Запад окупиран собом: Велика шанса за Србију да изабере свој пут

Француски геополитичар, историчар и професор Универзитета у Версају Алексис Труд рекао је за Спутњик да је сада право време за Србију да изабере свој геополитички правац. У прилог јој иде чињеница да су западне силе заокупиране сопственим проблемима, нередима у Европи и општом нестабилношћу, што нам пружа одличну шансу.

Европа, па и читав свет, суочавају се сада са ратом који сеже у све сегменте друштва, преливајући се на улице у виду општенародног незадовољства животним стандардом, ценама живота, становања, инфлацијом, економском кризом. На питање од чега зависи коме ће се Србија у том рату приклонити – глобалистима или суверенистима, стручњак за Балкан професор Труд одговара да ће то зависити од њеног европсокг пута.

Мислим да ће Србија сада пар година бити у некој врсти транзиције између старог и новог система. Током наредних неколико година покушаваће да се укључи у глобалистичке институције, као што су Европска унија или НАТО, али мислим да то после неколико година неће моћи да оствари. Верујем да ће негде после 2030. и 2032. године, када дође до потпуног неуспеха тог процеса интеграције у глобалне институције, Србија постати више суверенистички оријентисана и пронаћи свој пут, свој лични пут, као што то нађу све велике силе, рекао је професор Труд у изјави за Спутњик.

Тај пут подразумева суверенизам и независност, али и сарадњу са више групација, објашњава он, наводећи примере Енглеске и Индије, а заправо представља суверенизам уз сарадњу са различитим групацијама. То може бити сарадња са регионалним заједницама, као што су ЦЕФТА или Вишеградска група , али и са другим регионалним заједницама у свету, као што су Меркосур у Јужној Америци и АСЕАН у Азији. Ту, наравно, спадају и бројне друге организације, укључујући оне окупљене око Русије.

Шта ко нуди?

Обе стране имају своје предности и мане, каже наш саговорник. Уколико Србија крене путем којим је ишла у 19. веку, односно ако се одлучније окрене ка Западау, западним институцијама и западној политичкој култури, мораће да има много више „дисциплине“.

Ако Србија крене ка Западу, биће јој потребне велике реформе пореског система, правног система, па чак и саобраћаја и слободе кретања. С друге стране, ако се Србија определи за регионалне заједнице које данас постоје широм света, поново ће се ослонити на традицију коју је имала у бившој Југославији, а то су мултилатералност и сарадња са различитим земљама широм света.

Имамо ли право на избор?

.Поводом тежње НАТО да цео регион укључи у свој систем, наш саговорник каже да је и сам претходне две деценије веровао да нема избора, али да су се времена променила.

Током претходних двадесет година дуго сам мислио да избора нема, односно да Србија мора да се определи, јер је светски поредак био такав да је Србија морала да се прилагоди или Истоку или Западу. Сада видимо да је, заправо, ово историјски тренутак за Србију, баш зато што се светски поредак веома брзо мења. Долази до веома брзих промена, погледајте само ситуацију у Европи. Мислим да Србија мора да искористи тај тренутак. Било која власт у Србији мора да искористи ову прилику и да заиста крене својим путем.

Наш саговорник је убеђен да Србија може изабрати сопствени пут и да број становника са тим нема везе, иако за многе представља бригу. Он подсећа да Француска има око 60 милиона становника, што чини мање од један одсто светске популације, али да упркос томе заузима значајну позицију у свету.

Србија је ипак земља која је, како су Французи говорили, стуб стабилности на Балкану. Дакле, Србија се у очима великих сила већ посматра као земља која има значајну улогу на том простору. Можда није најстабилнија, али свакако има важну улогу. У Европској унији постоје све израженије разлике између севера и југа – северне земље више су опредељене за ригорозне економске реформе, док је југ Европе флексибилнији. Постоје и велики конфликти унутар Европске уније, односно различита гледишта и својеврсни економски и геостратешки сукоби између Француске и Немачке. Из свих тих разлога, Србија у овом тренутку заиста може да крене својим путем. Али то значи да свака власт у Србији мора имати много више поверења у положај Србије и у њену тренутну улогу у југоисточној Европи и на европском континенту.

Шта Запад или Исток имају од сарадње са нама?

Јасније је шта Србију очекује уколико се одлучи за сарадњу са Бриселом и Вашингтоном, или са Моксвом и Пекингом, али се ретко кад поставља питање шта они имају од нас и зашто смо им, наводно, толико битни. Професор Трудо управо о томе често говори на Западу.

Брисел је дуго занемаривао Србију, али и читав Балкан. Пре неколико година, међутим, европски званичници увидели су да геостратегије Кине, Русије, Индије и других земаља напорно раде и улажу значајна средства у Србију и да имају велики утицај у њој. Зато Европска унија сада жели да надокнади свој претходни недостатак ангажовања и смањени утицај. У таквој ситуацији Србија може да пронађе свој пут. Ја лично мислим да Србија може да оствари облик сарадње са Европском унијом који не подразумева потпуну интеграцију.

По његовом мишљењу, проблем лежи у томе што се овде мисли да постоје само две могућности: или потпуна интеграција Србије у Европску унију, или потпуно одустајање од тог процеса. Труд верује да постоји више могућности између потпуне интеграције и потпуног одустајања.

Постоје различити програми Европске уније који омогућавају сарадњу у области економије, културе, па чак и војне сарадње, а да притом земља не мора да постане пуноправна чланица Европске уније. Зато мислим да и Србија може да пронађе такав модел. Управо је сада добар тренутак да се успостави нека нова форма односа Србије према Европској унији, закључује Труд.