу војску! Да се она није борила од почетка рата, да није ослобађала Пољску, да није како треба ушла у Немачку. Колико су оклеветани наши команданти, официри, народ и сами смисао те победе! Хтели су да је униште, да нестане без трага.

Али као што током тешких борби преко линије фронта из окружења износе заставу пука, обмотавши је око рањених груди, подижу је и под њом поново сабирају ратујући пук, тако је и ову победу народ пренео кроз црни понор 1990-их.

И та икона је поново засијала. Умили смо је молитвом, и она нам је данас – неуништива светиња. И сада покушавају да је увреде, повреде, покушавају да је отму из руку народа. Зато што је победа – чаша из које пије наша млада руска држава. У њој је данас сва идеологија, сви симболи и значења наше државе. И држава приступа том извору, пије ту свету живу воду.

Обраћам се онима који живе са мном – и старцу, и дечачићу. И кажем: ти ниси просто носилац историјског сећања. Ти ниси просто онај који наслеђује победнике и води свој род у вечност. Ти си и сам победник! Осети то! Ти, ти си 1941. године заједно са скијашима у белим маскирним плаштовима хитао према фашистичким мецима. Ти си под Стаљинградом прогласио слоган „иза Волге нема земље за нас“. То си ти у Т-34 јурио према немачким тенковима, ти си јуришао на Сапун гору и Саур-могилу. Ти си по степеништу Рајхстага, међу расутим чаурама и зидовима који се диме отишао на кров и подигао црвену заставу. И теби се отуда, испод тог црвеног платна, отворио цео свет, сви континенти, сви океани. Открило ти се цело човечанство, које си заједно са својим очевима, дедовима и прадедовима избавио из таме.

Постојале су две велике свете параде. Парада, 1941, трагична и моћна, и тријумфална парада победе 1945. године. На тим парадама војска је марширала Црвеним тргом – великим храмом, где су угравиране руске представе о својој историји, светости и будућој судбини. Садашња парада понавља ове две свете параде. Оружје које протиче Црвеним тргом, моћни тенкови, ракете, противавионски топови, они носе успомену на свето оружје руске победе. И данас, када наши пукови пролазе Црвеним тргом, изнад наших глава на небу су сви они који су се борили у том рату – огромни сабор победника.

 

(„Известия“)

Превео Желидраг Никчевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.