Живојин Ракочевић: У долини срушених гробаља
Фото Ж. Р.
У Самодрежу је најбоље доћи кад нема ђака. У дворишту су две школе, стара и нова, па се избегава школско радно време или одмори. Са јужне стране је спортска дворана са засебним путем и улазом. Важно је бити што мање видљив. План је прво ући у храм на мала врата са јужне стране, помолити се, запалити свећу, погледати, снимити и након свега, зависно од броја људи напољу, изаћи и у одласку фотографисати и кратко се задржати.
Наизглед „незаинтересована” четворица и камера као фото-апарат прикривен испод руке крећу у храм. У двориште за нама улази стари „мерцедес” и стаје са десне стране. Вероватно школски домар или портир. „Само си нам ти фалио”, тихо се шапуће и замиче иза олтара Самодреже. Ту готово нема погледа, а унутра је сигурно. Зраци залазећег сунца падају по зиду олтара и часној трпези, а по поду испред ње разлио се свеж говеђи измет. Свако тражи место где да стане ногом, осећа се јак смрад.
У Самодрежу је најбоље доћи кад нема ђака. У дворишту су две школе, стара и нова, па се избегава школско радно време или одмори. Са јужне стране је спортска дворана са засебним путем и улазом. Важно је бити што мање видљив. План је прво ући у храм на мала врата са јужне стране, помолити се, запалити свећу, погледати, снимити и након свега, зависно од броја људи напољу, изаћи и у одласку фотографисати и кратко се задржати.
Наизглед „незаинтересована” четворица и камера као фото-апарат прикривен испод руке крећу у храм. У двориште за нама улази стари „мерцедес” и стаје са десне стране. Вероватно школски домар или портир. „Само си нам ти фалио”, тихо се шапуће и замиче иза олтара Самодреже. Ту готово нема погледа, а унутра је сигурно. Зраци залазећег сунца падају по зиду олтара и часној трпези, а по поду испред ње разлио се свеж говеђи измет. Свако тражи место где да стане ногом, осећа се јак смрад.
„Станите са стране да се не видите!”, чује се упола гласа реченица која је више заповест. Испред спортске дворане су петорица, гледају према великом западном улазу Храма, чија су врата уништена још 1998. или 1999. године. Побећи у сигурност Самодреже је потпуно природно. Сећамо се да је у њу побегао јунак, највећи од највећих, Марко Краљевић. Три пута га је, са сабљом у руци, око Самодреже прогонио његов отац, краљ Вукашин због власти и наследства. Епска песма каже да му је, у последњем тренутку, анђео рекао: „Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко!” И спасао се Марко.
Са осмехом, између стида и цинизма, понављамо ове стихове и питамо богослова Милоша Перића: „Важе ли ови стихови и данас? Макар за нас четворицу склоњених у Самодрежу у трећој деценији двадесет првог века.”
Око нас балеге, пластичне флашице, шут који опада са зидова који се руне, црнило од пожара на западној страни, натписи УЧК (Ослободилачка војска Косова)… С оне стране зида векови страха и опреза. Предање каже да је овде кнез Лазар причестио војску уочи Косовског боја, а да је после боја овде сахрањен Милош Обилић. На овом месту постојао је средњовековни храм, највероватније обнављан у доба Соколовића, да би српски конзули, деценијама пред 1912. годину, бележили постојање зидова храма од којих су настајале околне албанске воденице. Следећи историјске промене настале у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Југославији – на првом месту – народ овог и вучитрнског краја и они који се овде досељавају настоје да од преосталих камених темеља, поезије и предања подигну Самодрежу. Копају сами, подстакнути неуморним бившим ратником и чиновником Петром Куновчићем, локалним свештеницима и првацима, оснивају и распуштају одборе, а чувене архитекте Александар Дероко и Петар Поповић обликују данашњи храм. Та широка народна акција донела је овде фреске сликара Живорада Настасијевића, брата песника Момчила. Иконостас, рад дебарских мајстора. На освећење је стигао и патријарх српски Варнава Росић, који је овде, на Видовдан 1932. године, са митрополитом скопским Јосифом и осталим епископима причестио 4.000 душа. Звона су звонила, у крипту су положене кости које су откопане током радова…
