Академик Терзић упозорава: Американци можда не би бежали ни од ограниченог нуклеарног рата

© Depositphotos / Ronniechua

Русофобија је дубоко ушла у свест неких који одлучују на Западу. Русију виде као страно тело. Зато се бојим да до решења кризе у односима Русије и Запада неће доћи брзо. Американци можда не би бежали ни од ограниченог нуклеарног рата, рецимо на територији Европе, само да не буде на територији Америке, иако то не би било ни у чијем интересу.

Академик Славенко Терзић, бивши амбасадор Србије у Москви, овако коментарише драматичну ситуацију у односима Русије и Запада, истичући да не треба сумњати да је Русија спремна да се брани свим средствима и да на то стално упозорава.

Планови Запада

У западном политичком речнику, посебно од избијања кризе у Украјини, како каже, не крије се тежња да се Русија, речником Збигњева Бжежинског, врати у своје „праве оквире“, то значи на територију пре Петра Великог, без изласка на Балтик и Црно море, што су опасне игре с непредвидивим последицама.
Сличне планове Запад има и на Балкану где би да Србију сведе на „разумне мере“, истиче Терзић, који управо у таквом понашању Запада види кључну паралелу између судбине Русије и Србије и актуелних дешавања у Украјини али и на Балкану.
Он указује да смо одјеке снова Бжежинског и покојне Медлин Олбрајт о разбијању Русије ових дана чули од некадашњег пољског лидера Леха Валенсе који отворено прижељкује свођење броја Руса на 50 милиона, а има их скоро троструко више.
„Сад су смислили нови термин – деколонизација. Наводно, у Русији постоји много народа који желе да се ослободе а Запад да им помогне. Другим речима, Запад жели да ради на разбијању Русије. Али Русија је превентивном акцијом спречила агресију не само на Русе у Донбасу него и на своју територију, која се очигледно припремала“, каже Терзић, подсећајући да је током специјалне војне операције у Украјини пронађено безброј докумената који то потврђују.
Терзић у емисији „Од четвртка до четвртка“ упозорава да је оно што Валенса предлаже пут у велики светски сукоб, изражавајући наду да је на Западу ипак остало мудрих људи који ће изабрати пут политичког решења кризе.
Како каже, кад човек слуша поједине западне лидере често се запита да ли су нормални, али верује да би економска криза и социјалне напетости који се очекују у блиској будућности можда утицати да се приведу здравом разуму.

Концепција маргинализације Срба

Поредећи понашање Запада према Русији, и на Балкану, Терзић подсећа да као што је још Аустроугарска од краја 19. века територију данашње Украјине настојала да искористи као полигон против Русије, формирајући у Галицији унијатску цркву и развијајући пројекат политичког украјинства, тако је и окупациони управник Босне и Херцеговине Бењамин Калај радио на пројекту бошњаштва.
Још једна паралела је што су тадашње пројекте политичког и социјалног инжењеринга наследили бољшевици у СССР односно југословенски комунисти.
„Кад гледате границе у СССР и Југославији видите да су оне биле потпуна импровизација. Из тог импровизацијског решавања националног питања у СССР и код нас проистекли су многи ратови. Јер историјска Русија, Малорусија припала је Украјини, слично као у нашем случају. Парадоксално је да је Запад који је деценијама водио борбу против комунизма и његових тековина то све потпуно признао“, подсећа академик, па је штавише рекао да су некадашње границе република неповредиве, додуше, не и за Србију чије границе растурају како хоће.
Кад је реч о Балкану, Запад је, наглашава Терзић, своју концепцију стабилности региона темељио на маргинализацији српског фактора као најбројнијег народа.
Та концепција се састојала у томе што је разбијена југословенска држава, административне границе признате као границе међу тим државама, протерани Срби из Хрватске у злочиначкој акцији, велики делови БиХ очишћени од Срба, Црна Гора одвојена нелегитимним референдумом а српски народ у тој земљи обесправљен, протеран српски народ са КиМ и насилно отцепљен део Србије.
„Они сматрају да је то пут ка стабилности Балкана. Крајњи циљ западне стратегије је свођење државног простора Србије на београдски пашалук а да је сваки покушај повезивања Срба изван тог простора покушај стварања наводне велике Србије“, оцењује Терзић.
Како каже, то га подсећа на концепт који је својевремено изнео немачки историчар Фридрих Науман.

„Кад говори о пројекту како уредити Балкан, каже да на Балкану треба створити државе трабанте а Србија није заслужила да буде ни трабант него је суседи морају држати под контролом као реметилачког фактора. Мене овај концепт НАТО подсећа на концепт Наумана“, примећује Терзић, додајући да у том светлу има разлога за страх о „другог полувремена“ ‘90-их година на Балкану.

Терзић се осврнуо и на изјаву сталног представника ЕУ у БиХ Јохана Сатлера који је поводом годишњице злочина у Сребреници рекао да би помирење било „увреда за жртве“:
„Та изјава делује увредљиво и недобронамерно. Запањујуће је колико праунуци оних који су овде починили страшне злочине у два рата па и 1999. узимају себи за право да нам држе моралне лекције. То је не само цинизам него и одсуство било каквог доброг укуса.“
rs.sputniknews.com, Тања Трикић