Широке народне масе највише погађа поскупљење најјефтинијег производа од животиње „српског суверенитета“ иако је нежне веганске душице можда још жешће погодило поскупљење чиа семеники и бобица ароније. Јер, што би рекао Маркс, чварци су база, а чиа семенке надградња. А како је приметио творац „научног социјализма“, нема надградње док се не „намири“ база.

У светлу раста цена чварака, поскупила је, дакако, и свињска надградња, тако да су и цене сланине, шваргли, свињских бутова, плећки и крменадли сукцесивно порасле, па ће, по свему судећи, донедавно богате новогодишње трпезе на прелазу из 2022. у 2023. личити на испосничке или, далеко било, затворске.

Међутим, млади афористичар Јован Зафировић, добитник бројних награда укључујући и Вибову, раст цена чварака и осталих производа од свиње види не само као последицу економских кретања, већ и духовно-метафизичке разлоге.

Ипак, не искључује ни економске разлоге и примећује да је све мање људи на селу који гаје свиње, а мањак производа узрокује повећање цена. А чварци су били потцењени све док су људи из градова имали неког на селу ко би их снабдевао.

Ако је поскупљење чварака локална последица глобалних процеса, онда бисмо раст цена могли посматрати у контексту глобално све популарније (?) и све тоталитарније „зелене агенде“. Јер, како тврде присталице овог модерног (шатро)еколошког погледа на свет, животиње (али и људи) ослобађају одређену количину угљен-диоксида који уништава озонски омотач и зато нам добронамерно препоручују да уместо меса једемо – инсекте.

Зафировић сумња да се код нас толико примила „зелена агенда“ и да је раст цена чварака повезан са мерама попут оних у Холандији о превентивном „покољу говеда“ у циљу очувања планете, јер Србија није толико богата земља да би могла да испрати те трендове.

Такве „еколошке“ трендове код нас прате само „исфолирани ликови, снобови који прихватају све што долази са Запада без критичког мишљења“, наследници легендарне Феме, главног јунака Стеријине „Покондирене тикве“ коју је један од највећих српских комедиографа, а можда и социјалних психолога, описао пре скоро 200 година. Континуитет је сачуван, срећом су наследници Стеријине Феме у (без)значајној мањини.

Било како било, чварци су данас у Србији постали нека врста српског кавијара – прескупа храна за малу групу (пре)богатих. Не тако давно, сиротиња је имала бар за чварке док је маштала о осталим свињским ђаконијама. Зато јој данас „српски кавијар“, по цени од „две чрвене“ излази на нос.

На крају, Зафировић је „испалио“ афоризам инспирисан повећањем цена чварака и осталих производа од свиње.