Александар Дугин: Либерализам је заузео мјесто религије

Извор: katehon.com

Сергеј Мардан је разговарао са филозофом Александром Дугином о томе како Запад доживљава пад ере своје доминације.

Сергеј МарданБивши британски премијер Тони Блер – исти онај, остарјели, наравно, али ипак препознатљив, рекао је да се ера западне свјетске доминације ближи крају. О овоме већ дуго причате. Невјероватна ствар је да и они то почињу да схватају?

Александар Дугин: Ово заиста није лако питање. Ако погледамо изјаве најсјајнијих мислилаца и филозофа Запада, као и јавних и политичких личности, онда се у последњих сто година испоставља да што је мислилац одговорнији, дубљи и садржајнији, то он катастрофалнију будућност и садашњост види за Запад. Овдје можемо да се подсјетимо Шпенглера, Хајдегера, филозофа њемачке традиције, али и многих америчких, француских и енглеских мислилаца.

А. Тојнби, на примјер, који је проучавао различите цивилизације, као енглески патриота, говорећи у корист Запада, тврдио је да западне земље долазе у веома катастрофално стање. Што су такви мислиоци одговорнији, то више критикују и дају песимистичније оцјене западне цивилизације, и то су њихове прогнозе за њу катастрофалније. А то је и традиција Запада – да буде песимистичан, да разумије пријетње, да види да престаје доминација Запада у свијету, да је потребно схватити колико је грешака и злочина Запад починио у историји, и паралелно са овим промовишу (ово је такође невјероватан тренутак) оптимистички глобализам, занемарујући сав трагични тоналитет, цијелу катастрофалну линију, све симфонијске опусе критичара западне цивилизације из саме западне цивилизације.

А политичари и мислиоци Запада, који нису нимало непријатељи Запада, кажу: ми падамо, у катастрофи смо, пропустили смо и свјетску доминацију и лидерство, а сами смо изградили антицивилизацију. Једни кажу, а други – као да ништа не чују, потпуно се затварајући од критика сопствених генија, сопствених бистрих људи (Тони Блер је, на примјер, прилично бистар политичар). А они кажу: наставићемо да владамо, показаћемо вам нови амерички вијек, нову западну доминацију, исправићемо и већ смо исправили грешке и спремни смо да поново кренемо у нови круг глобализације, пооштрићемо правила нашег понашања још више, бавићемо се само онима који у потпуности дијеле наш нови лијепи систем вриједности.

И ово је нека врста дисонанце. Чини се да једна половина западног мозга критички и реално процјењује своју ситуацију, покушава да нађе излаз, док друга половина као да живи по другом програму и не чује баш ништа. Понекад коегзистирају у истој свијести. Погледајмо Џорџа Сороша. У пола својих радова он говори колико су тоталитарни режими страшни, колико је важно промовисати демократију, отворено друштво, како спроводити процес демократизације на глобалном нивоу, финансирати обојене револуције, рушити непристојне владе – тј. одлично ради на јачању позиција Запада. А притом, друга половина његове свијести тврди: Запад је пропао, Америка се претворила у тоталитаризам и више није способна да влада свијетом, либерални економски систем се срушио, експлодирао. И све ово говори иста особа.

Ако схватите да је све лоше, онда треба тражити неки излаз, отворити се, са другим критичарима ући у дијалог. Али овдје је обрнуто. Можда је ово дијагноза. Не искључујем да је у питању нека врста цивилизацијске шизофреније. Имамо посла, такорећи, са два гласа. Овдје, на Западу, постоје два потпуно паралелна гласа која не слушају један другог. Једни кажу да је све нестало. Други кажу: сад ћемо вам показати!

Сергеј Мардан: Потврђујући ову тезу, желио бих да скренем пажњу на јучерашњу Борељеву изјаву. Истог дана објављен је интервју са Блером, који наводи да се пропадање Запада дешава, али не у контексту „све је изгубљено!“, већ то формулише као неку врсту глобалног проблема са којим западно друштво треба некако да почне да се бори, или научи да живи, да буде свјесно себе у овом новом свијету. А онда се појављује Борељ, један од кључних европских званичника, који, затварајући очи, једноставно изјављује: „Држаћемо санкције до краја, оне ће сигурно функционисати, морамо бити стрпљиви”. Утисак је такав да је овај.човјек у сасвим другом контексту.

Александар Дугин: Та дуалност, тај дуализам или цивилизацијска шизофренија, јасно се испољила на самом почетку 1990-их. Затим су се појавила два пројекта – „Крај историје” Фукујаме и „Сукоб цивилизација” Хантингтона. Хантингтон је рекао: свјетска доминација Запада се више неће ширити после пада Совјетског Савеза, Запад неће освојити и покорити цио свијет, већ ће остати цивилизација међу другим цивилизацијама. Потпуно трезвена, коректна анализа која припрема све – и западне и незападне – играче да уђу у мултиполарни свијет. Тридесет година провјере реалности показује да је Хантингтон био у праву.

А онда се појављује Фукујама, који каже: „Не, ништа није тако, сада смо побиједили посљедњег формалног непријатеља у виду свјетског комунистичког система, а у свијету ће постојати једна доминантна идеологија – либерализам. Сви народи ће га слиједити, јер нико не даје алтернативу. У ствари, десиће се крај историје, нашим противницима неће остати ни један аргумент, долази ера једног западног либералног свјетског поретка, званог глобализација.

Два пројекта. Рекло би се, бирајте, слушајте аргументацију, провјерите стварност. Да ли је потврђено оно што је Фукујама рекао? Ништа није потврђено од 1990-их. А 2000-их је све почело да експлодира, као складишта муниције. Све тезе Ф. Фукујаме, изречене 1990-их (и поред тога што је касније покушао да их исправи) данас се руше. Његова посљедња идеја је била да је Путин оспорио либерални свјетски поредак, свјетски поредак норми и правила који су сада у опасности и морају бити заштићени. Какве год да су тезе Фукујаме и оних који су на његовој таласној дужини протеклих тридесет година – промашили су. Све је погрешно. Шта год да тврде, живот све оповргава.

Ипак, неки параноични дио западног идентитета, укључујући манијаке попут Бореља, наставља да захтјева додатне санкције Русији, да инсистира на људским правима, на ЛГБТ. Саудијци, најближи партнери, већ им наговјештавају да ће, кажу, ако се Запад по свим питањима бави само онима који исто мисле, онда ће Запад бити искључиво у границама НАТО-а и генерално ће изгубити цјелину свијета, укључујући и број савезника у исламском свијету. Али ипак, западна параноја се наставља… То је као опсесија – наставити, без обзира на све.

Истовремено, ако узмемо С. Хантингтона са његовим „Сукобом цивилизација“, онда се, напротив, спроводи све оно што је овај мислилац рекао прије тридесет година. Тридесет година потврђивања једне половине тезе овог западног дуализма. Иначе, британски премијер Тони Блер својевремено је развио идеју „трећег пута”, вјерујући да се класични капитализам дегенерисао. А Блер уопште није ограничена личност и прилично је занимљив мислилац. Нисам његов нарочито велики фан, и његов „трећи пут“ ми дјелује потпуно неодржив, али, у сваком случају, покушао је да некако критички, алтернативно, размишља.

И тако, испада да је линија Хантингтона у потпуности потврђена, а линија Фукујаме је пропала. Па шта? Присталице краја историје, Великог ресета, сви ови „Шваби”, „Давоски форуми”, „Сорош” понављају једно те исто: „још санкција, увести санкције Кини, демонизовати Русију, оштро упозорити исламски свијет, ставити Ердогана на своје мјесто, изоловати Ира, окружити војним објектима Сјеверну Кореју. И све је као прије, као да се ништа не дешава. И као да Хантингтон никада није постојао. И што је најважније, постоји осјећај да нико не провјерава стварност, нико не упоређује којим путем идемо. Али је очигледно свим разумним људима на Западу да свијет иде линијом Хантингтона.

Сергеј Мардан: Нешто ми је пало на памет. А шта ако је ова њихова тврдоглавост, њихова непоколебљивост од изабраног пута, шта ако је то нека посебна квазирелигиозност? Чини се да је потпуно нестала, као да је нема, али с друге стране, Европа је остала иста каква је била у доба Тридесетогодишњег рата, Стогодишњег рата, крсташких ратова. Жестоки , бескомпромисни… Континент крсташа који су спремни да зарад идеје посијеку и своје и туђе.

Александар Дугин: Знате, можда јесте тако. Ако боље погледамо, заиста ћемо пронаћи фанатизам, манију и религиозну вјеру у либерализам и напредак. Док ови модели не функционишу, Нобелове награде се дијеле лево-десно ауторима експоненцијалног раста и геометријске прогресије концепта глобалне либералне економије. Неколико година послије оваквих Нобелових награда, све се испоставља супротно, сви показатељи падају. Па ипак, нобеловци пролазе, али религија остаје. Либерална и, у извјесном смислу, сатанска религија…

Сергеј Мардан: Запад је опсједнут, Запад је вјерски фанатичан. Упркос томе што су религију бацили на сметлиште историје.

Александар Дугин: У ствари, либерализам је заузео мјесто религије. Догме либералног схватања: напредак, човјек, индивидуа – ово је, у ствари, нека врста теологије. Она нема божанску димензију, али она, као и средњовјековна теологија, инсистира на овим догмама, правилима и нормама.

Истовремено, занимљиво је да се Запад сада отворено бори против сопственог расизма. Он проглашава: ми смо расисти и морамо да се ослободимо тога. Али Запад ће се ослободити свог расизма управо као расиста. Он изјављује: ми се боримо – а ви се борите. Извињавамо се због наших грешака – и требало би и.ви да се извините. И онда свако треба да прихвати ово извињавање као апсолутну догму. И сви народи, посебно незападни, посебно заостали, другоразредни, каквим их они сматрају, то треба да прихвате као јединствену платформу. Чак и западни антирасизам постаје потпуно расистички. А антифашизам постаје фашистички. Либерализам постаје тоталитаран. Његово језгро остаје непромијењено. Ово је, заиста, нека врста етноцентризма, гдје је центар Запад, његова сопствена историја. Около је периферија, на коју Запад баца своју моћ, сада економску, информатичку, технолошку. Сви га морају строго слушати. Чак и ако од свих захтјева да се покају за своје колонијално искуство. Ово је парадокс, ово је Орвел.

По мом мишљењу, сви су се плашили да ће Орвел доћи, мислим 1984, доћи из источне Европе, из социјалистичких земаља. Овај феномен „1984” није дошао одакле се очекивао. Живимо у апсолутно тоталитарном либералном свијету, са потпуно фанатичном расистичком, нацистичком идеологијом, која, баш као и Орвел, прокламује: љубав је мржња, рат је мир, сиромаштво је богатство, богатство је сиромаштво. И он те идеолошке парадоксе свима намеће страшним методама. Ако не мислите тако, онда ћемо вас „отказати“ (cancel). Отуда „кенсел култура”, култура поништавања. И данас је то постало свеприсутно.

А људи са Запада, који и даље задржавају здрав разум, ужаснути су тиме у шта се њихова сопствена култура, њихова цивилизација претворила. Били су потпуно одвојени од сваке стварности, пали у посебно фанатично, манично стање. Видјећи да им се све руши, кажу: „Не, не руши се, постајемо још јачи“. Видјећи да губе, кажу: „побјеђујемо“. И видимо то у Украјини. Запад је учио Украјину да не побјеђује, да се не бори, да не брани своје интересе, али је учио да бунца, да се самообмањује. А ово је веома ефикасна мрежна обмана. Када губите територије, кажете, како кажу Украјинци: „Ништа, наше трупе стоје код Ростова, Белгород и Москва ће ускоро бити заузети. Минск је, заправо, наш”.

И што је мање успјеха, што више неуспјеха, што више губитака, та очекивања више расту. То је неки облик менталног колективног поремећаја. Али он није само украјински. Мислимо да је то случај само у Украјини. Али то је случај широм Европе. Драги у Италији изјављује да одлази, Матарела му одговара да не може да оде, упркос томе што је једноставно избачен. Становништво заправо не подржава Макрона, „жути прслуци“ су се неколико година борили са њим, а он тврди: „Ја сам најуспјешнији лидер“. Исто и са Шолцом. Ови владари нуде својим народима да предузму неке невјероватне мјере. Једноставно нису успјели. Са Русијом је требало озбиљно разговарати од самог почетка. Али нико то није видио директно. А сада илузија замјењује стварност.

Сергеј Мардан: Покушаћу да објасним зашто се тако понашају. Можда ово заиста није фанатизам, већ нека врста рационализма? Они постоје у последњих четири стотине година у концепту у коме „златна милијарда“ влада цијелим свијетом (сада је милијарда, прије је било много мање). Евроцентрични свијет. Европа је окружена периферијом, колонијама, она их усисава. И све се ово формирало, некако промијенило. Али суштински се ништа није промијенило. Центар се преселио из Британије у Њујорк, у Вашингтон. Сада је све квари. Доларски систем се руши, глобална економија се распада као феномен, који је замишљен да нахрани ову „златну милијарду“, и све се то руши. И нису спремни да то прихвате, јер ће у новом свијету, у неевроцентричном, бити веома тужно. Они једноставно одбијају да прихвате стварност, то је све.

Александар Дугин: Потпуно сте у праву. Штавише, њихова визија се руши. Некада је била расистичка визија да постоје „бијелци” који су перципирани као „првокласни”, „жути” – „другоразреди”, „црни” – „трећа класа”. Чисти расизам. Датира из 19. вијека. Иначе, то су углавном практиковали либерали. Енглески, британски либерализам био је потпуно расистички. Понекад се вјерује да је расизам у Европу дошао са Хитлером. Али расизам је у саму Њемачку дошао из Енглеске, из либералне британске Енглеске, преко Чемберленових списа. Њемци нису били расисти све док до њих није дошао овај злоћудни, монструозни утицај енглеских либерала. Либерализам је расистички феномен у својим корјенима.

А онда се јавила идеја: бијело, па жуто, па црно. Наравно, ово је напуштено у 20. вијеку. Али шта имамо данас? Центар, полупериферија, периферија. Богати сјевер, средња зона, сиромашни југ. Цивилизација, варварство, дивљаштво. Све ове таксономије, све ове хијерархије су остале непромијењене. У центру – Запад, око – они који прате Запад, лигу демократије, а на периферији – све одметничке државе. Исти модел. И тако се руши. И заправо више не функционише. Јер то никога не задовољава. Нема колонија, нема противника Запада, нема пријатеља Запада. Једноставно више не одговара стварности.

И ту настаје тај чудан осјећај, када је свијет већ потпуно другачији, а на њега се примјењују сви ти расистички модели. Ово је очај. Јасно је да ће живот Запада бити нешто гори. Али за то су они Запад, да се прилагоде, да нађу неки излаз, да граде нови модел. Вјерују и да су веома флексибилни, сналажљиви, мозгове краду из цијелог свијета. Дакле, натјерајте ове мозгове да оправдају како Запад може да преживи у мултиполарном свијету. Можда ће бити начина без колонизације, без овог потпуно тоталитарног либерализма.

Иначе, у вези са Трампом. Када је Трамп дошао, и сама Америка је отишла у овом правцу. Поставило се питање како остати јака сила у условима када постоје други полови. Ово је оно о чему треба да размишљају. То је реално. О овоме треба размислити, пробудити се, доћи себи. Здрав приступ је како пронаћи мјесто за Запад, западну цивилизацију у контексту других искрено ускрслих, етаблираних цивилизација – руске, кинеске, индијске, исламске. Како Запад треба да се носи са тим цивилизацијама, како да се позиционира, како да развија своју економију, како да гради односе? Није лак задатак, али мислим да је изводљив.

Али да бисте га ријешили, морате га поставити. И овдје видимо Бореља, овдје видимо Бајдена, видимо Сороша, видимо Шваба. Пред нама – само манијаци. Стари су и преко својих година, стари су у својој свијести. Они желе да одрже западну доминацију по сваку цијену. Иако је нема, и даље причају о њој. Ово је сенилна глупост. Људи су одавно у пензији, али настављају да се облаче и свако јутро излазе на степениште и задају некоме задатке. Нешто слично сам видио 1980-их: имали смо таквог комшију. У почетку је био високи вођа, затим је отишао у пензију и постепено је полудио. И сваки дан је ишао на посао и викао. Стајао је на степеништу и викао на своје подређене. Није било смијешно, било је злокобно.

Бајден ме подсјећа на једног таквог касног совјетског лидера који је полудио, који је викао на ништа. Нико га не чује, само га жена повремено, кад постане страшно, врати у собу.

Сергеј Мардан: Дају му таблету.

Александар Дугин: Запад је управо у таквом стању. Он се бави свијетом који не постоји. Запад је насилан пацијент. Истовремено, има нуклеарно оружје, још може да уведе санкције, снабдјева украјинске манијаке оружјем дугог домета, узгаја манијаке који му вјерују. Млади, здрави, нормални народи се пред нашим очима, под утицајем овог сенилног мрачњаштва, претварају у чудовишта. Све је то либерализам. Либерализам је инфекција. Он заправо гњави људе. Човјеку се каже: све је дозвољено, ти си индивидуа, немаш колективни идентитет. И особа вјерује, доведена је до тога. И губи своју људскост, претвара се у истог манијака као и овај западни дио човјечанства.

Али мислим да ће избављење Запада доћи изнутра.

pokretzaodbranukosovaimetohije.rs, Кatehon.com/Етос