Живојин Ракочевић: Отац на Косову и Метохији

Патријарх Порфирије у Пећкој Патријаршији (Фото: СПЦ)

„Знате ли докле је стигао?”, пита на Велики петак, у Пећкој патријаршији, Славица Поповић, док чека патријарха Порфирија. У рату су јој убили сина, муж јој је страдао, годину дана раније, у саобраћајној несрећи. Сахрањени су у селу Накло код Пећи. Недуго потом, након бомбардовања 1999. године, цела породица је морала у изгнанство.

Једва је ишчекала могућност да посети гробницу сина и мужа, а кад је једном до ње стигла видела је да их је неко однео: „Пријавила сам Кфору, и ништа!”. Права, седа и достојанствена, говори без суза и деценијама живи свој Велики петак. Улази српски патријарх, дочекују га по реду и чину, узимају благослов, а она прилази и љуби му руку са смиреношћу и вером да та рука милује њене ране.

Боравак патријарха Порфирија у Пећкој патријаршији и Високим Дечанима, снажно и дубоко је дотакао само срце опстанка Срба на Косову и Метохији и обновио крхку наду протераних да, макар неко, уместо њих, може доћи у свој дом. Патријарх у патријаршију. Званичници политички и чинови црквени дочекивали су поглавара српске цркве, али су други сусрети обележили од првог тренутка његово присуство.

Већ при првом разговору, на питање „како се живи сада због нових закона”, одговорено му је да у овом делу Метохије опстају људи „којима више нема шта да се узме”. Говоре под утиском упада косовских власти у две амбуланте у српским селима Бање и Суво Грло. Да су тражили изолованије, безопасније или тужније средине и гета тешко да би их нашли. Коме је та сиротиња важна? Велики петак је, у сваком погледу, дан реалних рана.

„Не сме се допустити да се у свести нашег народа Срби с Косова и из Метохије представе као препрека или сметња неком будућем, наводно бољем животу. Без њих, без наших косовско-метохијских Срба, без Срба Старе Србије, нема бољег живота ни за кога од нас.” Овај цитат из Васкршње посланице СПЦ, шаље, на Велику суботу, проф. др Душан Челић са Правног факултета из Приштине са привременим седиштем у Косовској Митровици.

Јасно му је коме је порука упућена: „За мене је то, у овим претешким временима, велико охрабрење и нада да нас Господ неће оставити.” Стало му је да, са групом колега професора, разговара са патријархом о судбини Универзитета. Нема врата на која, тим поводом, није куцао, јер он зна шта су губици и сеобе.

Његовог брата Ивана Челића, отели су у Приштини – све је урадио да га нађе и није успео. Господствено и тихо деценијама болује ова породица и ничега се не одриче. Траже решења и не одустају. Изгледа да су и два америчка војника који служе у мисији на Косову нашли решење на Велику суботу. Крстио их је викарни владика новобрдски Иларион у Манастиру Драганац. Добили су имена Симеон и Сава, а око њих брине Небојша да се не прехладе онако боси и мокри.

Милиони Срба имају милионе очекивања од српског патријарха, а косовско-метохијски Срби, већином, само једно да их утеши и заштити. Да ли су очекивања Велики петак српског патријарха?

Синиша Живић вратоломно вози да стигне на Васкршњу литургију у Високе Дечане. На спаљеној српској кући поред пута пише Вила „Васојевка 1996”. То је једини натпис на ћирилици од Грачанице до Дечана. „Није у њој живео ни три године. Кад смо ми кућу правили, мислио сам – хоћемо ли и колико у њој живети?”. У њој је Живић подигао децу, а њихових стотину вршњака, на Васкршњи понедељак, у Дечанима постају патријархови стипендисти из Фонда Симе Андрејевића Игуманова.

„Реч васкрсење је најважнија реч у историји”, говори им патријарх Порфирије у великом дечанском салону. Има потребу да објасни како су Дечани једна од најважнијих речи на његовом монашком путу. Овде се пре четрдесет година замонашио. „Кад ћете правити годишњицу?”, пита га игуман дечански Сава Јањић, док обилазе краве, овце и козе на изузетном манастирском газдинству. „Овде су моје годишњице, Саво!”, одговара, а потом поред зидина, према реци Бистрици, разговара и благосиља македонске војнике Кфора, који чувају манастир.

Одлази без горчине, без трунке зле воље или мржње. Дуго звоне дечанска звона. Соња Вуковић, педагог из повратничког села Осојане, говори више за себе: „Ја се осећам сигурније кад је он ту. Као да ми је дошао отац.”