Срби у приштинским затворима осуђени на заборав: Сами носе свој крст, јесу ли то заслужили?

Албански суд у Приштини изрекне пресуду за наводни „ратни злочин“, специјалци пребију и ухапсе, или каквог Србина, на правди Бога, вежу за букву и претуку на мртво име, опљачкају, запале му кућу. Портали и телевизије, новине, то објаве, јавност у Србији згражава се читав један дан, евентуално два, а онда све падне у заборав.

Ко се данас још у Србији сећа имена Бојана Здравковића, Србина из Паралова, српског гета у централном Косову, који је стричевом „ладом“ пошао по лекове дементном оцу у Бујановац а онда заустављен и од стране косовских полицајаца ишамаран на прелазу Бела Земља, пошто су му претходно ти исти полицајци псовали „српску мајку“ и „све српско“. А то није било пре десет или петнаест, већ пре пола године, почетком марта 2026.

Пало је, у међувремену, у заборав и име Ненада Рашковића из села Дрен крај Зубиног Потока. Подсећања ради, Ненада су албански полицајци, такође на правди Бога, најпре малтретирали пред женом и децом, онда одвели у шуму, везали за букву и тукли гуменим цревом до бесвести. Ненад је леђа црних од батина пребачен у Београду, ту је био предмет политичара и новинара читав дан, а онда је заборављен.

Ненад и није пребијен тако давно, пре два и по месеца. У међувремену, његово име постало је предмет пажње још један дан, онда када је објављено да је полицајцима који су га животињски тукли – укинута суспензија.

Или, зна ли ико у Србији за име и случај Срђана Лазовића из Лепосавића који је осуђен на 12,5 година затвора и то на основу једне фотографије. Ово упркос томе што је његова одбрана ангажовала стручњаке за дигиталну форензику и фотографију који су закључили да се голим оком може утврдити да је реч о сасвим другом лицу.

Или, сећа ли се ико данас у Србији имена и презимена оне двојице дечака из села крај Штрпца на које је пуцао и ранио их Албанац Азем Куртај, припадник КБС-а док су из шуме, кућама у село носили бадњаке?

Или Душка Арсића из Матичана крај Приштине који је ухапшен и оптужен да је починио ратни злочин пошто је судским путем покушао да врати своју земљу продату Албанцима на основу фалсификованог потписа његовог оца и лажног уговора.

Милораду Ђоковићу, последњем Србину из Витомирице крај Пећи пре који дан изречена је пресуда за наводни ратни злочин – десет година робије.

Истог дана када је осуђен, Милорад је заборављен. Остављен да сам носи свој крст.

А Милорад не би требало да буде заборављен, као ни Ненад, као ни Бојан, Срђан, они дечаци из села крај Штрпца.

Ако ни због чега друго онда зато што су у временима када то није ни мало лако, остали да носе српско име на Косову и Метохији. И због тога што нису отишли, а вероватно су могли и вероватно би им било много лакше.

Када је уочи Видовдана 2022. Милорад Ђоковић ухапшен, његов бранилац, адвокат Василије Арсић изјавио је да је Милорад „видно уплашен, да се у притвору осећа безнадежно“, да је „невин и да ништа од онога што му се ставља на терет није урадио“.

„Милорад Ђоковић је пре свега добар и поштен човек. Познајем га годинама, годинама смо пријатељи. Нити ја, нити било ко, ко познаје Милорада, ни на тренутак нисмо посумњали да је он нешто крив, да је починио оно за шта га терете. Милорад невин лежи у затвору“, изјавио је после Милорадовог хапшења за  РТ Балкан његов пријатељ Лука Златичанин из Гораждевца.

Златичанин је био у дворишту Ђоковића кад су хапсили Милорада.

„Видео сам тада Милорада, лисице су му биле на рукама, окренуо се према мени, осмехнуо се док су га одводили а ја му довикнуо да се држи“, прича Лука.

Милорад је, Лукино је сведочење и пред Богом и пред народом, помагао и Бошњацима и Албанцима, живео мирно.

Спор вођен против Милорада пред судом у Приштини нити је виђен нити забележен у аналима европског судства.

Два месеца пре хапшења, Милораду су у Витомирици срушили кућу, објекат који је Милорад тешко и стрпљиво, с муком зидао годинама – сравнили са земљом. Ни камен на камену није остављен. Нико у селу није стао на пут рушитељима, питао их зашто дирају, зашто руше туђе…

Претходно, Ђоковић је добио пресуду Врховног суда у Приштини да су кућа и плац на коме се налази његови, и таман кад је Милорад помислио, понадао се, да правде ипак има, испоставило се да нема.

Милорад се у Витомирицу вратио убрзо после рата. Одмах по повратку, албанска породица Прекај која је користила његово имање, оптужила га је да је он убио њиховог оца, и сем тога за учешће у паравојним формацијама, масакре и злочине. Убрзо се међутим показало да је несрећни Садрија Прекај погинуо после рата у саобраћајној несрећи, али хајка на јединог Србина у селу није престајала.  Он је трпео и ћутао, надао се да ће се све стишати, да ће дићи руке од њега, али, нису.

Уследила је петиција 400 мештана суседног села Дубово који су Ђоковића оптужили да је – војска краља Николе на плацу који је власништво Ђоковића 1913. убила 12 Албанаца!

Нађена су и два сведока  за оптужбе за „ратне злочине“. Један је чак својим очима видео како Милорад „убија“ Есата Морину.

„Не сумњамо ни најмање да је Милорад затвору само зато што је неко бацио око на његову земљу, на тај плац који је на добром месту. Ни  једну другу Милорадову кривицу не видимо“, кажу Милорадови познаници из Гораждевца.

Када је једном новинар Живојин Ракочевић пратио Милорада до његове тек започете куће, дочекали су их локални Албанци:

„Овде су Срби побили Албанце. Ово није твоја земља него наша“, понављао је тог дана један млађи човек уносећи се у лице Милораду.

Чаме Срби по косовских затворима, са пресудама и у истрази, без одрезане им робије. Пате и они, пате њихове породице, пријатељи. Помену из свештеници на литургијама широм Косова и Метохије онда када се моле за оне у затворима…

За све остале по Србији сведени на вест, на краткотрајно згражавање када се информације о њиховом страдању спорадично појаве у јавности.

Слађан Трајковић ухапшен је 15. децембра 2022. године. Осуђен је, првостепено, на десет година затвора за наводни ратни злочин, пресуда је укинута, чека се ново суђење, а Трајковић је, биће за који дан равно четири године, и даље у затвору.

Према евиденцији Канцеларије за КиМ, средином лета ове године у приштинским затворима било је више од 50 Срба по политичкој основи, оптужени или осуђени за наводне ратне злочине, барикаде, рушење косовског тзв. уставног поретка… Међу њима, као и Милорад, велики број оних који су од Албанаца, дојучерашњих компшија покушали да врате отету имовину, њиве, куће и ливаде.

Од тада похапшено је још петнаестак Срба, одређен им је притвор…

Похапшени, затворени и од шире јавности заборављени.

Од једног до другог, трећег, четвртог, десетог или педесетог, остали на Косову да чувају српско име, не пристајући да оду, да продају, да оставе…

Јесу ли  заслужили да буду заборављени, остављени, да сами носе свој крст без да им ико припомогне, њима, њиховим породицама? И, да ли је дошло време да се ишта мења по том питању?